Ne znamo mi još šta je prava konkurencija

Živite i radite u dve države. Možete li da uporedite situaciju u Nemačkoj i Srbiji?

To ne može da se poredi.

Zašto?

Nemci drugačije žive, drugačije rade, drugačiji im je odnos prema sredstvima. Moji radnici u Nemačkoj nikada ne bi dozvolili da se nešto uništi ili ukrade, jer znaju da ako firma slabi, onda slabe i oni i ugrožavaju sebi radno mesto. A najviša motivacija za jednog Nemca je radno mesto. Njihova identifikacija s firmom je ogromna. Radnik u Nemačkoj kaže „idem da održavam svoju mašinu“, ne kaže „gazdinu mašinu“. U Nemačkoj je svest radnika takva da on ne traži 13. ili 14. platu kad vidi da firma nije u dobrom stanju.

Može li to nekako da se prenese u Srbiju?

Može, ne sve odjednom, naravno, ali postepeno može. Uostalom, već ima takvih primera. Upoznao sam jednog momka, mašinbravara, ima „dve desne ruke“ i dovedem mu Folksvagen da pravi šraf za vrata automobila. I dečko radi, uzeo dve mašine, dobio je od srpskog Fonda za inovacionu delatnost malo novca, zadužio se, prodao očevo imanje... To je vanserijski potez za nas, da prodaš očevinu. Pre neki dan mi je rekao da već ima 1,2 miliona evra prometa za devet meseci. Za takav korak morate da imate harizmu, mnogo želje, verovanja u sebe i veru da će vam se vratiti uloženo. Ne znam da li bih ja prodao svoju dedovinu, čini mi se nikad. To je promena u svesti. To menjanje mentaliteta je ono što mora da se dogodi i kod nas, ali to ne ide za tri-četiri godine, to su decenije.

Recimo, govorio sam o odnosu radnika u Nemačkoj prema dobrima. U Srbiji je potpuno drugačije. Imao sam malu firmu za marketing u Srbiji, kupio sam im najbolje fotelje, stolove, opremu... da ih motivišemo da rade što više i efikasnije, a oni sve to ogulili, polomili i pocepali. To se u Nemačkoj nikad ne bi dogodilo.

Zatim, disciplina. Nemci imaju fantastičnu disciplinu, to ide od vaspitanja i obrazovanja. I ja sam za dan u Nemačkoj uradim deset projekata, a kad dođem u Beograd ne mogu da uradim tri. Ovde je sve daleko, ne može da se nađe, onaj kasni, onaj je izostao, onome je umrla majka... Užas! U Nemačkoj toga nema, imam termin i to je gotovo i nije važno da li je tašta polomila nogu.

Kod nas na pregovorima „sve može, ’ajmo brate u kafanu, nema problema“. A kad investitor dođe u Srbiju, onda ništa ne može i svega ima, a posle nema ništa. Malo karikiram, ali je tako. Mada, mladi već uče kako treba da razgovaraju i oni se sasvim drugačije ophode. To je promena kulturnog obrasca.

Onda, obim rada. U Srbiji je obim rada fantastično mali. Kvantitativno, a da ne pričamo o kvalitetu. Moji radnici u Nemačkoj dolaze na posao u osam sati i pre 17,30 ne idu kući. Jeste da imaju više pauza, pet po pet minuta, ali mašina ne sme da staje, oni se menjaju i imaju ručak od 45 minuta. Zakon je programirao da rade 35 sati nedeljno, ali oni su uglavnom 40 sati aktivno na poslu. Mi to platimo. Jer za Vartu ili ARRI bi bilo katastrofa da ne rade u tri smene, taman posla. A da moji direktori odu kući pre 17,30 sati, pa to bi bio smak sveta, nemoguće.

Naveli ste mnogo argumenata da investitori ne ulažu u Srbiju?

Srbija je meka, jer nema konkurencije. Niko u Srbiji zapravo ne zna šta je prava konkurencija. Znaju samo oni što izvoze. Da ti odeš u svet da nešto prodaš, a da pre toga nisi sklopio ugovor i da ne znaš gde ćeš i za koju cenu da prodaš – to nigde nema. Mi ćemo morati tek da naučimo gde je to tržište, koju cenu plaća, pa tek posle da se vratimo u Srbiju i da proizvedemo.

Vidite li uopšte neke promene?

