Bojanić: Nedelja sećanja i zajedništva ili ispit savesti?

Sećanje na tragedije u OŠ ,"Vladislav Ribnikar", Duboni, Malom Orašju, i u OŠ ,"Ivan Goran Kovačić" u Niškoj Banji.

Ali pitanje nije da li ćemo se setiti. Pitanje je – da li ćemo nešto naučiti, piše Đorđe Bojanić na sajtu Srpskaistorija.com.

Jer ako se sve svede na minut ćutanja, cveće i govore – onda smo propustili ono najvažnije.

Škola mora da bude mesto duše, a ne samo znanja i vaspitanja.

Škole ovih dana ne treba da budu samo institucije.

One moraju postati zajednice.

Ne formalne radionice.

Ne prazne parole.

Već živ razgovor sa decom:

o strahu,

o usamljenosti,

o nasilju koje često niko ne vidi,

o tome šta znači biti čovek.

Deca ne treba da uče samo lekcije iz udžbenika – već lekcije iz života.

Porodica kao prva škola

Nijedan sistem ne može zameniti ono što počinje u domu.

Dete koje ima:

razgovor sa roditeljima,

osećaj sigurnosti,

granice i ljubav,

ne traži odgovore na pogrešnim mestima.

Danas smo, u ime „prava deteta“, često zaboravili – da dete ima i potrebu za autoritetom, vaspitanjem i vrednostima.

Pravo bez odgovornosti i kazne stvara zbunjenost.

Sloboda bez granice znamo da rađa haos.

Gde smo pogrešili?

Ne možemo govoriti o zajedništvu ako ne kažemo istinu:

vršnjačko nasilje se često ignoriše,

agresija se relativizuje,

autoritet nastavnika se urušava,

porodica se potiskuje kao temelj društva.

I onda se čudimo posledicama.

Nasilje ne počinje tog dana.

Ono se gradi – godinama u tišini.

Svetosavlje kao put, a ne fraza

Ako želimo promenu, moramo se vratiti vrednostima koje su nas održale:

poštovanje,

zajedništvo,

smirenje,

odgovornost.

Svetosavlje nije samo tradicija.

To je način života.

To znači da dete učimo: da bude čovek pre svega.

Šta ta nedelja treba da bude

Ne formalnost.

Ne obaveza.

Već:

razgovor u svakom razredu,

uključivanje roditelja,

zajedničke aktivnosti koje grade poverenje,

povratak duhovnim i moralnim vrednostima,

jasno suprotstavljanje nasilju.

I ono najvažnije:

da dete oseti da nije samo.

Pogled u budućnost

Ako želimo mir, ne stvaramo ga kaznama. Stvaramo ga vaspitanjem… a kazna je deo vaspitnog procesa, koja je neophodna.

Ako želimo zdravu decu –

moramo prvo jačati zdravo društvo.

Odgovor dajemo svi

Nedelja sećanja nije samo zbog onih koje smo izgubili… to je bol koji traje i ne zaboravlja se.

Ona je zbog onih koji dolaze.

Da li ćemo im ostaviti strah – ili temelj?

Da li ćemo ih učiti da ćute – ili da razumeju?

Odgovor ne daju institucije… odgovor dajemo svi mi.

Stručne službe – srce škole, a ne administracija

Posebno mesto u ovoj temi moraju imati stručni saradnici: pedagozi, psiholozi i sociolozi. Danas ih u školama često nema dovoljno, a i tamo gde postoje, njihov rad se neretko svodi na papirologiju, izveštaje i formalno „praćenje nastave“.

To mora da se promeni.

Školi su potrebni stručnjaci koji su među decom, a ne iza stola.

Potrebno je:

povećati broj stručnih saradnika u školama,

omogućiti da svakodnevno rade sa učenicima kroz radionice,

usmeriti njihov rad na razvoj ličnosti deteta, a ne na administraciju.

U situacijama kada nastavnik izostane, a nema stručne zamene, upravo stručni saradnici treba da uđu u učionicu i održe čas ili radionicu sa decom.

To ne bi bili „prazni časovi“, već prilika da se razgovara sa decom o:

zajedništvu i slozi,

vršnjačkim odnosima,

nenasilnoj komunikaciji,

emocijama, strahu i odgovornosti,

učenju, disciplini i samopoštovanju.

Takvi časovi bi često bili vredniji od bilo koje lekcije iz udžbenika.

Građansko vaspitanje – možda propuštena šansa

Časovi građanskog vaspitanja moraju dobiti stvarni značaj.

