Gubi li Putin bitku protiv oligarha

Kako u svojem komentaru tvrdi američka poslovna novinska agencija Blumberg to mu neće uspeti zato jer su ti najbogatiji Rusi poslednjih godina, upravo zato da bi se zaštitili od ovakvih pritisaka ruske države, najveći deo svog novca prebacili na off-shore račune, gde su izvan dometa ruskih vlasti ali i izvan dometa država koje bi možda želele Putinu pomoći.

Blumberg je napravio detaljnu analizu podataka kako ti oligarsi kontrolišu svoje bogatstvo, svoje kompanije, te je ustanovio da su to spretno uredili uz pomoć vlasti na Kipru, na Britanskim Devičanskim ostrvima, te još nekih zemalja gde se takav novac može skloniti, piše Business.hr. Blumberg je istražio takve operacije dvadeset najbogatijih Rusa, čije bogatstvo iznosi ukupno čak 227 milijardi dolara.

Ne samo da najbogatiji ruski oligarski drže bogastvo „na sigurnom“, daleko od Putinovih prohteva nego svi bogatiji Rusi redom drže svoj novac pod kontrolom holdinga čija su sedišta izvan Rusije, kako on ne bi nikako mogao doći pod udar ruskih vlasti ili zakona.

Prema tvrdnjama Blumberga najviše je tih holdinga registrovano na Britanskim Devičanskim ostrvima. Devičanska ostrva su arhipelag od više malih ostrva smeštenih u Antilima, istočno od Portorika.

Taj je arhipelag podeljen, pa njegovim zapadnim delom upravljaju kao prekomorskim teritorijem Sjedinjene Američke Države, dok istočnim delom upravlja Velika Britanija kao svojom kolonijom.

Upravo Britanska Devičanska ostrva su zanimljivi ruskim oligarsima, ali ne samo njima. Ova ostrva vode vrlo liberalnu politiku prema stranim investitorima, koji tamo masovno osnivaju svoje kompanije.

Neki to čine kako bi pospešili poslovanje na svetskom tržištu kapitala, ali većina to čini da bi tamo sumnjivo stečen novac sklonili od poreznika i vlasti svojih zemalja.

Tako je ta minijaturna zemlja od 153 kvadratna kilometara i sa samo 20.000 stanovnika postala vodeća svetska offshore baza. Ruski oligarsi tamo rado ostavljaju svoj novac zato jer su porezi niski, a sve poslovanje se vodi po britanskim zakonima, koji vrlo dobro štite privatnu svojinu.

Mnogi ruski bogataši otvarali su svoje holdinge i na Kipru, koji im je bio mnogo bliži, a gde su porezi bili vrlo niski zahvaljujući i rusko-kiparskom sporazumu o izbegavanju dvostrukog oporezivanja koji je potpisan 1998. godine.

Kipar dividendu oporezuje maksimalno pet posto, a ruski oligarsi tamo imaju još jednu pogodnost, jer Kipar dopušta prebacivanje velikih količina novca na Britanska Devičanska ostrva bez ikakvih taksi.

To prebacivanje novaca u inostranstvo nije novija pojava, nego to traje već dvadesetak godina, od vremena kada su se ovi oligarsi prvi puta obogatili. U početku su oni to prebacivanje novaca u inostranstvo obavljali na najprimitivniji način, stavljanjem zarađenog novaca na štedne knjižice u zapadnoevropskim bankama.

Činili su to u prvom redu zato jer je politička situacija u Rusiji u prvoj polovini devedesetih godina bila krajnje nestabilna i nesigurna, a nikada se nije znalo što će ondašnji hiroviti ruski predsjednik Boris Jeljcin odlučiti.

Oligarsi su ga jako pomagali da se održi na vlasti, ali se on u svakom trenutku mogao okrenuti protiv njih, strpati ih u zatvor i oteti im imovinu.

Primer Hodorkovskog

Jedan od prvih koji je malo sofisticiranije zaštitio svoj novac u inostranstvu bio je poznati ruski oligarh Oleg Deripaska, koji je osnovao DKK u Lihtenštajnu 1994. godine, a kasnije je osnovao i kompaniju koja je iz te male evropske državice kontrolisala njegov novac.

Deripaska je odatle poslovao nekoliko godina, sve dok Lihtenštajn nije počeo menjati svoje zakone kako bi pooštrio kontrolu finansijskih tokova kroz tamošnje banke i kompanije, a sve zato da bi se sprečilo pranje novca. Tada je Deripaska počeo svoje poslovanje seliti u zemlje gde je off shore poslovanje bilo jeftinije i sigurnije.

Ruske oligarhe je jedan događaj posebno podstakao da što bolje zaštite svoje bogatstvo kroz te inostrane holdinge i kompanije. Bio je to udar koji je Putin izvršio 2003. godine protiv tada najbogatijeg Rusa Mihaila Hodorkovskog, kojeg je strpao na dugogodišnju robiju u Sibir, a čiju je veliku naftnu kompaniju Yukos preuzela ruska država.

Putin je veliki protivnik ruskih oligarha, on je posljednjih godina na njih vršio pritiske na razne načine iz nekoliko razloga. Kao prvo, želeo ih je uveriti da je svako njihovo mešanje u političke prilike i procese za njih opasno, što je pokazao upravo na primeru Hodorkovskog, koga je strpao u zatvor kada je ovaj pokazao političke ambicije.

On ih je, osim toga, pritskao kako bi oni u sklopu svoga poslovanja što više radili za korist Rusije, pa zato kod njega bolje prolaze oni oligarsi koji o tome vode računa. Napokon, on od njih traži da svoja bogatstva što je više moguće ulažu u Rusiji, pa tako pomažu razvoju ruske privrede i društva.

No, tu oligarsi nisu baš skloni saradnji. Naprotiv, oni poslednjih godina vrlo nerado ulažu u rusku privredu, jer tu više ne mogu ostvarivati nekadašnje profite. Ranije stečene ruske kompanije još drže ako ostvaruju veće profite, ali su ih skloni prodati ako dobijeni novac mogu bolje uložiti negde drugo.

Tipičan je u tom smislu primer Usmanova koji je nedavno uložio 100 miliona dolara u američku kompjutersku kompaniju Apple upravo zato jer je procenio da će s tim ulaganjem bolje zaraditi nego da ulaže u Rusiju.