Ide sporo. Moramo da budemo svesni da će biti carskih rezova. Boleće, biće patnji, trajaće dugo, ali drugog puta nema. Druge zemlje su prošle sličan put. Vidim da smo mi još mnogo bogatiji nego zemlje koje sam posećivao. Kad se setim kakva je bila Južna Koreja, to ne mogu da vam opišem. Mi imamo još šta da jedemo, da se obučemo, kad pogledam, ovi što idu po Beogradu su k’o u Londonu. Ne znam odakle, valjda sve od kredita. Kad pogledam po južnoj Srbiji, vidi se da su plate male, ali mi nismo na rubu propasti kao neke zemlje koje su se iz toga izvukle. A kako su se izvukle. Moramo da menjamo svest, a to traje između 20 i 60 godina, moramo da menjamo radnu svest, a ona se nešto brže menja, moramo više da koristimo glavu, više da koristimo talente koje imamo... Vidim mnogo talenata, ne samo u intelektualnom smislu, nego i one sa „dve desne ruke“. Tim ljudima malo treba da ih podstaknemo, malo povoljne atmosfere, malo kapitala i tako počinje.

Ali, mi nemamo kapitala?

Sad ćemo da otvorimo razvojnu banku, može i da se zove banka za dijasporu. I u njoj će za pola sata moći da se završi posao... Ne može sve odjednom, mora korak po korak. Ali mora brzo da se trči.

Na konferenciji Kvantni skok govorili ste o tome da se u Srbiji ne razume razlika između strateškog plana i ciljeva?

Ne mogu ovde nikome da objasnim šta znači strateški razvojni plan. Mojim direktorima kažem – morate da mi odgovorite kako će da izgleda čip 2020. godine, kakve će da ima performanse i na osnovu toga mi napravite virtuelnu bateriju.

To je strateški plan. I već sada počinjem da investiram; kad dođe 2018. već imam proizvodne kapacitete za tu bateriju, 2019. dajem bateriju na testiranje, a 2020. počinjem sa proizvodnjom. To je strateški plan. Možda sve to bude greška, preuzimam odgovornost, ali ne smem da budem bez strateškog plana. Drugačije ne mogu da opstanem. A u Srbiji se svi guraju oko ciljeva.

Kako pomiriti tekuće muke i strateški plan?

Zato se borim za osnivanje nekog Saveta privrednika iz zemlje i dijaspore koji bi bio formiran uz instituciju predsednika države. To telo treba da bude nezavisno i strateški da razmišlja.

U vezi s tim, kažete da se kod nas premalo vodi računa o primenljivosti nauke?

Raduje me to pitanje, to sam sada pričao predsedniku države. I dan danas neki ljudi u našoj Akademiji nauka razmišljaju kako mi treba da damo svetski doprinos bazičnim naukama. Ko smo mi da o tome razmišljamo, mi nemamo hleba da se prehranimo, a hoćemo da damo doprinos fundamentalnim tehničkim naukama. Da barem imamo uslova, da imamo aparate... Mi nemamo ni takve ljude, ako ćemo da budemo pošteni, ima samo onih koji o tome pričaju i koji možda misle da to mogu, ali su u stvari daleko od potrebnog nivoa. Mi za to nemamo ni osnovnih sredstava, ne mogu ni struju da plate. Prošle godine mi je Prirodno-matematički fakultet tražio da im dam 4-5 hiljada evra za grejanje.

Ja kažem da sve počinje od nauke, ona mora da odredi tri-četiri prioriteta, ali samo ono što treba srpskoj privredi, ne da se bavi solarnom energijom. Srbija ima samo 105 miliona evra u budžetu za nauku i od toga 90 odsto ode na plate, struju i grejanje. Mi nemamo elektronski mikroskop, a Akademija nauka ima 70 ljudi koji rade nanotehnologiju. Pa, kako da vide tu nanotehnologiju kad nemaju mikroskop.

Ej, narode, gde smo. Kupili smo taj mikroskop, košta milion evra. Ali, kad im ja to kažem, onda se naučnici ljute.

Naši naučnici kažu da su u stvari privrednici nezainteresovani.

Samo nesposobni naučnici kažu da nemaju feedback od privrede i da njima niko ne govori šta će nama biti potrebno. Ko meni na svetskom tržištu kaže koju će bateriju da mi traže, nego idem, polomih i noge i kičmu po svetu gledajući šta se dešava u mikroelektronici da napravim odgovarajuću bateriju za svaki novi čip. Ja moram stalno da znam gde sam. Moram ne samo da pratim, nego i da kreiram tržišnu potrebu. U Srbiji se i ne zna šta je kreiranje tržišnih potreba.

Nauka daje pravce, potencijalni preduzetnici to čuju i razmišljaju. Sada nema te karike ko će da odredi prioritete u nauci, nijedan ministar ništa ne zna o tome. S druge strane, potencijalni preduzetnici ugušeni su i uplašeni, demoralisani. I oni koji bi preuzeli rizik nemaju gde da se obrate, jer nema razvojne banke koja bi im konkretno pomogla s kapitalom. Tek onda ima plodno tle na kojem mogu da rastu privrednici.

