Mladić se sastajao s Hrvatima u BiH

List navodi da se od 1992. nadalje Mladić sastajao s hrvatskim generalima, dogovarao prekide vatre, isporuke oružja i nafte i zajedničku borbu protiv Bošnjaka.

Haško tužilaštvo objavilo je deo Mladićevih dnevnika kako bi ga koristilo kao dokaz protiv Jadranka Prlića, Slobodana Praljka i ostalih čelnika Herceg-Bosne kojima se sudi u Hagu.

Optuženi general Vojske Republike Srpske, u svom dnevniku je ostavio beleške sa susreta s Praljkom, Prlićem, Antom Rosom, Milivojem Petkovićem i drugima, uglavnom u mađarskom Pečuju ili Njivicama u Crnoj Gori.

Kako navodi zagrebački dnevnik, na jednom od sastanaka u februaru 1994. učestvovao je i hrvatski ministar finansija Jozo Martinović, preko koga je išlo finansiranje Herceg-Bosne i nakon što je u avgustu 1992. iz Vlade prešao u Privrednu banku. Uz Gojka Šuška i Hrvoja Šarinića on je bio potpisnik računa u Austriji i član Upravnog odbora RH Alan preko kojeg je kupovano oružje.

Finansijski najteži sastanak bio je od 8. jula 1993. s Milivojem Petkovićem u Njivicama, u vreme sukoba Hrvata i Bošnjaka. Petković je do kraja jula 1993. bio načelnik Glavnog stožera HVO-a, a tada ga je zamenio Praljak.

Mladić je zabeležio da je u zamenu za oružje i “učinjene usluge” položeno 1 191 246 tadašnjih nemačkih maraka i dve cisterne dizela.

Dogovoreno je da Hrvati 8 092 032 marke plate u roku od nedelju dana. Sav taj novac je, kako piše “Jutarnji list“, došao iz Hrvatske, jer se u to vreme HVO finansiralo direktno iz Zagreba.

Prvi sastanak koji je Haško tužilaštvo izdvojilo je onaj od 5. oktobra 1992, kad se Mladić u Pečuju našao s delegacijom Hrvatske i Herceg-Bosne, na kojem je Hrvatsku predstavljao Slobodan Praljak.

Prema izvodima iz Mladićevih beležaka, Praljak je od njega tražio da srpske snage prekinu granatiranje Slavonskog Broda. Hrvati bi iz Jajca srpskoj strani dali struju, a oni bi im zauzvrat pustili vodu. Kako navodi Mladić, Praljak čak predlaže obustavu sukoba.

Kako se navodi, Praljak je Mladić poručio da Hrvatima nije u interesu rat sa Srbima, te da će sukob prestati dogovorom Hrvata i Srba, kao i da su prava opasnost Muslimani.

“Naš cilj je Banovina iz 1939, ako to ne postignemo, nastavljamo rat”, zapisao je Mladić Praljkove reči.

On je uveravao Mladića da je sporazum Tuđmana i Izetbegovića samo formalan, donesen na insistiranje Amerikanaca, kako bi se dodvorili islamskom svetu. Poslednja beleška s tog susreta su Praljkove reči: “Treba iseliti Hrvate iz Vojvodine”.

Na drugom sastanku, nakon pada Posavine 26. oktobra 1992, Praljak kaže: “Na dobrom smo putu da prisilimo Aliju da podeli Bosnu. Mi ćemo naterati Aliju da sedne za sto s Bobanom i Karadžićem. Interes nam je da Muslimani dobiju svoj kanton da bi se imali gde odseliti”.

Na tom je susretu dogovoreno da se održi sastanak Janka Bobetka i Božidara Vučurevića o liniji HV-a kod Trebinja.

Iduće godine, u julu 1993, Mladić se sastao sa Miloševićem u Beogradu. Tadašnji predsednik Srbije mu govori da ne bi trebalo davati preveliku podršku Hrvatima.

Sastanku je prisustvovao i Karadžić, koji je ocenio da Hrvatima treba pomoći kako bi se Muslimani prisilili na podelu Bosne. Ipak, Karadžić upozorava da, ako Hrvati napadnu Republiku Srpsku Krajinu, Srbi iz BiH moraju poslati dva korpusa da pomognu Martiću.

Milošević je tada, kako je Mladić zapisao, rekao: “Ne bih ja išao na presecanje Muslimana na dve autonomije. Mi smo ih nudili Hrvatima, a Tuđman je rekao uzmite ih vi”.