Investicioni fondovi: Šansa za male ulagače

Doduše, nije da u Srbiji nema gde da se štedi. Za razliku od zloslutnih devedesetih prošlog veka, danas se ovde sve više veruje bankama. Osim toga, oni koji žele veće prinose od bankarskih kamata, a koji su istovremeno spremni na veći rizik, na raspolaganju imaju Beogradsku berzu.

A oni koji (malo više) razmišljaju o budućnosti, mogu da se opredele za životno osiguranje ili privatne penzione fondove.

Nisu, međutim, daleko ni investicioni fondovi, koji će, ako je suditi po iskustvima suseda, ove godine ubrzano početi da prazne slamarice i u Srbiji. O tome između ostalog, govori i podatak da je vrednost imovine investicionih fondova u Hrvatskoj krajem 2006. godine bila oko dve milijarde evra, a u Crnoj Gori oko 300 miliona evra.

Zašto je Srbija jedina država u regionu koja je devet godina čekala na Zakon o investicionim fondovima, pravo je, ali posebno pitanje. Da „zlo“ bude veće, ne samo običan svet, nego i oni koji bi po prirodi posla trebalo da budu bolje obavešteni, ne znaju ni šta je investicioni fond, a kamoli da on može godišnje da im obezbedi trinaestu platu ili porodično letovanje – u zavisnosti od toga koliko su spremni da ulože.

Prvi mačići

Dejan Šoškiæ: Slaba je ponuda kvalitetnih hartija od vrednosti

Investicioni fond, da pođemo od početka, jeste finansijska institucija koja prikuplja kapital velikog broja ljudi, uglavnom fizičkih lica. Tako prikupljena sredstva, u zavisnosti od vrste i tipa fonda, potom se, posredstvom društva za upravljanje investicionim fondom (tzv. menadžment kompanije) investiraju u akcije, obveznice i druge hartije od vrednosti u zemlji i inostranstvu, ili nekretnine... nastojeći da rizik za investitora bude minimalan, a dobit maksimalna.

Jednostavnije rečeno, glavni čovek u društvu za upravljanje investicionim fondom - portfolio menadžer - ima zadatak da umesto klijenta izabere „prave“ hartije od vrednosti i da mu na taj način obezbedi najveću moguću zaradu. Procenjuje se da bi do kraja godine u Srbiji trebalo da bude desetak investicionih fondova, sa ukupnom imovinom od oko 150 miliona evra.

Naravno, pod uslovom da budući portfolio menadžeri dobro zagreju stolicu ili da srpska Komisija za hartije od vrednosti ublaži kriterijume za sticanje njihovog zvanja. Podsećanja radi, investicioni fond nemoguće je osnovati bez portfolio menadžera.

Iako se bliži dan kada će i u Srbiji osvanuti investicioni fondovi, mnogi su sumnjičavi u pogledu njihove perspektive. Skepsu, zapravo, izazivaju dva pitanja. Prvo, da li domaće tržište kapitala ima sve neophodne uslove da bi zaživeo ovakav način štednje? Drugo, da li Srbija ima normalne zakonske preduslove za osnivanje ovakvih finansijskih institucija?

Već pri pokušaju da se odgovori na prvo pitanje, nailazi se na problem. Dejan Šoškić, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smatra da investicioni fondovi imaju puno opravdanje i smisao na tržištima gde postoji respektabilna ponuda kvalitetnih hartija od vrednosti.

Drugim rečima, imaće svrhu i ovde kada (ili bolje, ako) na Beogradskoj berzi bude više od trenutno petnaestak relativno likvidnih akcija na slobodnom berzanskom tržištu. Takođe, za izglednu perspektivu investicionih fondova poželjno bi bilo i da preduzeća, opštine, gradovi, država... za svoje finansiranje, uz bankarske kredite i budžetske prihode, emituju hartije od vrednosti.

„Tako bi se otklonila neizvesnost kako odabrati dobru hartiju, kako pročitati finansijski izveštaj kompanije, kako tumačiti nove informacije o nekom preduzeću, ali i one koje već postoje“, kaže Šoškić za Ekonomist magazin.

Tržišni plićak

Jovana Kršikapa: Raèunamo na nove privatizacije

Da je tržište kapitala u Srbiji plitko, svesni su i u Raiffeisen banci, koja bi mogla da među prvima osnuje investicioni fond u Srbiji. Uzgred budi rečeno, za sada je jedino kompanija Delta dobila dozvolu Komisije za hartije od vrednosti za osnivanje investicionog fonda.

U Raiffeisen banci planiraju da krenu sa otvorenim investicionim fondom, a tokom poslovanja nastojaće da ponude i fond akcija, balansirani fond (koji istovremeno ulaže u akcije i obveznice), te fond obveznica, i novčani fond.

„Banka je trenutno u proceduri pripremanja dokumentacije koju bi trebalo da podnesemo Komisiji za hartije od vrednosti. Kada ćemo dobiti dozvolu za rad, zavisi od Komisije. Problem je i što još nemamo portfolio menadžera. U svakom slučaju, planiramo da počnemo sa radom do kraja prvog kvartala ove godine“, kaže za Ekonomist magazin Jovana Kršikapa, direktor budućeg Društva za upravljanje investicionim fondovima u Raiffeisen banci.

