Odlazak Dajhmana, "boga obuće"

Iza sebe ostavio je 3.500 prodavnica obuće ''rasutih'' u 23 evropske zemlje i SAD, ali i poslovnu filozofiju u čijem središtu je čovek.

''Firma mora da služi ljudima'', govorio je Dajhman, koji je skoro ni iz čega napravio sve, ali kome je vera bila važnija od privrednog i poslovnog uspeha.

''Na kraju mog života Bog me neće pitati koliko sam cipela prodao, već kakav sam bio hrišćanin'', smatrao je ovaj nemački milijarder koji je, pored toga što je stvorio najveću prodajnu mrežu cipela u Evropi, osnovao i jednu humanitarnu organizaciju za stotine hiljada ljudi u nevolji.

Dajhman, rođen 1926. godine u radničkom kvartu Esena, u Borbeku, gajio je posebnu naklonost prema siromašnima i njegova humanitarna organizacija "Vortundtat" (Reč i delo), koja u Tanzaniji i Indiji ima škole i bolnice, pružila je pomoć za najmanje 200.000 ljudi u nevolji.

Koliko je od svoje imovine izdvojio za siromašne pokojni Dajhman nije precizno znao, ali je govorio da je donja godišnja granica bila pet miliona evra i da je mogla biti i 10 miliona - u zavisnosti od potrebe.

Dajhman je, kažu njegovi saradnici, ali i njegova dela, bio izuzetna ličnost posleratnog vremena Nemačke, vremena i obnove i privrednog čuda i ekonomske ekspanzije i socijalne tržišne privrede, na koju su i Nemci i Nemačka ponosni.

''Kod nas se pare ulažu u firmu, a ne u lični luksuz'', govorio je Dajhman, čiji radnici u vreme surovog diktata kapitala i trke za profitom imaju privilegiju da uživaju i u takozvanim ''Dajhman-rentama'', ili u besplatnom zdravstvenom oporavku u Švajcarskoj, ili da bez mnogo administratiranja u slučaju nužde dobiju pomoć iz socijalne kase firme.

Dajhman je svojom poslovnom filozofijom pogodio u sam nerv sadašnjeg doba i krenuo u visine, tako da je danas u Nemačkoj svaki peti par obuće kupljen upravo u prodavnicama ''Dajhman''.

Njegova poslovna filozofija bila je da najširem sloju društva ponudi dobre cipele po povoljnoj ceni i uz moderan dizajn, čime je ''pogodio nerv'' savremenog kupca, što mu je otvorilo vrata uspeha, a kese sa velikim, slovom ''D'' na zelenoj pozadini postale su realnost i radost miliona ljudi širom Evrope koji su u svom ''tankom budžetu'' mogli sebi i svojoj deci da priušte novu obuću za svaku priliku.

Za Dajhmana se kaže da je bio jedan od najsposobnijih privrednika, premda na početku nije mnogo toga ukazivalo da će od male šusterske radnje svog oca, on - tada već lekar i teolog - napraviti uspeh, koji je započeo pedesetih godina.

Njegova firma danas ima 35.000 zaposlenih i prošle godine je prodala 167 miliona pari obuće.

Dajhman je kao veoma mlad bio na istočnom frontu, gde je ranjen.

Posle rata i rane smrti oca, mladi Dajhman, koji je sebe često i u dubokoj starosti nazivao ''sinom obućara'', pomagao je majci i pokazivao preduzetnički duh koji ga je vodio napred. On je, naime, neposredno posle Drugog svetskog rata promovisao sandale od plute i materijala za padobrane i osnovao berzu polovnih cipela.

Biznismen koji je, kako se priča, žene prvo gledao u cipele, a zatim u oči, imao je do poslednjeg dana svoj biro u centrali firme, gde je redovno dolazio.

Dajhman se 1999. godine povukao sa čela firme i, kako priliči u porodičnom svetu, svom sinu Hajnrihu ostavio da upravlja imovinom, vrednom oko 3,6 milijardi evra.

Za Dajhmana se kaže da je bio porodičan čovek, bez skandala, ceo život oženjen jednom ženom, učiteljicom Rut Dajhman sa kojom ima tri ćerke i sina, koji su izrodili brojnu unučad.

Dajhman je bio veliki ljubitelj klasične muzike, a za svoje poslovne uspehe i ljubav prema čoveku nagrađivan je brojnim nagradama i čak počasnim doktoratima i profesorskim titulama - bio je i počasni profesor Univeziteta Ben Gurion u Izraelu.