Potraga za sopstvenom prošlošću

BEOGRAD. Antonello Satta (Antonelo Sata) isprva je malo ustuknuo kada je čuo nekoliko reči na srpskom, svom maternjem jeziku. Šta li taj nepoznati čovek to hoće od njega? Kakvi li su to sad čudni, a ipak tako bliski zvuci? A kada je straha nestalo, na licu mu se pojavio blagi osmeh, osmeh koji je zaokružio jednu neverovatnu priču. Ovaj susret na ulici u Kaljariju (Cagliari) na Sardiniji nije potresao samo novinara Sašu Lekovića, od koga je Antonello Satta, čije je pravo ime Dragan, čuo prve reči na srpskom jeziku posle 35 godina. Ta je priča uzbudila čitavu Srbiju, Hrvatsku, Bosnu, Crnu Goru. Prvi put posle 18 godina nešto je uspelo pobudi iste emocije kod svih ovih zaraćenih naroda.

Emocije zatrpane ruševinama

Reč je o emisiji beogradske radio-televizije B92, po imenu „Potraga“. Svake nedelje ona se bavi nestalim osobama, omogućava njihovim bližnjima da dođu do reči, i pomaže starim prijateljima da se ponovo sretnu nakon niza ratnih godina. Ova televizijska i istoimena radijska emisija ne pronalaze, međutim, samo „nestale“ osobe, i ne obnavljaju samo prekinute kontakte. Gledaoci u zemljama bivše Jugoslavije mogu tu da pronađu i emocije zatrpane ruševinama, kao što su saosećanje, poverenje ili strah.

„Zahvaljujući „Potrazi“ gledaoci bolje upoznaju društvo u kome žive“, kaže autor emisije Saša Leković. Među „nestalima“ ima, tako, osobito mnogo starijih Srba poreklom iz Hrvatske, koji su u Srbiju došli 1995, kao izbeglice. U zemlji potonuloj u posleratni haos oni, međutim, nisu uspeli da se snađu, i tako sada žive potpuno zaboravljeni, negde u nekom predgrađu, po barakama i bednim stanovima.

Slučaj beskućnika iz Kaljarija nije neposredno vezan za rat u bivšoj Jugoslaviji. Ali je on zato Srbima predočio šta se sve događa u njihovoj zemlji. Antonello Satta rođen je kao Dragan u romskom naselju u Aleksincu. Kada je imao sedam godina odatle ga je oteo neki muškarac, i odveo u Italiju da tamo prosi i krade. Tek posle nekoliko godina Dragan je, iako još uvek dete, uspeo da pobegne i da se vrati u Aleksinac. Međutim, par godina kasnije isti ga je muškarac ponovo oteo. Dečak je tada odlučio da nikome više ne govori odakle je došao. Ostao je u Italiji, i tako je jednog dana dospeo i do Sardinije. Naišao je na čoveka koji je greškom poverovao da je Dragan njegov izgubljeni sin. Kod njega je proveo godinu dana, sve dok ovaj nije shvatio grešku, i uskratio mu gostoprimstvo. Od tada živi na ulici.

Ljubazni beskućnik ne samo da nije imao nikakva dokumenta, nego ni ime, pa ga je zato administracija u Kaljariju jednostavno nazvala po Via Sati (Via Satta), ulici gde je najčešće noćivao. Ponekad bi ga karabinjeri nešto i upitali, uglavnom kada bi tragali za nekim. Vremenom im je tako ispričao i vlastitu priču, u glavnim crtama. Ta je priča onda stigla do jednog italijanskog novinara, koji je zapamtio ime Antonellovog rodnog grada, Aleksinac. Počeo je da istražuje slučaj, i tako doznao za emisiju „Potraga“.

Saša Leković odmah je otputovao u Aleksinac i pokazao „Antonellovu“ fotografiju tamošnjim Romima, čiji je lokalni starešina u njemu prepoznao nestalog dečaka. Nakon toga Leković je otišao u Kaljari. Pedesetogodišnji novinar, prekaljeni ratni izveštač, nikada neće zaboraviti susret sa nekadašnjim Draganom na njegovoj Via Sati. „Antonello je još uvek znao da peva srpske pesme, a znao je napamet i sve železničke stanice između Aleksinca i Beograda.“ Kao dečak, pre otmice, svirao je sa ocem po vozovima.