Pored okolnosti koje ne idu na ruku razmahu investicionih fondova, u ovoj banci sagledavaju i onu drugu, nešto svetliju stranu medalje. Naime, srpsko tržište kapitala je po prinosima danas jedno od najprimamljivijih u regionu. Dalje, u Raiffeisen banci računaju i na buduće privatizacije javnih preduzeća.

„Prvo očekujemo privatizaciju Naftne industrije Srbije, koja već ima investicione savetnike. Takođe, smatramo i da bi sa dolaskom investicionih fondova, potražnja za akcijama mogla da natera kompanije koje sada nisu likvidne da to i postanu“, kaže Kršikapa.

Naime, na Beogradskoj berzi, trenutno se po metodu kontinuiranog trgovanja trguje akcijama preduzeća čija je ukupna tržišna vrednost manja od tri milijarde evra - trećina ukupne tržišne kapitalizacije. Pri tome, dobar deo tih akcija je u stabilnom vlasništvu pa time i nepodoban za trgovanje. Tražnja za akcijama trebalo bi da učini da mnoge kompanije pređu sa metoda preovlađujuće cene na metod kontinuiranog trgovanja.

U Raiffeisen banci napominju da će se fokusirati na investiranje u Srbiji, ali ne isključuju mogućnost da plasiraju sredstva fonda u atraktivne finansijske instrumente koji se nude na inostranim tržištima kapitala. Podzakonska regulativa trenutno dozvoljava da se trideset odsto imovine fonda ulaže u inostranstvo.

Tamo daleko

Esad Zaimoviæ: U Crnoj Gori je jednostavnije

Da li Srbija ima normalne zakonske preduslove za osnivanje investicionih fondova? Ni odgovor na ovo pitanje nije ni lak ni jednoznačan. Sudeći po iskustvu jednog od Ekonomistovih sagovornika na ovu temu, izgleda da Srbija baš i nije „obećana zemlja“ za nastanak investicionog fonda.

Naime, grupa poslovnih ljudi iz Srbije, zajedno sa partnerima iz regiona, nedavno je registrovala Društvo za upravljanje investicionim fondom Western Balkan Capital, ali u - Crnoj Gori. Društvo je dobilo dozvolu za rad od crnogorske Komisije za hartije od vrednosti, a u proceduri je registrovanje fonda – Western Balkan Investment Fund.

„Crnogorski Zakon o investicionim fondovima je prilično liberalan. To znači da vas zakonodavac, ako osnivate fond zajedničkog ulaganja kakav smo mi osnovali, ne obavezuje da bilo koji deo portfelja morate da uložite u Crnu Goru“, pojašnjava Esad Zaimović, direktor tog Društva.

Ostali faktori koji su uticali na osnivanje fonda u Crnoj Gori, a ne u Srbiji, jesu stabilnost valute, politička stabilnost, te nepostojanje poreza na kapitalnu dobit. Na kraju, velika prednost (u ovom momentu možda i najpresudnija) jeste to što u Crnoj Gori ne vlada nestašica portfolio menadžera (investicionih menadžera, kako se tamo nazivaju).

Fond Western Balkan Investment Fund je pre svega namenjen za velike investitore - minimalni ulog je deset hiljada evra. Početna imovina fonda biće deset miliona evra. Kako osnivači očekuju, već kroz mesec dana imovina ovog fonda trebalo bi da se uveća za deset odsto.

„Planiramo da fond, u konzervativnoj varijanti, godišnje ostvaruje rast između 30 i 40 odsto. Kako smo došli do ove stope? Tako što smo procenili kretanje berzanskih indeksa u regionu u narednom periodu“, pojašnjava Zaimović.

Prošle godine, indeks najlikvidnijih hartija na beogradskoj berzi (Belex 15) skočio je 59 odsto, indeksi na crnogorskim berzama oko 90 odsto, a indeks Banjalučke berze više od sto odsto. „Ovo će biti regionalni fond, što znači da će se novac ulagati na berze u okruženju. Ideja je da fond zatvorimo za tri godine, da tada rasprodamo portfolio i da svi akcionari dobiju dobit srazmerno novcu koji su uložili“, zaključio je Zaimović.

Benefiti, rizici, provizije

Koje su prednosti a koji rizici ulaganja u investicioni fond? Po ulasku, investitor mora da potpiše izjavu o tome da je upoznat sa prospektom fonda, pa samim tim i svim naknadama i rizicima. Pretpostavlja se da zna da će njegovim novcem upravljati profesionalac.

Važna informacija je i da će novac koji je uložio, ako mu je hitno potreban, moći relativno lako da povuče iz fonda, ako je ovaj otvorenog tipa. Prinosi koje izbacuje investicioni fond veći su od kamata na štednju u bankama, (što je prednost) ali su zato i veći rizici da se izgubi uloženo (što je, razume se, mana).

