Ovo je jedna od najlepših varoši Srbije: Lepotica na raskršću puteva istoka

Sunčan dan na putu od Zaječara prema Knjaževcu. Gledajući kroz prozor mirna sela i ljupka pobrežja, setim se da sam pročitao na lokalnim portalima kako se ovdašnjim vozačima iza ponoći tu i tamo priviđala žena u belom. Takve legende se pletu u svim delovima sveta otkako je noćnih putnika. Danas nesrećne aveti u venčanici nema, u vožnji skoro da nismo videli nikoga.

Na raskršću puteva koji vode od Zaječara ka Nišu i od Pirota ka Aleksincu smestila se jedna od najlepših varoši Srbije. A mi je do sada nismo videli.

Dragoslav Dedović/DW

Ulica u kojoj posle prelaska mosta na Timoku ulazimo u varoš zove se – kako drugačije – Knjaza Miloša. Posle osamnaestogodišnjeg izgnanstva u Beču i Vlaškoj, vođa Drugog srpskog ustanka i knez vratio se u Srbiju 1859. preko varoši koja se do tada zvala Gurgusovac. Druga Miloševa vladavina je stoga ovekovečena preimenovanjem celog mesta. Ovdašnji ljudi su rado prihvatili ime Knjaževac jer je Miloš prilikom boravka u Gurgusovcu naredio da se spali zloglasna Gurgusovačka kula – simbol ropstva.

U sobi koju smo iznajmili nismo se zadržali ni pet minuta. Odmah smo pošli peške ka centru. Što se više približavate istorijskom jezgru, to je manje primetna oronulost stare građevinske supstance, inače sveprisutna u unutrašnjosti Srbije. Kada se izađe na most, onda se vidi zašto ova varoš ima glas lepotice.

Kameni most, izgrađen je zapravo od betona još 1913. godine, na mestu starog drvenog mosta. Tada je to bio prvi i najveći most od armiranog betona u Srbiji sa rasponom od 30 metara. Sada je to jedan od sedam mostova preko Svrljiškog Timoka. Možda je nadimak varoši pomalo pretenciozan – Mala Venecija – ali njeno priobalje je zacelo neobično lepo uređeno. Za trenutak-dva Knjaževac me zapravo podsetio na Ljubljanu.

Dragoslav Dedović/DW

Levo od mosta smestio se senovit park. Sedamo na klupu i posmatramo sve što je oko nas. Stećci. Krajputaši. Drveće. Fontana. Drvene kapije. Onda shvatim da se radi o spomen-parku. Oblici artefakata, spoj arhaičnog i modernog, sve mi je to poznato. Da, to je neponovljivi rukopis Bogdana Bogdanovića.

Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945 građen je desetak godina i otvoren 1971. Veoma vešto je uklopljen u jezgro varoši. Ovde je prostor sećanja na sve koji su ginuli za oslobođenje ovog kraja – Hajduk Veljko i anonimni crvenoarmejac u posthumnom zagrljaju. Preko 6000 ljudi iz Timočke Krajine dalo je živote u nemirnim vremenima od Prvog srpskog ustanka do kraja Drugog svetskog rata.

Pažnju mi pleni replika spomenika vojnicima iz Knjaževca palim u Srpsko-turskom ratu 1876-1878. Originalni spomenik je srušila bugarska vojska u Prvom svetskom ratu.

Prvaci Timočke bune

U Njegoševoj ulazimo u dvorište Muzeja grada. Smešten je u kući Alekse Ace Stanojevića, štampara, rentijera, kuma Nikole Pašića i posle njega, najvažnijeg prvaka Radikalne stranke. Nakon Pašićeve smrti bio je prvi čovek te stranke sve do uvođenja kraljeve diktature. Pre toga je preturio preko glave i neuspelu Timočku bunu protiv Milana Obrenovića.

