The Bloody Hollies: Sve čemu se nadamo su dobri koncerti

The Bloody Hollies će prvo nastupiti u petak 6. septembra u Beogradu u "Gun Clubu" (gosti/lokalna podrška: Straight Mickey & The Boyz), a potom u subotu 7. septembra u Senti u klubu "Mojo2.

Lider, gitarista i pevač grupe, Vesli Dojl (Wesley Doyle), priča o počecima benda, legendarnim izdavačkim kućama Sympathy For The Record Industry i Alive, Bafalu i San Dijegu, marincima, bluzu, Kinksima i Dejvu Dejvisu...

Koliko si imao godina kada si osnovao The Bloody Hollies i da li je to bio tvoj prvi bend?
Vesli Dojl: Bio je to moj prvi bend. Zapravo nisam ga ni osnovao pre svoje dvadeset i treće godine i dok su ljudi primetili da postojimo ja sam već bio u kasnim dvadesetim. Da, ostali su bili u raznim grupama pre The Bloody Hollies, bili su stariji i iskusniji od mene.

Ime za bend je sjajno! Je li to tvoja ideja, kako se uopšte dogodilo da se tako nazovete?
Tadašnji basista i ja smo smislili ime. Ideju smo dobili kada smo izmišljali originalna imena za pića o kojima bismo potom pisali pesme. Da, mislili smo da će da bude zabavno ime za neko piće, a onda mi je palo na pamet kako je to odličan naziv za samu grupu i tako smo odlučili.

Ispričaj nešto o ranim danima grupe, kako si upoznao ostale članove, koja ste interesovanja delili, rani koncerti itd.
Bend sam pokrenuo sa likom sa kojim sam bio na koledžu. Nisam mogao da nađem bubnjara, pa sam sam odsvirao sve bubnjeve i tako ih snimio za prvi album. Muzika je bila malo nespretna, svakako ni nalik na ovo na šta sada liči ovaj bend. Mnogo nas je više zanimalo da budemo zabavni i da se dobro zezamo, umesto da „pomeramo muzičke granice“. Kako ste došli do ugovora sa Sympathy For The Record Industry? Da li si ikada upoznao šefa SFTRI (Long Gone John)?
Iskreno se ne sećam sada ko je poslao originalni demo Long Gone Johnu, ali se odlično sećam da me je odmah po prispeću kasete Long Gone John pozvao i otkinuo mi uvo pričajući o rokenrolu jedno najmanje sat vremena. Družili smo se sa njim u više navrata, baš je bio kul tip. Par puta smo bili zajedno na SouthBySouthWest festivalu, a jednom je, kada smo svirali sa Mr. Airplane Man u Bostonu, samo za tu priliku doleteo iz Los Anđelesa.

Preselio si se u San Dijego 2005. Je li bilo teško okupiti bend u novom gradu?
Zapravo, naći ljude za bend je bilo izuzetno lako ili sam jednostavno samo imao sreće. Joey Horgen je trebalo da bude deo The Bloody Hollies iz Bafala koji sviraju na SXSW festivalu, ali mu se dopalo i ostao je u San Dijegu. Onda sam se i odlučio da od trija napravim kvartet, dobijem drugu gitaru i tako je Joey Horgen „uleteo“.

Možeš li da porediš Bafalo scenu s početka karijere i scenu San Dijega danas?
Ranih 2000-tih Bafalo je bio jedan od najproduktivnijih američkih gradova kada je u pitanju garažni rokenrol. Zaista smo srećni što smo bili deo toga. Bendovi kao Baseball Furies i The Tyrades bili su prilično poznati u gradu i imali smo prilike da često sviramo sa njima što je bilo jako zabavno. Pojma nemam šta se danas dešava sa scenom San Dijega. Malo sam ostario i slabije izlazim poslednjih meseci.

Kako je došlo do ugovora sa Alive Records? Da li ste razmišljali o nekom drugom, možda većem izdavaču?
Alive je bio jednostavan kao i SFTRI. Prosto smo poslali Patriku disk sa demo snimcima, njemu se svidelo i ponudio je ugovor za album. Da bismo prešli na neku veću izdavačku kuću mislim da treba da radimo samo ono što smo učinili na par poslednjih albuma. Izgleda da je pravi klik napravljen na poslednjoj ploči („Yours Untill The Bitter End“, Alive Records, 2011.) jer sam tada po prvi put u poslednjih deset godina u potpunosti bio zadovoljan zvukom i aranžmanima. Ukoliko toliko truda uložimo u sledeći album mislim da neće biti veliki problem da nađemo nekog jačeg izdavača. Sa druge strane, ako bi to značilo da neko van nas četvorice treba da nam ukaže kako treba da zvučimo, da ovde pojačamo ovo ili ono, a tamo ubacimo šta on misli da je dobro – onda ništa od toga, nismo zainteresovani da nas neko drugi iz ne znam kojih razloga „pegla“.

Očita je zainteresovanost za brzi i glasni rokenrol zvuk. Reci nešto u uticajima, koje si bendove slušao ranije itd?
Yeah! Svi imamo zajedničko poštovanje za klasičan rok zvuk: Led Zeppelin, Black Sabbath, T. Rex, AC/DC i slične bendove. Ja sam, za razliku od ostale trojice, malo više u elektronskoj i hip hop muzici, na šta ostatak benda gleda sa podsmehom, ali me nije briga. Inače, možda mi ne bi verovao, ali jedan od najomiljenijih bendova svih vremena su mi i dalje DEVO!

