Istanbulski pogrom: Rane koje se nikad nisu zacelile

Masovni dvodnevni napadi rulje na pripadnike lokalne grčke zajednice, a delom i na druge neturke, njihovu imovinu, preduzeća, domove, zapamćeni su kao Istanbulski ili Septembarski pogrom. 

Napadane su i demolirane firme, lokali, kuće u njihovom vlasništvu. 

Izmedju 13 i 16 Grka i najmanje jedan Jermenin smrtno su stradali tokom pogroma ili od posledica, uključujući dva pravoslavna sveštenika, dok su 32 lica teško ranjena. Desetine Grkinja su silovane, a veliki broj muškaraca je rulja nasilno obrezaala. 

Ukupna počinjena šteta procenjena je na tadašnjih približno 500 miliona američkih dolara, što bi odgovaralo današnjem iznosu od oko šest milijardi dolara.

Razoreno je 2.348 radnji, 110 hotela, 27 apoteka, 23 škole, 73 crkve, više od hiljadu kuća u vlasništvu Grka i drugih neturaka. Otprilike 40 odsto demoliranih objekata pripadalo je drugim manjinama.

Trajne posledice

Posledice su ostale trajne. Raseljavanje Grka, zajednice koja je u toj sredini boravila hiljadama godina, dobilo je potom masovne razmere, što je izvesno i bio cilj. 

U vreme pogroma septembra 1955. u Istanbulu ih još uvek bilo oko 65.000. Tokom narednih pet godina njihova brojnost je svedena na 49.000. 

Procenjuje se da ih je prve decenije 21. veka u tom gradu ostalo oko 2.500, mada je zvanična turska statistika navodila brojku do 4.000. 

Već u vreme kada se pogrom dogodio poredjen je sa Kristalnom noći nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj 1938. godine. 

U pozadini pogroma septembra 1955. kao i onih potonjih, bio je sukob oko Kipra, tada još uvek britanske teritorije.

• Rastu tenzije: Grčki vojnici na paradi psovali Tursku VIDEO
• Šta će biti sa Kiprom?
• Da ne čuju Turci: Naoružavamo se

Napadi na pripadnike grčke manjine bili su, bez dileme, organizovni ako ne od strane turske države onda izvesno od strane pojedinih visokih zvaničnika te zemlje.

Neposredan povod bila je eksplozija u konzulatu Turske u Solunu. To zdanje pritom za Turke ima dodatno simboličko značenje zbog činjenice da je reč o rodnoj kući Kemala Ataturka.

Docnije je razjašnjeno da je eksplozivnu napravu postavio portir koji je radio u konzulatu, inače Turčin, dvadestogodišnji student Oktaj Engin, što je on i priznao.  

Pogrome u Istanbulu su organizovali i predvodili istaknuti prvaci tada vladajuće Demokratske stranke, uz pripadnike bezbednosnih organizacija, poput Nacionalne službe bezbednosti, Grupe za taktičku mobilizaciju ili takozvane Kontragerile. 

Zna se takodje da je masa koja je učestvovala u pogromu, njih čak 300.000, organizovano dovedena u grad, kamionima.

Napadi su započeli oko 9 sati, 6. septembra. Najvećim delom to su bili napadi na imovinu, demoliranje, a onda i premlaćivanje onih koji su im se našli na putu. 

Prema potonjim nalazima nije otvoreno pozivano na ubijanje, čemu verovatno treba zahvaliti činjenici da je broj smrtnih slučajeva, imajući u vidu masovnost nereda i razaranja, bio relativno mali.   

Organi reda, turska policija, nisu pritom reagovali efikasno na suzbijanju haosa.

Divljanje je obustavljeno tek pošto je Vlada u Ankari proglasila vanredno stanje, uputivši vojsku da u Istanbulu zavede red. 

Desetkovani Grci

Istanbul, tada Konstantinopolj, više od hiljadu godina bio je prestonica Istočnog Rimskog carstva, Vizantije, Romeje, nastanjen, kao i ranije dok je bio neveliko naselje pre gradnje Konstantinovog grada, većinom Grcima. 