Strahota mnogih romskih sudbina, koja se inače samo naslućuje ili se servira u sterilnim apstraktnim izveštajima, u „Potrazi“ postaje opipljiva. I ne samo to. Gledajući ovu emisiju, Srbi drhte nad sudbinama nestalih Hrvata, i obrnuto. Njihove sudbine nalikuju jedne drugima i govore manje-više istim jezikom, tako da im ni poistovećivanje ne pada teško. Rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj završen je 1995, ali 20 000 ljudi još uvek se smatra nestalim. „Mnogo je vremena prošlo od tada“, kaže Leković, „i bližnji uglavnom već znaju, ili barem slute, da oni za kojima tragaju više nisu među živima.“ Najčešće se ispostavlja da zaista i jeste tako. Ali ima i drugačijih primera. Reporteri „Potrage“ jednoj su ženi, tako, posle 16 godina pronašli brata, koji je tokom rata napustio Bosanski Brod i otišao u Beograd, odakle joj se nikad više nije javio. Danas živi u južnoj Srbiji, i to pod svojim pravim imenom.

Petočlanu redakciju najviše je potresao slučaj bračnog para iz Mostara u Hercegovini. Kada se muž, po nacionalnosti Srbin, jednog ratnog dana 1992. godine vratio kući, njegove žene i deteta više nije bilo. Pokušao je da ženu, Hrvaticu, i njihovu bebu potraži u Hrvatskoj, ali su ga na granici uhvatili vojnici, pretukli i vratili nazad. Timu „Potrage“ pošlo je, međutim, za rukom da u Hrvatskoj pronađe i ženu i ćerku, koja u međuvremenu ima 18. godina.

Emisija nije uvek posvećena ratu, smrti i strahotama. „Potrazi“ se sve češće javljaju ljudi tražeći stare kolege, školske drugove, komšije, koji sada, usled rata, žive u drugim republikama, ili su se rasejali po čitavom svetu. Tako je, primera radi, bračni par Kamensek iz Celja u Sloveniji tražio svoje srpske prijatelje iz Beograda, s kojima su se poslednji put čuli telefonom početkom devedesetih godina, neposredno pred izbijanje rata. A Tatjana iz Srbije i danas je ubeđena da je Špiro iz Šibenika u Hrvatskoj najbolji prijatelj koga je u životu imala. Kontakt su izgubili 1991. godine.

Saradnja sa organima unutrašnjih poslova u bivšim jugoslovenskim republikama nije na zadovoljavajućem nivou. Prema zvaničnim izjavama, srpska, hrvatska, makedonska, bosanska i crnogorska policija sarađuju, doduše, sa timom „Potrage“. Ali kada beogradski novinari traže informacije, u praksi ih najčešće dočekuju nezainteresovanost i nemarnost. „Kada rođaci dođu da prijave nečiji nestanak, službenici često ne znaju koja pitanja da postave, a u mnogim slučajevima ovakve informacije ni ne prosleđuju.“ Samo se tako i može objasniti to što je tim „Potrage“ već nekoliko puta otkrio da osobe koje su prijavljene kao nestale zapravo samo žive u nekom drugom gradu. Kada je potrebno tragati preko granica bivših jugoslovenskih republika, situacija se dodatno komplikuje. A na Kosovu „Potraga“ nailazi na zid ćutanja. Policija je tamo pod međunarodnim nadzorom, ali to novinarima nimalo ne olakšava posao. „Na Kosovu nikada ne možete da nađete onoga ko je za nešto zadužen“, kaže Saša Leković.

Prosečno 400.000 gledalaca

Saradnja sa kolegama novinarima funkcioniše mnogo bolje. Leković, koji je po nacionalnosti Hrvat, koncepciju emisije razradio je u Zagrebu. Pošto je, međutim, samo radio-televizija B92 iz Beograda bila voljna da se lati produkcije, Leković se prošle godine i sam preselio u srpsku prestonicu. U međuvremenu se „Potraga“ emituje i u Crnoj Gori i Hrvatskoj, a preko satelita može se gledati u čitavom svetu. Novinari ne potenciraju mnogo činjenicu da granice država koje su donedavno bile međusobno zavađene u njihovoj potrazi i njenim rezultatima praktično ne igraju nikakvu ulogu. A ni samim gledaocima to, izgleda, ne pada osobito u oči. „Glupih komentara skoro da ni nema“, kaže Leković. „Samo je jednom neki gledalac iz Beograda imejlom pitao koga to uopšte zanimaju ti prokleti nestali Hrvati.“

Lekoviću nije nimalo teško da nađe odgovor na pitanja postavljena polemičkim tonom: Oko 400 000 ljudi. Toliko gledalaca svake nedelje prati „Potragu“.

Milioni prognanih

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji izbili su 1991. godine, kada su republike jedna za drugom počele da proglašavaju nezavisnost.

Dalji tok događaja obeležili su etnički i religijski konflikti između Srba, Hrvata i Bošnjaka, kao i između Makedonaca i Albanaca. Milioni ljudi bili su prinuđeni da napuste prebivališta, da pobegnu u inostranstvo, ili da život nastave na nekom drugom delu Balkana.

Rat u Bosni i Hercegovini i sukobi između Srba i Hrvata formalno su okončani 1995. godine Dejtonskim sporazumom. Nakon završetka rata na Kosovu čitav region ponovo živi u miru.