Negde sam čitao da si bio marinac. Reci malo o tome.
Hahaha. Ko ti je to rekao? Mora da je Robert (šef Kiss ’n’ Run agencije), voli on mnogo da priča. Da, sa sedamnaest sam se prijavio u Marince. Bio sam oko pet godina marinac, a onda još tri godine u rezervama vazdušnih snaga. Ispada da sam bend osnovao na poslednjoj godini u Marincima, ako možeš da veruješ u to?!

Uticaj Blues muzike raste iz ploče u ploču u vašem slučaju. Malo više o tome.
Nisam siguran da sam sada u trenutku kada mi iz nekog razloga treba blues pesma na albumu. To se jednostavno dogodi spontano, a moguće da je i to zbog Horgenovog sjajnog sviranja slajd gitare. Moje pisanje pesama se u priličnoj meri udaljava od blues stila, čak i od rokenrola i punka. Možda danas pre liči na gypsy stil nego na neki sirovi rokenrol, ali na kraju uvek ispadne ovo drugo.

Možeš li da porediš rad u studiju sa koncertima? Šta ti se više sviđa?
Uh, ja nikako ne mogu da zamislim bend koji uživa u snimanju albuma, hahaha... To je previše posla i troši dobar deo tebe samog. Opet, kada nešto usnimiš kako treba, onda imaš i tonu zadovoljstva zbog toga. Lično preferiram živi natup, interakciju sa publikom, ljudima koje prvi put vidim i treba da sa njima podelim svoje pesme. To je daleko uzbudljivije i nikad ne znaš šta će da se desi, bukvalno! Sada razmišljam o tome da dok god mogu da sviram ispred kul ljudi, biću i srećan zbog svega ovoga, koncerata, ploča, pesama. Mi smo odlični muzičari i fantastičan živi bend, ali ono što naše koncerte čini još boljim za nekog ko nas nikada nije slušao jesu same pesme. Mislim da je naš stil muziciranja i komunikacije sa publikom prijemčiv mnogim ljudima tako da nema potrebe da im nešto „prodajemo“. Poslednih par ploča ima dosta dodatih instrumenata (orgulje, violine, ksilofon, klavir, duvači...). Reci malo o tome.
Ako imaš uslova da koristiš razne instrumente na „živoj“ ploči, ti ćeš ih svakako koristiti. Nekada sam bio rokenrol purista. Bio sam protiv toga da se snimi nešto što je iz ovog ili iz onog razloga neizvodljivo da se odsvira i uživo. Sada mi se sviđa da pesmu skoro, pa ponovo napišem da bude spremna za živo izvođenje. Uzbudljivo je i zabavno, a čini i sam materijal malo nepredvidljivim.

Tvoj izuzetni vokal je možda i najprepoznatljivije oruđe The Bloody Hollies. Kako uspevaš da očuvaš glasne žice na turnejama, vrišteći iz noći u noć i da li si ikada „izgubio“ glas?
Jedan od najtežih radnji na turnejama je da se moj glas održi u dobrom stanju. Nažalost, moj glas zaista bude nemilice trošen i pokušavam da izbegavam sve što obično smeta jer na kraju krajeva red je da ljudi dobiju glas koji su i čuli na pločama, a ne nekog mangupa koji će samo da mumla u mikrofon oko sat vremena i tako otalja posao, zar ne? Nisam nikada izgubio glas, nadam se i da neću, bar ne u nekoj skorijoj budućnosti.

Dva puta ste osvojili muzičku nagradu San Dijega. Koliko ti to znači?
Zaista sam bio počašćen u oba slučaja. Bio je to potpuno novi grad za mene (kod prve nagrade) i radilo se o prilično dragom mi gestu lokalne štampe i muzičara. Bili smo i prošle godine nominovani za poslednji album, ali nismo pobedili po treći put. Mora da je u pitanju takmičenje u popularnosti, hahaha.

Gostujete na novom albumu Davea Daviesa. Kako je došlo do toga?
Kontaktirao nas je njegov izdavač. Bilo je vrlo jednostavno. Poslali su mi pesmu koju je trebalo da odsviramo i meni se svidela! Zaista sam bio presrećan da radimo sa nekim kao što je Dave Davies iz The Kinks, živa legenda, idol svih rokenrolera i iz takvog benda! Dok sam preslušavao sve pesme sa tog albuma skapirao sam koliko je dobra stvar biti pesmopisac i živeti od toga. Naročito ako si kao on koji od milion raznih delića uspeva da sastavi čitave pesme sa velikim P. Dave Davies je nesumnjivo jedan od najvećih živih rokera i velika nam je čast da smo se pojavili na njegovom novom albumu.

Ovo će vam biti posle više evropskih turneja i prvi put da svirate u Srbiji. Imaš li nekih očekivanja?
Da! Naš prvi put... Volim da putujem bez apsolutno ikakvih očekivanja, volim da budem iznenađen. Sve čemu se nadam su dobri koncerti!