Maja 1453. gradom su ovladali Turci ali je on ostao velika mešavina sve do dvadesetog veka, kada je grčka zajednica u Turskoj desetkovana, posebno na jonskoj obali, nakon Grčko - turskog rata 1919/1922. 

Tada dogovorena razmena stanovništva uglavnom je dovela da naseljavanja maloazijskih Grka na prostor Makedonije, u zaledje Soluna, dok je do tada brojna, ponegde i preovladjujuća turska populacija iz te zone preseljena u Tursku. 

U Istanbulu, uostalom središtu Vaseljenske patrijaršije, ostala je međutim i nadalje velika grčka zajednica, duboko ukorenjena u tu sredinu. 

Turske vlasti su potom nizom mera, kombinacijom ekonomskih i drugih pritisaka, poreskim opterećenjima, uključujući povremeno i otvoreno nasilje nastojale da se njihova populacija svede na minimum. 

Ranih pedesetih godina prošlog veka, medjutim, u sklopu globalne problematike Hladnog rata, vlasti u Atini i Ankari su bile primorane na izvesno približavanje. 

Bila je to politika Vašingtona. U toj fazi obe zemlje postaju i članice NATO.

Problem sudbine tada još uvek britanskog Kipra anulirao je ubrzo dobrosusedske odnose koji su se nazirali. 

U Grčkoj je vladalo uverenje da to ostrvo sa tročetvrtinskom grčkom pupulacijom prirodno pripada Grčkoj, pošto se Britanci povuku.

Počev od 1953. na Kipru je postojao i oružani otpor lokalnih Grka  britanskoj kolonijalnoj vlasti. 

Naredne godine, Grčka je zatražila i zvanično u organima UN podršku samoopredeljenju Kiprana.

Vlada u Londonu, odgovorila je podrškom lokalnoj turskoj zajednici na Kipru, manevrišući pritom usaglašeno sa Vladom u Ankari.

Britanci umešani

Paralelno, kampanja u medijima unutar Turske podigla je osećaj ugroženosti i raspalila šovinističko raspoloženje u masama. 

Među nosiocima antigrčke histerije u Istanbulu bile su i lokalne studentske organizacije. 

Poslednjih dana avgusta i prvih dana septembra te 1955. Britanci su u Londonu organizovali Trojnu londonsku konferenciju, tokom koje je predsednik Vlade Turske izneo tvrdnje da kiparski Grci pripremaju masakr kiparskih Turaka. 

Tadašnji britanski premijer Harold Makmilan podsticao je nepomirljivost Turaka, na šta je zbunjena delegacija Grka reagovala povlačenjem sa tog skupa. 

Dodatni razlog omraze prema Grcima u Istanbulu, i prethodno, nalazio se u činjenici da su oni iako izrazita manjina bili grupacija koja je vladala velikim delom ekonomije grada. 

U onovremenoj, ekonomski slabašnoj Turskoj, to je dodatno upadalo u oči i bilo izvor zavisti i nagomilane mržnje. 

Istanbulska populacija, sa pregrađima, porasla je pritom tokom prethodnih desetak godina za 50 odsto. Bila je to sredina prepuna nezaposlene sirotinje koju nije bilo teško pokrenuti mržnjom.   

Vojna uprava koja je oborila vladu Demokratske stranke u Turskoj maja 1960. godine, pozvala je na odgovornost organizatore pogroma iz septembra 1955. 

Puč se zapravo dogodio pošto je predsednik Vlade Adnan Menderes, verovatni mozak pogroma 1955. najavio službenu posetu Sovjetskom Savezu.  

Vojna uprava je potom uhapsila ne samo predsednika Dželala Bajara, predsednika Vlade Menderesa, nego i brojne druge visoke zvaničnike. 

Bajar je osuđen na doživotnu robiju, da bi pet godina zatim bio pomilovan, a Menderes je pogubljen. 

Sa stanovišta vojne uprave to je bio obračun sa omrznutom, i realno neuspešnom, Vladom Demokratske stranke, a ne sa inicijatorima Istanbulskog pogroma.