Danas se, u praksi, ovaj predmet često svodi na:

formalno popunjavanje norme,

bez jasnog sadržaja i dubljeg uticaja na učenike.

To je ozbiljan propust.

Potrebno je:

revidirati program građanskog vaspitanja,

uvesti konkretne teme: nasilje, odgovornost, poštovanje, digitalna kultura,

uključiti stručne saradnike u realizaciju nastave,

uvesti više razgovora, manje formalizma.

Ovo ne sme biti „lak predmet“, već ključni predmet za izgradnju ličnosti… kao i veronauka, koja je ključna.

Nastavnik mora biti autoritet, a ne administrator

Nastavnici danas rade pod stalnim pritiskom:

planova i izveštaja,

roditeljskih pritisaka,

straha od pritužbi i procedura.

U takvom sistemu, nastavnik gubi ono najvažnije – slobodu da vaspitava.

Potrebno je:

omogućiti veću autonomiju nastavnika u radu,

smanjiti administrativna opterećenja i razne Timove,

obezbediti institucionalnu zaštitu od agresivnih roditelja,

vratiti dostojanstvo nastavničkom pozivu.

Nastavnik nije izvršilac forme… on je vaspitač.

OCENA IZ VLADANjA – SISTEM KOJI MORA DA SE MENjA

Trenutni sistem ocenjivanja vladanja u osnovnim školama često dovodi do apsurda:

više administrativne odgovornosti pada na razrednog starešinu nego smanjena ocena učenika,

pokreću se brojni postupci, izveštaji i „planovi praćenja“,

sankcije su spore, formalne i često bez stvarnog efekta… a to deca vrlo dobro znaju, da je velika pricedura da se ocena smanji i na dovar (3).

U praksi, to znači da se više „kažnjava papirom“ nego adekvatnom  smanjenom ocenim iz vladanja i adekvatnom kaznenom merom.

Međutim, u praksi je postupak često preopterećen administrativnim koracima.

Zato je potrebno:

pojednostaviti proceduru,

jasno povezati ponašanje i posledicu,

dati veću odgovornost učeniku, a manju birokratsku obavezu nastavniku,

razmotriti da ocena iz vladanja ima težinu kao i druge ocene prilikom upisivanja u dnevnik, to radi razredni starešina.

Jer vaspitanje i mera nije ,,papir“.

KULTURA SEĆANjA KAO TEMELj IDENTITETA

Kultura sećanja ne sme biti selektivna, niti svedena samo na događaje koji su nam vremenski bliži. Ako želimo zdravo društvo i jasnu svest o sebi, onda moramo imati hrabrosti da pogledamo istini u oči – celoj istini.

Sećanje mora obuhvatiti i stradanje srpskog naroda u 20. veku.

Stradanje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sistem logora kao što je Jasenovac, pogromi i progoni u akciji Operacija Oluja, zločini nad Srbima u Podrinju, stradanja u Bratuncu , kao i borbe i žrtve na Košarama i Paštriku… o Pogromu Srba od strane Albanaca na Kosmetu.

To nije poziv na mržnju.

To je poziv na pamćenje.

Istorija koja uči, a ne koja se prećutkuje

Zato je neophodno da se u nastavne programe istorije uvede posebna, jasno definisana celina:

„Stradanje srpskog naroda u 20. veku“.

Ne kao sporedna lekcija.

Ne kao napomena na margini.

Već kao temeljna oblast koja će mladim generacijama objasniti:

šta se dogodilo,

zašto se dogodilo,

kakve su posledice,

i zašto se to nikada više ne sme ponoviti.

Istorija ne sme biti sterilna i bezlična.

Ona mora imati lice, ime i žrtvu.

Pamćenje kao odgovornost

Bez znanja o sopstvenom stradanju, mladi ostaju bez korena.

A bez korena – nema ni stabilne budućnosti.

Kultura sećanja nije opterećenje.

Ona je zaštita.

Ona uči: dostojanstvu, oprezu, zajedništvu, i vrednosti mira.

Jer samo onaj ko zna šta je izgubio-zna šta mora da čuva.

SUŠTINA

Bez sećanja nema identiteta.

Bez istine nema poverenja.

Bez korena nema budućnosti.

Zato kultura sećanja mora biti živa… u školama, u porodicama, u udžbenicima i u svesti naroda.

Jer narod koji pamti – ima šansu.

Ima nade… pokrenule su se mnoge stvari koje su bile u tmini i prašini.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija