Tajna sreće

Dabome, nikad nisam verovao da će se to zaista dogoditi. To jest, da ću ostariti. Znao sam te nepobitne činjenice, viđao dokaze svuda oko sebe, ali uprkos svemu išao sam naokolo kao da to nema nikakve veze sa mnom. (Iskreno, čak i ova dolazeća 2000. godina zvuči mi sumnjivo. Preporučujem da se pažljivo prebroji. Pošto nam je svet takav kakav je, kladim se da je neko usput nešto zabrljao.) Stvarnost je veoma lepa kao ideja, ali ko još želi da joj pogleda u lice? Tokom svog života, posmatrao sam više ljudi na samrti, ali kao da ni oni sami nisu bili ubeđeni u to. Potajno se svi mi negde u sebi nadamo da smo izuzetak od pravila. "Uhvatiće vas", sećam se kako sam davno rekao dvojici ambicioznih lopova u mom komšiluku, koji su planirali da te noći provale u neku garažu i odatle iznesu alat i ostalu opremu. Kako su se slatko smejali! Kako su me sažaljevali! Njihova samouverenost je bila potpuna; drugi mogu da dolijaju, ali ne i pametnjakovići kao što smo mi.

"Videćeš kad porasteš", svaki čas bi me neko savetovao dok sam bio mlad. U vreme pre nego što su izmišljeni bankomati, kad smo odlazili svojim bakama radi džeparca, bili smo primorani da sedimo i slušamo njihove teško stečene mudrolije. Sve je otišlo dođavola, ti mladi su iz dana u dan sve bezobrazniji, dok su u vreme njihove mladosti sinovi još uvek oslovljavali očeve sa "gospodine", a devojke crvenele kad se pomene seks. Sedeo sam na ivici stolice kao na iglama, jedva čekajući da baka odreši novčanik koji je držala u rukama i izbroji mi nešto sitnine. Još tada sam shvatio da je osuda mlade generacije jedno od zadovoljstava starosti. Nije mi smetalo da po stoti put slušam o svim katastrofama koje su zadesile pripadnike moje porodice zato što nisu slušali razumne savete kao što su ovi koje sam ja dobijao, ili o bakinim raznoraznim boljkama kojima je bila neophodna trenutka medicinska pomoć i šta joj je sve onaj praznoglavi doktor rekao preko telefona kad ga je konačno dobila na vezi... I sve je to lepo i krasno dok ne bi počela da raspreda o svemu što me čeka "kad porastem", a ja bih se presekao i jedva čekao da što pre odmaglim odatle. Sirota baka, bila je pravi davež. Tužna je istina da je bila u pravu. Kako vreme prolazi, zaista drugačije gledam na stvari nego nekada.

Činjenica starenja nije me pogađala sve dok nisam gotovo navršio pedesetu. Jednog jutra, nekoliko dana pre mog pedesetog rođendana, probudio sam se i iznenada shvatio svu grozotu te činjenice. Pola veka nije šala. Dok sam još vukao mačku za rep, Hitler je, vozikajući se u limuzini, razgledao Pariz. Nisu me stigle ni sede u kosi, ni salce oko stomaka, već uspomene. Sećam se kako sam sedeo u učionici prvog razreda gledajući slike Karla Marksa, Staljina i maršala Tita, koje su visile visoko iznad table. Majka mi je rekla da su to zli ljudi, pa sam svakog dana brižljivo proučavao njihova lica da bih video neke znakove koji bi to nagoveštavali. Sećam se ukusa američkih cigareta iz sledovanja u limenkama, davno zaboravljenih marki cigareta, izvesnih popularnih pesama i standardnog džez repertoara iz doba kada su te melodije bile ganc nove, i stotina i stotina mrtvih na koje verovatno niko, sem mene, više ne misli. Tog dana mi se toliko mnogo tih lica vratilo u sećanje da sam se prestrašio. Glava mi je bila poput zamračenog bioskopa u kome lepršavi duhovi izvode kratke prizore iz svojih života. Pozornica je ličila na antikvarnicu. Gde li sam samo nakupio toliko tog krša, zapitao sam se. Trebalo mi je malo vremena da se na to naviknem - ukoliko se iko uopšte može navići na starenje.