Vila je građena od 1903. do 1912. po planovima jednog preduzimača iz Beča, a po uzoru na italijanske vile u stilu secesije. U muzeju se nalaze lični predmeti Ace Stanojevića, ali i mnogi drugi eksponati koji su muzeju poklonile stare knjaževačke porodice.

Za razliku od Ace Stanojevića i kuma Pašića, koji su se, kada je buna propala, domogli inostranstva, neki drugi učesnici Timočke bune protiv samovolje Milana Obrenovića 1883. nisu imali tu sreću. Među dvadeset i jednim ustanikom koji su streljani, bila su dva ugledna čoveka iz Knjaževca, Ljuba Božinović i Gavra Aničić. Ovaj drugi nesrećnik rođen je u Mostaru, a pogubljen u Zaječaru. Životni put ga je doveo iz Hercegovine u varoš na Timoku, a odatle na stratište.

Ćudljiva istorija u manjim sredinama ostavlja vidljivije ožiljke. Na ulazu u Crkvu Svetog Đorđa, podignutu za vladavine onog Obrenovića koji je streljao Timočane, nalazi se spomen-ploča koja podseća na stradale u Timočkoj buni.

Dragoslav Dedović/DW

O svemu ovome razmišljam dok stojim pred muralom sa likom čoveka koji je varoši dao svoju titulu kao ime. Miloš Obrenović ukrašen rečima:

"Ovaj grm će vreme da osuši,

i kameni stub će da poruši,

al' Srbija večito stajaće

i Miloša ime spominjaće."

Prepoznajem prigodne stihove Ljubomira Nenadovića, književnika i diplomate.

Pomalo gorak ukus ima prezime Obrenović u krajevima od Aleksinca do Zaječara, jer je unuk Miloševog brata Jevrema kao vladar tu ostavio krvav trag.

Meraklijski podrum

Sunce se polako primiče horizontu. Volim koso svetlo i taj narandžasti odsjaj na zemnim stvarima. Odlazimo izvan centra i gradić se opet pretvara u obično srpsko mesto, pomalo usporeno, sa razapetim strujnim i telefonskim kablovima iznad ulica. Penjemo se uzbrdo – čim se čovek odmakne od Timoka sve se polako pretvara u strminu. Neka gospođa sa psićem stoji pred svojim ulazom i vidi da fotografišemo put kojim smo stigli. Bez oklevanja, s nešto ponosa u glasu, kaže: "Imamo i rode!" Pokazuje jedan stub na čijem vrhu je gnezdo.

Obradovali smo se ovoj ptici, kao da će ona, shodno lepim lažima iz detinjstva, da reši problem nataliteta u Srbiji. Šteta što je ideja da su rode zapravo dostava kod koje možete da naručite bebu – izmišljotina roditelja koji nisu umeli da govore o seksu. Ipak, tamo gde žive rode – nema otrova u vazduhu, vodi i zemlji, barem u to volimo da verujemo. Meni se dopada i reč kojom je južno narečje imenovalo ove ptice – štrk.

Pitamo jednog starijeg gospodina za kafanu u koju smo namerili, a on nabora čelo kao da naporno razmišlja. Onda kaže: "A da, to vam je kod Sneže". Pokazao nam je prstom put kojim bi trebalo da se popnemo.

U polupraznoj kafani dočeka nas gazdarica, pokazaće se već u penzionerskom uzrastu. Potvrdila je da je ona ta Sneža. Njena kafana se zove Meraklijski podrum, ali u varoši je niko tako ne zove.

Dragoslav Dedović/DW

Sneža nam uz predjela servira i životnu priču. Bila je kuvarica u menzi uspešne firme. Ali to je bilo davno, u socijalizmu. Onda je otvorila kafanu zajedno sa mužem. Bila je to još uspešnija priča, ali starost se s decenijama neprimetno uvuče u tela i počinje da ih troši. Muž ponekad ne može ni na noge. Kada mu je bolje on pomaže. Pa opet ne može. A i Sneža je baš taj dan išla u Niš na neka snimanja. Nije dobro. Biće bolje. Gazdaričine oči su tužne.