Dok država u ovom kriznom periodu ne stane iza privrede ništa neće da se desi. A država sada ne stoji ni iza čega, ona stoji samo iza političke promene i hapšenja.

I ja sam počeo kao mlad, preuzeo sam kompaniju Varta koja je bila u crvenom. U vreme krize osim inovacija nema ništa drugo. Kod nas ništa ne ide, mi smo se na to navikli. A bez mobilizacije umova ništa nema. Naježim se kad čujem nekoga u Srbiji da kaže „država treba da mi da“. Meni niko ništa nije dao u Varti.

Pomenuli ste „kreiranje tržišnih potreba“. U Srbiji se pod tim obično podrazumeva neka podvala.

Evo kako su neka pametna ”deca” iz Singapura kreirala potrebu za Vartu. Kod prvih laptop računara kad se baterija isprazni padao je ceo sistem i postojala je opasnost da se svi podaci izgube. Ti mladi Singapurci smislili su posebnu bateriju koja je omogućavala dodatnih 10 minuta rada, što je omogućavalo da se računar priključi na struju i baterije ponovo napune. S tom baterijom ja sam otišao kod Stiva Džobsa koji se upravo bio vratio u Epl i predložio da je ugradi u svoj proizvod sa sloganom ”naš kompjuter se nikada ne isključuje”. Džobs je ideju prihvatio, a mi nismo mogli da proizvedemo baterija kolika je bila potražnja. Set od tri baterije koji smo proizvodili u Nemačkoj i sklapali u Maleziji koštao me je 56 centi, a Varta ih je prodavala za tri dolara. Štancovao sam novac. To je bio fantastičan uspeh Epla na tržištu i Džobs mi to nikada nije zaboravio.

Šta je vas iz Varte odvelo u filmsku industriju?

Čip za digitalnu kameru. Nemački ministar privrede mi je rekao da je država zaostala u proizvodnji čipova i da je spremna da investira veliki kapital u industrijski park u Bavarskoj gde bi se proizvodili specijalni čipovi za medicinu, svemirska istraživanja i vojnu industriju. Ponuđeno mi je da radim šta hoću, uz sugestiju da bi takav čip mogao da bude interesantan za firmu ARRI. U to vreme ARRI je imao najbolje analogne filmske kamere, digitalnih kamera bilo je za široku potrošnju, ali ne i za filmsku industriju jer je to tržište malo. To me je zainteresovalo i odlučio sam da pređem iz Varte u ARRI koji pravi filmove i opremu.

Digitalnu kameru koju mi pravimo niko drugi ne proizvodi. Pre naše bila je digitalna kamera, ali za svaku od tri osnovne boje bio je po jedan čip. Napravio sam jedan čip za tri boje uz pomoć firme iz Izraela, ali sam prethodno otišao kod ministra i rekao da mi za taj projekat treba 100 miliona evra.

Tek tako ste ubedili ministra?

Moraš da imaš harizmu, ali pre svega stručne argumente. To je mnogo drugačije nego u Srbiji gde se obično kaže „samo mi daj pare, sve ću da ti napravim“. Pre nego što sam otišao kod ministra napravio sam 10 tih čipova i pokazao da to može.

I ministar je hteo da vas sasluša?

Kako, pa on mora da sluša privrednike. U Nemačkoj privreda iza zavese upravlja ministrima i politikom. Deset do 20 ljudi u Nemačkoj, ne više, određuju šta će raditi kancelarka i oni se brinu o strategiji za narednih pet do sedam godina. Nijedan kancelar ne može preko njih da pređe.

Ja mom gradonačelniku nikad ne odbijem novac kad mi traži za, recimo, otvaranje novog fakulteta, iako ne znam ni koliko će to da me košta. Ali zato mogu uvek da mu kažem da mi treba neki propis za bolje funkcionisanje firme. Predsedniku naše regije samo kažem da mi treba „to i to, a vi gledajte kako ćete to zakonski da uokvirite“ i ništa više, završena priča. I to se reši za dve-tri nedelje, ako ima neki problem on traži još malo podataka i vremena da to uradi. To je sprega lokalne politike i biznisa, samo tako država može da funkcioniše.

Na kraju, da se još jednom vratimo na Kvantni skok, kakav su na vas ostavili utisak mladi ljudi koje ste tamo sreli?

Fantastičan. Oni treba da dođu na televiziju. Da su oni u Nemačkoj, pa oni bi bili svakih pet minuta na televiziji. .