U jednom od poslednjih razgovora koje sam vodio sa svojim ocem, ispričao mi je - ili, pre će biti, ne meni već bolničkom plafonu - da je u životu napravio samo jednu ozbiljnu grešku, zbog koje je istinski zažalio. Odmah sam načuljio uši, očekujući priznanje u stilu Dostojevskog, priču o nekoj velikoj nepravci, životnu tajnu koja je čitavog života čamila, da bi konačno bila otkrivena kad smrt zakuca na vrata. U svakom slučaju, ispričao mi je da je pogrešio što je, kada je već bio napunio sedamdesetu, poslušao savet lekara. Ovaj mu je preporučio da prestane da jede kobasice, salame, slaninu, škembiće, prasiće, šunku, punjene svinjske glave, jetrenu paštetu i druge namirnice, a on se tome budalasto povinovao. Posle dve-tri godine osećao se užasno. Kako užasno, hteo sam da čujem. Bio je sav mlitav i blago depresivan, odgovorio je. A onda se jednog dana prizvao pameti i počeo da jede sve što mu, navodno, škodi, i odmah mu je dvesta nasto bilo bolje. Samo nije mogao da prežali godine koje je protraćio.

Dijetalna filozofija moga oca - s kojom se uglavnom slažem - glasila je otprilike ovako: ako vam nešto izgleda lepo na tanjiru, i ukusno vam je pod jezikom, onda mora da je i zdravo za vas. Savremena gledišta, naravno, tvrde suprotno: što vam je nešto sladokusnije, pre će vas ubiti. Danas je u Sjedinjenim Državama ideal ležati u svom mrtvačkom kovčegu pucajući od zdravlja. Pa ipak, i sam moram nešto da priznam. Ne mogu više da jedem onoliko koliko sam navikao. Moji stari prijatelji koji se sećaju mog legendarnog apetita pokunje se kad vide kako danas mrljavim. Prepričavaju mi blistave trenutke mog nekadašnjeg prežderavanja, a ja ih slušam sa skepsom i blagim gađenjem. Istina je, sve do nedavno, mogao sam vola da smažem, i onda zamolim nekog da mi ulupa još nekoliko jaja, jer umirem od gladi. Još uvek nisam naučio kako da budem istinski umeren, ali u međuvremenu postajem preterano probirljiv. Što sam stariji, sve više strepim da list salate neće biti dovoljno hrskav, niti prvi srk vina ono što sam očekivao da bude. Može li se onda generalizovati i reći da svako na kraju postaje sušta suprotnost onome što je nekada bio? U nekim primerima, svakako, ali uglavnom ne. Na primer, da li se ikada desilo da je ubeđeni pesimista pod stare dana postao optimista? Nipošto, sem ukoliko usput nije malo pošašavio.

U svojoj šezdeset prvoj godini, ima dana kada se osećam kao auto koji je prešao trista hiljada kilometara. Motor mu štuca, grejač se pregreva. Karoserija je zarđala, tapacir je razderan i flekav, jedan brisač ne radi, prigušivač je pun rupa, a ulje curi. "Ne brini zbog toga", kaže moj doca. Insistira da sam i dalje u dobrom stanju, uprkom visokom pritisku, nagoveštaju šećerne bolesti, i nagluvosti u jednom uvu. Sve više mi liči na trgovca polovnim kolima koji pokušava da se otarasi krntije od kola, ali šta ću? Slušam ga kao lakoverna mušterija i sav srećan brzam u oblaku izduvnog dima, pevajući punim plućima:

Mama mi reče
Tatica takođe,
Sine moj, reče on,
Živiš, vala, u raju budala.

U tri izjutra, posle čitave noći prevrtanja po krevetu, nisam više tako samouveren. Čkiljim u svoje neobrijano lice u ogledalu kupatila i ne sviđa mi se to što vidim. Čak je i Piter Lor bolje izgledao dok je glumio ubicu deteta u onom filmu.

