Boje su drugačije ako govorimo drugim jezikom

Međutim, za sve te nijanse koje opažamo, mi koristimo ograničeni, veoma mali broj naziva. Zašto? Zato što stimulaciju koja nema prirodne prekide, mi veštački delimo u mali broj kategorija kojima dajemo ime (plavo, žuto, crveno, zeleno itd). Takvo kategorisanje vidljivog spektra zapravo znači, da će niz talasnih dužina (npr. od 435 do 500 nm) dobiti jedan naziv, u ovom slučaju - plavo.

Ova situacija se dodatno komplikuje u zavisnosti od toga da li nam je maternji jezik srpski, engleski ili pak ruski.

Da li svi govorimo isti jezik boja?

Slika 1 - Sepktar

Svetski jezici se međusobno razlikuju po načinu na koji dele vidljivi spektar u jezičke kategorije.Tako, na primer, govornici Berinmo jezika sa Nove Gvineje, za onaj deo spektra koji mi delimo na zeleno, plavo i ljubičasto nol (odnosno sve desno od 550 na prvoj slici), imaju samo jedan naziv – nol. Govornici Himba jezika imaju još interesantniji način označavanja boja, te jedan od ukupno 5 naziva za boje –zuzu, označava sve tamne nijanse: tamno plave, tamno zelene, tamno crvene i tamno ljubičaste.

Slika 2

Na Tajlandu, khiaw ćete koristiti da označite zelenu boju, međutim tu istu reč ćete koristiti i kada želite da imenujete boju neba i mora. Korejska reč purued, takođe, obuhvata i plave i zelene nijanse. Dok Englezi sve plavičaste nijanse označavaju sa blue, govornici ruskog jezika prave vrlo jasnu razliku između svetlo plavih nijansi koje nazivaju goluboy i tamno plavih nijansi koje nazivaju siniy. Slična podela plavog dela spektra postoji i u grčkom, japanskom, ali i srpskom jeziku u kom postoji naziv za tamno plave nijanse – teget.

Ispostavlja se da ovi različiti načini označavanja boja i nijansi dalje imaju posledice na opažanje boja.

Uticaj jezika na opažanje boja

Glavni uticaj jezika ogleda se u brzini razlikovanja boja. Stručnjaci koji se bave opažanjem boja su brojnim eksperimentima ukazali na taj zaniljivi fenomen – brže se razlikuju one boje koje spadaju u različite jezičke kategorije, tj. imaju različito ime. Praktično, to znači da ćemo brže razlikovati plavu od zelene boje, u odnosu na dve zelene nijanse, čak i kada je njihova udaljenost na spektru boja, poput onog na prvoj slici, potpuno jednaka. Ta činjenica, na prvi pogled, zvuči prilično zdravorazumski – jasno je da ćemo brže razlikovati plavu i zelenu nijansu jer su to dve različite boje.

Ali šta je sa govornicima Berinmo jezika? Za njih je to ista boja! Shodno tome, nema ni bržeg razlikovanja! Takođe, ako pokušate da Englezu ili Nemcu, koji korsite samo jedan naziv za plave nijanse, objasnite šta je teget – to neće ići tako lako. Oni će vam ukazati na njima logičnu stvar – između nijansi koje mi nazivamo plavima (na primer, vrlo svetlo plave i srednje plave), postoje veće razlike nego između srednje plave i teget. Kako mi znamo gde da povučemo razliku između plave i teget? Naučili smo kroz jezik. Ovi primeri demonstriraju činjenicu istaknutu na početku teksta – ne postoje nikakvi fizički razlozi da bismo imali različite nazive za plavo i zeleno, ili plavo i teget – postoji samo jezik koji ih isto ili različito imenuje. Shodno tome, u zavisnosti od našeg maternjeg jezika, mi ćemu u razlikovanju tih nijansi biti sporiji ili brži.

Zanimljivo je da i snimanja moždane aktivnosti potvrđuju ovu vezu između jezika i opažanja boja. Uobičajena aktivnost mozga, kada je u pitanju opažanje, uključuje podjednaku aktivnost obe moždane hemisfere. Međutim, tokom zadatka razlikovanja boja, postoji veća aktivacija leve hemisfere mozga. Pogađate, leva hemisfera je zadužena za jezik.

Šta se dešava ako govorimo više različitih jezika?

„Ako govornici različitih jezika različito reaguju na boje, kako onda boje opažaju ljudi koji govore više različitih jezika?“ pitanje je koje od nedavno okupira istraživače koji se bave odnosom jezika i boja. Grupa istraživača iz Velike Britanije, sprovela je studiju ispitujući razlikovanje plavih nijansi kod dvojezičnih govornika japanskog i engleskog jezika. Za razliku od engleskog, japanski jezik ima posebne nazive za svetlo i tamno plave nijanse.

Prvi deo studije potvrdio je ono što smo znali od ranije – govornici japanskog jezika bolje su razlikovali svetlo plave od tamno plavih nijansi s obzirom da za njih koriste različite nazive. A kako su se ponašali dvojezični ispitanici? Oni koji su češće govorili japanski jezik, zadržali su prednost u razlikovanju plavih nijansi. Sa druge strane, oni koji su svakodnevno više koristili engleski jezik, tu prednost su izgubili. Autori studije ističu da ovi rezultati predstavljaju dokaz da učenje stranih jezika zaista menja način na koji opažamo svet oko nas.

I na kraju, da li je plavo isto što i blue?

Uprkos izvesnim razlikama, određena univerzalnost u nazivima za boje među jezicima ipak postoji. Broj osnovnih termina za boje kreće se od 2-5 kod nerazvijenih jezika (kao što su Berinmo ili Himba) do 6-11 kod razvijenijih kultura. U odnosu na milione različitih nijansi koje svi mi možemo da opazimo – to ne predstavlja veliku razliku. To zapravo znači da i kada su u pitanju boje, jezik i dalje ostaje sredstvo koje omogućuje vrlo dobru komunikaciju i razumevanje. Međutim, nesporno je da te male varijacije koje među jezicima postoje, daju njihovim govornicma specifične poglede na svet u boji.

Foto 1: tigger11th / FreeDigitalPhotos.net