Lukićeva knjiga- uvreda za žrtve

Lukić je po toj presudi osuđen na doživotnu robiju zbog spaljivanja oko 120 ljudi u Višegradu 1992.

U knjizi "Ispovest haškog sužnja", koju je u Srbiji izdala Srpska radikalna stranka, Lukić negira svoju ulogu u zločinima, ali negira i to da su se zločini ikada dogodili.

Osim u prostorijama Srpske radikalne stranke, knjiga je promovisana i u Parohijskom domu Hrama Svetog Save. Sveštenstvo Hrama Svetog Save tvrdi da je reč o nesmotrenoj grešci jednog sveštenika, koji se o promociji knjige nije konsultovao sa višim crkvenim vlastima, a kasnije je i sam uvideo grešku, kada je pročitao knjigu.

Predsednica Udruženja "Žene žrtve rata" Bakira Hasečić, jedna od žrtava Milana Lukića, kaže za "Danas" da je videla informaciju da je "najveći krvnik na svetu" promovisao svoju knjigu.

"Volela bih da dođem do knjige da vidim da li je krvnik popisao sve one ljude koje je spalio. Milan Lukić je mene, kao i mnoge devojke i žene u Višegradu silovao. Ubijao je i žene i decu i starce. Kada više nije znao šta će, od roditelja je prisilno odvajao maloletne devojčice i odvodio ih u nepoznatom pravcu. Među njima je bila i ćerka mog devera Alma Hasečić", ističe Hasečićeva.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika "Vreme", kaže za "Danas" da knjiga Milana Lukića predstavlja gomilu laži od kojih su mnoge uvredljive za njegove žrtve.

"Pročitao sam knjigu i mogu slobodno da kažem da je gadost. On priča kako su se Muslimanke zaljubljivale u njega, a dobro je poznato da su on i njegovi vojnici te devojke silovali. To je najgore štivo koje sam do sada pročitao", napominje Anastasijević.

Odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda Bošnjačkog nacionalnog veća najoštrije je na svom internet portalu osudio "neprihvatljivo, anticivilizacijsko ponašanje Srpske radikalne stranke u kojem se negira genocid i zločini počinjeni nad Bošnjacima u toku devedesetih godina".

"Ovako ponašanje SRS može se razumeti kao pokušaj amnestiranja svog lidera, takođe haškog optuženika, koji zajedno sa Dobricom Ćosićem treba da da određene odgovore vezane za otmice u Štrpcima i Sjeverinu. Neprihvatljivo je i ponašanje Srpske pravoslavne crkve, koje je u suprotnosti sa stalnim proklamacijama zalaganja za mir, što se može odnositi na promociju jednog dokazanog zločinca", ističe se u saopštenju BNV-a.

U tom veću zahtevaju i da se po hitnom postupku usvoji zakon o kažnjavanju za negiranje genocida i zločina, sličan zabrani negiranja Holokausta.

Optužen za progon, nečovečna dela, silovanja...

Podsetimo, Milan Lukić je optužen na osnovu individualne krivične odgovornosti za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, ubistvo, nečovečna dela i istrebljenje i okrutno postupanje. U Srbiji su dva njegova zločina bila motivisana etničkom pripadnošću žrtava, a osuđen je za jedno. Analizu tih slučajeva sačinio je advokat Dragoljub Todorović.

"Iz autobusa na stanici Mioč kod Priboja, 22. oktobra 1992. oteto je i kasnije likvidirano 16 Muslimana iz Sjeverina, a 27. februara 1993. godine iz voza na stanici Štrpci oteto je i kasnije ubijeno 19 Muslimana, građana Savezne Republike Jugoslavije. I jednu i drugu otmicu planirao je, organizovao, izvršio i do kraja, do likvidacije otetih, Milan Lukić", priča za "Danas" Todorović.

On dodaje da je ogorčen zbog objavljivanja knjige ovog ratnog zločinca u kojoj on negira zločine i time vređa žrtve i njihove porodice.

Prvostepenom presudom Haškog tribunala Milan Lukić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora za streljanje pet Bošnjaka na Drini 7. juna 1992, ubistvo sedam radnika fabrike Varda, spaljivanje živih bošnjačkih civila u višegradskoj Pionirskoj ulici i naselju Bikavac, gde je u obe kuće zapaljeno najmanje 120 žena, dece i staraca, zatim za "hladnokrvno i drsko" ubistvo Hajre Korić, kao i za brutalno zlostavljanje zatočenika logora Uzamnica kraj Višegrada.

U svim tim zločinima Lukić je, po oceni Pretresnog veća Haškog tribunala, imao "dominirajuću ulogu", ispoljio je "bezobzirno i zlonamerno nepoštovanje ljudskih života" i lično je, kako su izračunale sudije, „ubio najmanje 132 osobe“.