Nedavno je neki prikazivač glasno negodovao što je moja knjiga pesama isuviše opsednuta smrću. Pitao se zašto su moje knjige sve sumornije. Hteo je u stvari da mi nagovesti da bi u mom uzrastu trebalo da se ponašam mnogo optimističnije, da slavim čovečanstvo i večne lepote prirode, sejući dostojanstvene mudrosti kao da imam belu bradu, belu tuniku i sektu sledbenika u Kaliforniji. Samo čekaj, balavče jedan, dok dođeš u moje godine i počneš da odlaziš na sahrane jednom mesečno. Čemu tu uopšte mogu da se radujem? Svaki put kad otvorim novine, isti zlikovački hohštapleri mešetare svuda, pokolj nevinih je u punom jeku, dok naši literati ulažu književni napor, pre svega, da prikriju činjenicu kako više od pedeset godina nismo imali nijednu novu ideju. Te stvari ti niko ne govori dok si mlad, a čak i ako se usudi, uđe ti na jedno, a izađe na drugo uvo.

Životno iskustvo - da se ne zavaravamo - u osnovi je ništavno. Ono nikog više ne interesuje, a i što bi? Pošto je usamljenost naša prava sudbina, jedina korist koju možemo imati od našeg nagomilanog znanja je da pomoću njega mučimo sebe. Pre ili kasnije, svako završi u društvu njegovog ili njenog ličnog Velikog inkvizitora. (Slučajno, crnina više nije neophodna.) Noćas moja inkvizitorka nosi ružičasti bikini, tamne senke i lakira nokte u crveno, sedeći skrštenih nogu, okružena različitim đavoljim spravama za mučenje. Možda i izgleda kao Lolita, ali njena pitanja su savršeno pakosna.

"Čemu pripisuješ to na šta ti život sada liči? Istorijskim zbivanjima? Prvoj pesmi koju si ikad pročita? Ženama?"

"Godinama lupam glavu o tome."

"A šta je s bogom?"

"Rekao bih, hvala bogu što nema boga da me vidi ovakvog!"

Dobro, šta je s đavolom?"

"Baš juče sam ga gledao na televiziji kako drži pres-konferenciju."

"To nema nikakvog smisla, pametnjakoviću. Kako to da si u stanju da veruješ u Satanu, ali ne i u Svevišnjeg, pa još imaš petlju da ideš naokolo krsteći se kad god ti se pruži prilika?"

"Ne dajem ni pet para za tvoju teološku doslednost. Samo ti povervam svoje najbolje slutnje. Uzgred, toliko toga mi se vrzma po glavi. Imam više briga od predsednika Klintona, a znamo koliko on ima muka. Ne viđaš me kako idem naokolo i cerim se svima i svačemu, sa svojim naraslim dugovima, brižan zbog dece u udaljenim gradovima, brižan zbog mojih pesama koje su sve veće tupljenje, brižan zbog toga što previše pijem, brižan zbog neke mačke koja se nonšalantno i bez žurbe noću vraća kući, brižan zbog toga što bih mogao da pošandrcam, i da jednog dana zaboravim svoje rođeno ime, vukući se okolo pogrbljen i bezub sa flekama od mokraće na donjem vešu. Ali ne radi se samo o pregršti metafizičkih problema koje moram da rešavam svake noći. Takođe moram da smislim kako da platim novi krov na kući."

I onda, kad ona već prestane da mi dosađuje, kradomice pogledam na sat. Boga mu božjeg, već je petnaest do pet. Kažu da vreme brže prolazi kad prevalite šezdesetu. Verujem da je to tačno. Gde li su samo ona dokona leta kada sam se osećao bezvoljno, od jutra do mraka, nesposoban da smislim da radim nešto iole zanimljivo? Sećam se kako sam štraftao po svojoj sobi u Ouk Parku, Ilinoj, ponavljajući sa sve većim ubeđenjem: "Život je dosadan." Tih dana, sat se jedva pomera, mala kazaljka bi dobro drmnula pre nego što bi se udostojila da se ponovo pomakne - tek meni u inat! Budalo, razmišljam danas, to je bilo čisto blaženstvo. Tajna sreće bila je u tom satu. Vreme se graciozno zaustavilo radi tebe: večnost ti je, poput nove ljube, širom otvarala vrata sobe za koju nikad nisi posumnjao da postoji, sobe koa vode u druge, prozračne i pune trome, zlatne sunčeve svetlosti. Besciljno si traćio vreme na tom pragu i - kakvog li užasa! - uzdahnuo s olakšanjem kada su ti se vrata zalupila pred nosom, a kazaljka na satu se najzad pomerila.

Pročitajte ostala poglavlja knjige "I đavo je pesnik"
Metafizičar male kutije: Vasko Popa
I đavo je pesnik
Romantika kobasica