Ali ono što iznosi na sto spada u najbolje što Srbija ima da ponudi. Kao i u Zaječaru, uverili smo se da celi jugoistok Srbije po kuhinji pripada zapravo raskošnom jugu. Osim toga, zaseli smo u jednu od retkih kafana u zemlji na čijem cenovniku još uvek postoji domaća rakija za – 80 dinara.

Proveli smo lepo vreme u odajama sa kariranim stolnjacima i drvetom obloženim zidovima. Rastali smo se od Sneže kao od roda rođenog. I ona i mi smo generacijski svesni da naš prvi susret može biti i poslednji. Pa ga evo uramljujem rečima.

Nizbrdo smo pošli u sumrak koji je kao plaštom pokrio i rode i varoš. Pored reke su radili kafići, stvarajući utisak da je reč o mnogo većem i važnijem mestu.

Dragoslav Dedović/DW

Džervinova vila

Sutradan odlazimo u kafić Park. Retka su mesta čija bašta je okružena pravim zelenilom. I ovaj kafić govori o tome da Knjaževac ima mnogo veće ambicije od onih koje bi se mogle očekivati od varošice sa šesnaestak hiljada duša.

Uputimo se blagom uzbrdicom iza Kamenog mosta – ulicom koja se i nakon prelaska reke još uvek zove Knjaza Miloša. Ona se ubrzo u neobičnoj međudinastičkoj harmoniji pretvara u Karađorđevu. Prolazimo pored gimnazije na čijoj fasadi je upisana godina 1871. Sa druge strane je Crkva Svetog Đorđa, a nešto iznad nje Zavičajni muzej u nekadašnjoj kući vlasnika rudnika, porodice Sibinović.

Međutim, naš cilj je nešto dalje, na bregu iznad grada. "Džervinova vila" je zapravo vila Đoke Cvetkovića, vlasnika čuvene beogradske kafane "Kolarac" i bogatog vojnog liferanta koji je do 1939. uložio tadašnjih skoro milion dinara u gradnju na porodičnom imanju svog oca Tase. Kažu da je ideju doneo iz banje Karlove Vari, ali i da je u nacrtu bilo elemenata zamka Breht u Austriji. Moša Pijade je u zatvoru dobijao lekove od Đoke, pa se govorka da je Đoka zbog toga mogao da živi u svojoj vili sve do smrti 1947.

Posle je postala vlasništvo poljoprivrednog kombinata "Džervin". Ovaj neobičan naziv koji zvuči kao ime nekog irskog fudbalera, zapravo je skraćenica: Džem, rakija, vino. Dugo je vila služila kao administrativni centar, međutim osamdesetih godina je preuređena u restoran sa sobama. Toga se neki meštani rado sećaju, vreme visokog sjaja uoči propasti. Poljoprivredni gigant nije preživeo kobne decenije. Posle stečaja vila je oronula. Tek nedavno započeto je renoviranje. Već na prvi pogled jasno je da je ova građevina jedinstvena u Srbiji.

Ovde ostajemo neko vreme. Nema nikoga. Ni ptice da proleti. Prilazni putevi vili još nisu obnovljeni. Zamišljam Đoku koji piše testament. U njemu vilu ostavlja sluškinji Milici, ženi koja mu je verno služila. A ona, dve decenije posle Đokine smrti, 1967. menja vilu za dva stana. Sa stanovišta današnje vrednosti objekta – loša trampa. Ali tada ona sigurno nije imala ni novac za održavanje, a kamo li za ozbiljnija ulaganja.

Sa balkona vile se vidi blagorodna timočka dolina i pobrežje, bogomdano za vinograde. U nekom paralelnom svetu, u kojem nije bilo ovoliko lomova, ova bi varoš bila veća i bogatija.

Ovako je sačuvala nešto od istorijske lepote, ali je ostala daleko ispod svojih stvarnih mogućnosti. Čujem da je brend "Džervin" preživeo kao ime privatnog vinskog podruma. Ali izvan varoši malo ko pamti ime Đorđa Đoke Cvetkovića.

