Zašto nećemo kafenisati sa vanzemaljcima?

Skinula je jaknu i ostala u supermen majici, jednoj od mnogobrojnih iz njene kolekcije T-shirta s likom omiljenog junaka, pripalila je cigaru (električnu, da prevari kašalj), poručila produženu kafu i koka-kolu, i u buci kasnog poslepodneva u jednom novosadskom kafiću, mrtva ozbiljna, saopštila mi je: „Smak sveta je neizbežan!“

Kada tako nešto kaže neko ko baca pasulj, možete da odmahnete rukom, ali kada to saopšti 33-godišnja doktorka nauka, počnete odmah u glavi da presabirate šta je to što ste oduvek želeli da uradite a niste se usudili. Ali... „Naša generacija neće dočekati smak sveta jer će se to desiti za, otprilike, 4,5 milijardi godina, pa i više. Dotad ćemo se mi preseliti na 'onaj', a naša civilizacija možda na neki drugi svet, ali sada ću vam sve objasniti“, kaže dr Tijana Prodanović, docent na Odseku za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

I bili smo spremni na dva sata nerazumljivih izraza jer je, budimo realni, astrofizika za običan svet doslovce „rocket science“.

Astrofizika je mačji kašalj

„Sunce će jednom umreti, a kada se ono ugasi, isto će se desiti i planeti Zemlji. Sunce je izvor života i kada ono nestane, zagarantovan je smak sveta“, navodi Tijana koja je odmalena bila zainteresovana za kosmologiju. Njenu naučnu karijeru još u nižim razredima osnovne škole odredio je crtani film čiji je glavni junak simpatični, animirani slon koji je u jednom cvetu spoznao čitav novi svet. „Od tada sam se stalno pitala šta je van našeg svemira“, priča naučnica, autorka knjige „Uvod u spektroskopiju“, kao i mnogih naučnih članaka.

Njeno interesovanje rezultiralo je diplomom astrofizike Matematičkog fakulteta u Beogradu, stečenom za manje od četiri godine, i odlaskom u Ameriku, na Univerzitet Ilinois u Urbana-Šampejnu, odakle se u 27. godini vratila kao doktor nauka da predaje astrofiziku novosadskim studentima.

Međutim, na njenim predavanjima ova „rocket science“ dobija sasvim novu dimenziju – razumljivost, što znači da ne morate da pročitate gomilu debelih knjiga da biste shvatili o čemu priča. Njena izlaganja krajnje su neformalna, što je pedagoški momenat koji je „donela“ iz Sjedinjenih Država. Dakle, autoritet ne nameće strogoćom već znanjem. Ima smisla i da se pravi šou od predavanja, samo da se studenti animiraju i zainteresuju za materiju.

A Tijana je u tome veoma dobra, što je potvrdila i na „FameLab“ takmičenju, laboratoriji slavnih u kojoj mladi naučnici u tri minuta moraju da izlože svoj naučni koncept na što jednostavniji način. Na domaćem terenu u ovom „naučniku idolu“ osvojila je prvo mesto dok je na međunarodnom nadmetanju u Velikoj Britaniji bila druga. Čak je učila trikove kako da se za nauku pridobiju „civili“ kojima laički objašnjava i pojam astrofizike. „Pokušavamo da razumemo šta je sve to što vidimo u svemiru, kako je on nastao, kako su zvezde rođene, kako će umreti... Astronomija sve to posmatra, a astrofizika pokušava da pronađe mehanizme kako 'radi' sve to što vidimo“, iz njenih reči zapravo saznajemo šta je to astrofizika.

„Zdravo, mi smo Zemljani“

Pa, šta to vidimo u svemiru? Ima li štogod iznad našeg malog univerzuma? „To je nešto van onoga što mi možemo da razumemo, na primer, kao da junak iz stripa pita kako je živeti u 3D svetu. To je nama nepojmljivo pa u tom smislu ničeg iza nema. Postoje teorije u vezi sa drugim dimenzijama, paralelnim svemirima, ali potvrde toga još nema. Sve su to matematički i fizički modeli, pa je veoma moguće da postoji tako nešto a da mi nikada ne pronađemo način da to potvrdimo.“

OK, još je rano da govorimo o postojanju drugih dimenzija, verovatno će naučnici vremenom pronaći način da to potvrde ili ne potvrde. A šta je s drugim civilizacijama? Ima li šanse da nas posete „mali zeleni“, pa da s njima, uz kafu, popričamo o našoj galaksiji koja je ogromna i zaista bi bilo tužno da smo sami u njoj? Možda ima, budući da postoje neke procene koliko bi u svemiru moglo da bude civilizacija.

„Logično se možemo zapitati: ako Sunce ima osam planeta, šta je sa ostalih 400 milijardi zvezda iz naše galaksije, imaju li one druge planete? Uz toliko mnogo zvezda i toliko planeta valjda postoji mogućnost da se još negde razvio nekakav oblik života. Savremenije procene govore da bi u našoj galaksiji moglo da bude pedesetak naprednih civilizacija na nivou razvoja poput našeg, s kojima bismo mogli da komuniciramo, da razmenjujemo poruke.

Ali svemir je veliko mesto, najbliža zvezda udaljena je od nas četiri svetlosne godine, što znači da bi nam za razmenu poruke tipa: 'Zdravo, mi smo Zemljani', i uzvratnog pozdrava trebalo osam godina - četiri do te planete i isto toliko u suprotnom smeru“, objašnjava Prodanovićeva, čija je uža specijalnost nuklearna i čestična astrofizika, odnosno poreklo i nastanak prvih elemenata u svemiru, kao i šta nam ti elementi danas govore.