Treba imati u vidu da će investitor kupovinom jedne jedinice investicionog fonda, praktično imati učešće u svim akcijama u kojima fond ima vlasništvo. Dakle, deliće berzansku sudbinu (rast ili pad) svih akcija koje su u posedu tog fonda. Potencijalni investitor se suočava sa rizikom da izgubi deo novca koji je uložio. Naime, ne postoji garancija da će investicioni fond uvek zaraditi novac.

„U nekim evropskim zemljama pojedini fondovi se povezuju sa bankama i osiguravajućim kompanijama. Ovo povezivanje omogućuje da se naprave finansijski aranžmani kojima se može ograničiti gubitak pri ulaganju novca u investicioni fond. Međutim, većina fondova posluje na način da je ulagač izložen riziku pada vrednosti uloženog novca“, objašnjava Dejan Šoškić. Investitori mogu biti suočeni i sa valutnim rizikom, ukoliko je valuta nestabilna.

Bez obzira na potencijalne rizike, ulagač mora platiti „ulaz“ u investicioni fond, zaradio ili izgubio. Koliko to „zadovoljstvo“ može da košta teško je odgovoriti precizno - provizija zavisi od tipa fonda, dužine investiranja, visine uloga... Grubo rečeno, može se očekivati da ukupna provizija bude do pet odsto. U fondovima sa manjim prinosima, provizija ne bi trebalo da pređe dva odsto.

Iako to nije obavezno, poželjno bi bilo da investitor definiše motiv sopstvenog ulaganja. Ako, recimo, želi da mu ušteđevina samo prati inflaciju i ne gubi vrednost, trebalo bi da uloži u novčani fond ili fond obveznica. A, ako želi da ostvari veće prinose, onda bi trebalo da uloži u fond akcija, koji zbog visine prinosa i nosi najveći rizik. Ko želi umerenu zaradu, do 15 odsto na godišnjem nivou, trebalo bi da uloži u balansirani fond. Dakle, za svakoga postoji opcija, ako zna šta hoće. A trebalo bi da zna – ipak je ovde reč o novcu.

Hrvati odmakli

Imovina otvorenih investicionih fondova u Hrvatskoj krajem prošle godine bila je oko 2,1 milijardi evra, što je povećanje od oko 50 odsto u odnosu na početak godine. Isto tolika bila je i imovina obaveznih penzionih fondova, što je u odnosu na početak 2006. rast za oko trideset odsto.

Hrvatski građani klasičnu oročenu štednju još smatraju značajno sigurnijom, pouzdanijom i prikladnijom od investicionih fondova, no trećina građana ipak bi ulagala u investicione fondove, pokazuju rezultati istraživanja „Percepcija investicionih fondova“, koje je proveo GfK Centar za istraživanje tržišta, javlja Hina.

Rezultati pokazuju da je sa konceptom investicionog bankarstva upoznato 15 odsto ispitanika, a još gotovo 50 odsto ih navodi da ipak znaju nešto o takvom obliku ulaganja novca. Iz GfK navode kako je upoznavanje s ovakvim oblikom finansijskog ulaganja očito spor proces te da, premda su investicioni fondovi sve brojniji a reklamne kampanje za pojedine fondove sve prisutnije, udeo onih koji su upoznati s konceptom investicionog bankarstva raste vrlo sporo. Ipak navode kako postoji trend povećanja upoznatosti s fondovima - 2006. zabeležen je do sada najveći postotak dobro upućenih osoba.

Vrste fondova

Srpski Zakon o investicionim fondovima dozvoljava pojavu otvorenih, zatvorenih i privatnih investicionih fondova. Otvoreni i zatvoreni investicioni fondovi mogu da ulažu u akcije, obveznice, zapise, sa akcentom na likvidnim hartijama.

Oba fonda su obavezna da svakodnevno javno objavljuju cenu investicione jedinice koja mora da se kotira na berzi ili nekom drugom organizovanom tržištu. Osnovna razlika između otvorenog i zatvorenog fonda jeste što udeo u otvorenom fondu (investicionu jedinicu) investitor uvek može da kupi ili proda.

Ukoliko je, recimo, juče kupio investicionu jedinice za hiljadu evra, već sutra ili prekosutra može i da je proda, a fond je dužan da mu u roku pet dana isplati novac. Jedinicom zatvorenog fonda trguje se na berzi, kao i akcijama bilo koje kompanije. Dakle, ukoliko nema u ponudi jedinice zatvorenog investicionog fonda, niko neće moći ni da je kupi.

Privatni investicioni fondovi su takozvani profesionalni fondovi, sa minimalnim ulogom od 50.000 evra.

Po tipu, fondovi mogu da budu novčani (koji ulažu i u blagajničke zapise), akcijski i fond obveznica. Postoje i mešoviti fondovi koji ulažu i u akcije i obveznice.

* Više o investiranju i investicionim fondovima možete pročitati u tekstovima

- Investicioni fondovi

- Investiranje i upravljanje rizikom

** O investicionim fondovima možete čitati i diskutovati na temi Foruma B92 posvećenoj investicionim fondovima