Dragoslav Dedović/DW

Stara čaršija

Godine 1910. godine Knjaževac je posetio arhitekta Šarl-Eduar Žanre-Gri koji je svetski poznat pod svojim umetničkim imenom Korbizje. Slikoviti prizori Knjaževca su ga ponutkali da sačini crtež varoši, koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Silazeći opet ka reci, mogu da osetim istu vrstu divljenja koju je slavni Francuz osećao posmatrajući ove prizore. Naravno, Sombor, i druge varoši sa severa su generalno uređenije. Ali na jugu i istoku Srbije malo je mesta koja umeju da dotaknu putnikovu estetsku strunu.

Zapravo, svoj jedinstven izgled knjaževačka Stara čaršija može da zahvali istorijskim lomovima i preobražajima proisteklim iz njih. Nastala je u tursko vreme kao zanatsko jezgro grada. Međutim, ratovi i veliki požar 1886. uništili su dobar deo ove istorijske celine. Potom je prvi red do vode obnovljen u evropskom stilu, pa je ova orijentalno-okcidentalna legura poprimila jedinstven šarm. Gradske vlasti su početkom ovog milenijuma obnovile fasade pa je nastao prepoznatljiv vizuelni identitet Knjaževca.

Valja se prisetiti da je ovaj deo grada dugo bio nazivan Cigan-mala, pošto su zanatlije u kraju – majstori na glasu – uglavnom bili Romi.

Možda sam već u prvoj šetnji imao osećaj da sam već jednom bio u Knjaževcu jer sam voleo filmove Živojina Pavlovića. Godine 1969. on je ovde snimio svoj film Zaseda. Unaokolo su se muvali Milena Dravić, Slobodan Aligrudić, Pavle Vujisić. Neke od scena filma snimane su upravo u Staroj čaršiji.

Moj unutrašnji poriv da zagrlim neko mesto, koji me spopadne uvek kada mi se neka varoš svidi na prvi pogled, možda ne važi za Knjaževac, jer sam je prvi put sigurno video – u bioskopu.

Začudo, najslavnije knjaževačko glumačko ime – Neda Arnerić koja je rođena ovde – nije bilo na odjavnoj špici Zasede.

Odlazak iz Gurgusovca

Ostalo je još vremena da se još jednom prošeta gradom. Ovaj put gledam varoš kao dragog poznanika, kojeg sam nedavno sreo, a već je vreme da se rastajemo. Obalom stižem i do mesta gde se na drugoj strani reke vidi Dom kulture. Poznajem varoši ove veličine u kojima kulturne institucije, sudeći po njihovom stanju, više nikome ne trebaju. Ovde je stvar na sreću drukčija.

Moderna arhitektonska ljuštura knjaževačke kulture izgleda vitalno. Zgrada je podizana od 1977. do 1981. Projekat je potpisao arhitekta Ivan Golubović, čovek koji je potekao iz ovog kraja i utisnuo mu svoj graditeljski pečat. Danas pomalo bizarno zvuči činjenica da je do 1990. godine Dom kulture nosio naziv "Edvard Kardelj".

Ali suština je nadživela ideološku formu.

Već smo u automobilu. Iz grada se izlazi naviše, u pravcu Niša. Ostavljamo dolinu Svrljiškog Timoka. Setim se da je Timok reč koja je verovatno starija od Rimskog carstva. Tribali su je na svom jeziku reku nazvali Tamna voda. Timok. A viševekovno ime Knjaževca – Gurgusovac – navodno je izvedeno od Grgura, najstarijeg sina despota Đurađa. Ili je mesto nazvano po golubovima gurgusanima. Ili su Turci preveli ime obližnjeg toponima Đurđeve vode kao Gjurgu-su.

Ove me misli prate sve gore do vidikovca na Tresibabi. Odozgo, daleka varoš izgleda kao rodino gnezdo zaklonjeno dlanovima brda.