Male zelene komšije

Znači, neka komunikacija s malim zelenima možda nije isključena.

Naravno, i Tijana bi htela da malo porazgovara s nekim dobronamernim predstavnicima drugih civilizacija. Mada, prisutna je i skepsa, veoma je moguće da postoji civilizacija napredna poput naše, a da se nikada ne sretnemo. “Ako ikada nađemo neki život van Zemlje, najverovatnije će to biti najniži oblici, mikrobi, bakterije, nešto s čime baš nećemo moći da kafenišemo. Ipak, takvo otkriće bilo bi sjajno.“

Andromedina galaksija (Foto: Adam Evans/Wikimedia Commons)

A na tom otkrivanju permanentno se radi. Dosad je na Mars poslato mnogo letelica. Uz zadovoljavanje ljudske radoznalosti koja datira još od vremena pračoveka, njegovog pogleda u nebo i želje da sazna šta to sija gore, ovde se pojavio i jedan etički problem – imamo li pravo da bilo šta šaljemo u druge svetove budući da tim pošiljkama možemo narušiti tamošnji ekosistem našim bacilima, za nas bezopasnim poput virusa gripa, a za njih možda pogubnim.

„Iz tog razloga dobro se steriliše sve što se šalje - da bi se uklonila opasnost od isporučivanja mikroba, virusa ili bakterija na neki drugi svet u kojem možda postoji određeni biosistem. Ne želimo da ih ubijemo našim bacilima. Ali, uprkos hladnoći u svemiru, kada se letelice spuste na Mars, deo tih bacila preživi“, objašnjava naučnica i kaže da postoje mnoge rasprave u vezi sa ovom temom, a na pitanje da li je moguće da i nama neko nešto slično pošalje, odgovara da su sve mogućnosti otvorene.

„Ukoliko postoji neka civilizacija napredna poput naše, mislim da je normalno da se i oni pitaju da li su sami. Verovatno i oni tragaju za svojim prvim komšijama.“

I dinosaurusi su izumrli, zar ne?

Ali da se vratimo na smak sveta s početka priče. Sunce će nam kad-tad presuditi. A šta je s toliko spominjanim scenarijima u vezi sa planetom X, udarom asteroida, poravnavanjem planeta, eksplozijom supernove?

Prodanovićeva ističe da se planete X ne moramo plašiti. Jednostavan je razlog za to – nauka kaže da ona ne postoji! „Takvo veće, masivno telo odavno bi bilo primećeno jer bi njegova gravitacija remetila kretanje svih tela koja vidimo. Na taj način otkriven je Neptun. Naučnici su izračunali da se Uran ne kreće onako kako bi trebalo, pa je jedino rešenje bilo da njegovo kretanje remeti nešto što postoji iza njega. Tako je pronađen Neptun.“

Sledeće: veoma moguć scenario, poznat kroz istoriju, jeste udar asteroida. On može da izazove veliku katastrofu - setimo se izumiranja dinosaurusa, tadašnji udar ostavio je ogroman krater u Meksičkom zalivu. Tijana tvrdi da „takav udar može izazvati izumiranje vrsta, ne baš direktno, dakle, ne mora asteroid da padne na nekoga, ali može da podigne mnogo prašine u vazduh, što bi moglo godinama da blokira sunčevu svetlost. U tom slučaju biljke će odumreti, hrane neće biti, prestaje proizvodnja kiseonika, pa i život“.

Asteroidi pod kontrolom

Naučnici priznaju da to jeste realna opasnost, zato postoji program - svi veliki objekti koji bi mogli biti pogubni po nas teleskopski se posmatraju i prate, i računaju se njihove putanje u dalekoj budućnosti. Na NASA sajtovima www.neo.jpl.nasa.gov (Near Earth Object Program) i www.neo.jpl.nasa.govr/risk redovno se prezentuje lista svih potencijalnih asteroida koji mogu da padnu na Zemlju. Oni se markiraju različitim bojama, odnosno nivoima opasnosti, a u tabelama piše koji je najbliži nama. Međutim, status tih asteroida vremenom se menja.

„U svemiru ima veoma mnogo tela, kamenja i svi deluju jedni na druge. Ako se neko pomeri malo više nego što bi trebalo, pomeri i sve ostale. Stalno ih držimo na oku i stalno se njihove putanje predviđaju i računaju, jer neki kamen koji je bio bezopasan može da bude proglašen potencijalnom opasnošću. Ali, verovatnoća da će nas udariti meri se odnosom jedan prema milion, ili čak milijardu.“

Uprkos tome što nam takav scenario ne sledi u skorije vreme, naučnici drže asteroide na oku, a postoje i konkretni planovi i programi odbrane, za šta se izdvajaju velika sredstva. Jedna opcija odbrane podrazumeva skretanje s putanje i preusmeravanje asteroida na neke druge prostore. Naravno, tu postoji mogućnost zloupotrebe budući da se preusmeravanjem može uništiti čitava nacija. Takva opcija se razmatra, to su realne brige, iako smo zasad veoma, veoma daleko od tog scenarija.

Hm, a eksplozija supernove i gama zračenje koje bi moglo da uništi Zemljinu atmosferu i da nas maltene sprži? Nema razloga za brigu. Izgleda da u komšiluku nemamo baš mnogo tih velikih zvezda, pa smo od toga u dogledno vreme bezbedni, razvejava i te strahove dr Tijana Prodanović i zaključuje da smo mi jedino na dobrom putu da sami sebe uništimo zagađenjem planete ili ratovima. Verovatno bi se i Isak Baševis Singer s njom složio jer je rekao da će „čovečanstvo doživeti kraj zbog svog ludila“.