Indonezija

LIČNO OTVARA VRATA. Nema naoružanih stražara, ne pokušava da se sakrije. Abu Bakar Bašir živi u skromnom prizemnom domu u dvorištu internata čije je osnivanje pomogao u mirnom selu Ngruki, usred centralne visoravni glavnog indonežanskog ostrva Jave. Bašir ima 71 godinu, izuzetno je mršav, sa sedom kozjom bradicom i živahnim tamnim očima koje uvećavaju naočari sa zlatnim okvirom. On je navodni duhovni vođa militantne islamističke grupe Džama islamije, koja je povezana sa najmanje šest bombaških napada u Indoneziji tokom protekle decenije, uključujući i razornu eksploziju u noćnom klubu na Baliju 2002. godine, a možda i samoubilačke bombaške napade na luksuzne hotele u Džakarti ovog leta.

Bašir poriče umešanost u nasilje i, kao uspešni mafijaški don, izbegava dokazanu povezanost sa bilo kojim napadom. Odslužio je dve zatvorske kazne – ukupno manje od četiri godine – po manjim optužnicama koje nisu direktno povezane s bombaškim napadima. Ali islamski internat koji je osnovao jasno služi kao čvorište za mrežu džihadista koji nameravaju da stvore islamsku državu u jugoistočnoj Aziji; nekoliko diplomaca iz Ngrukija je osuđeno za umešanost u velike bombaške napade. Nema sumnje da su Baširova učenja inspirisala stotine, možda i hiljade ubistava, i napade protiv „devijantnih“ muslimanskih grupa koje odstupaju od glavne struje islama. Ipak, sam otvara svoja ulazna vrata. „Uđite“, kaže na bahasa indonežanskom, zvaničnom jeziku ove zemlje. „Uzmite čašu soka.“

Nosi dugačku, odrešenu košulju, belu kapu i veliki ručni sat. U njegovoj dnevnoj sobi nema stolice niti slike, samo čisti beli zidovi, biljka u saksiji i nizak sto na kome je plastična posuda sa keksom od susama. Sedi na podu, bosonog, na prostirci boje trave. Njegov odrasli sin, Abdul Rahim, poslužuje sok od lubenice u visokim providnim čašama.

„U islamu nema nasilja“, kaše Bašir svojim dubokim hrapavim glasom, mašući levom rukom kao dirigent. „Ali, ako nas neprijatelji ometaju, imamo pravo da odgovorimo nasiljem. To mi zovemo džihad. Ne postoji plemenitiji život od onoga u kojem umrete kao mučenik za džihad.“ On veliča 11. septembar i bombaške napade na Baliju. Insistira na tome da to nisu bili teroristički činovi. To su naprosto bile „reakcije na ono što čine neprijatelji islama“.

Indonezija je zaturena u dalekom uglu mape sveta, kao pljusak ostrva severno od Australije, ali nasilje u njoj može da ima posledice u celom svetu. To je najmnogoljudnija muslimanska zemlja na svetu, dom 207 miliona muslimana – 36 miliona više od sledeće najveće muslimanske nacije, Pakistana, što je koliko i dve trećine muslimana u svim zemljama Bliskog istoka zajedno. Izuzetno je pobožna; nedavno istraživanje „Crkvenog globalnog stava“ otkriva da su Indonežani jedna od najreligioznijih nacija na svetu. Takođe je i uspešna demokratija, treća po veličini na svetu, posle Indije i SAD.

Ali to je jedna nova demokratija, još uvek u povoju – prošlo je manje od decenije otkako je zbačen diktator Suharto. Kraj njegove vladavine doneo je Indonežanima slobodu izražavanja, mada su se pojavili i radikali kao što je Bašir, koji je brusio svoje ekstremističke stavove tokom dugog izgnanstva u Maleziji, gde je pobegao pošto je bio uhapšen zbog protivljenja Suhartu. Godinu dana posle bombaških napada na Baliju iz 2002. godine, dogodio se prvi bombaški napad na hotel „DŽ.V. Meriot“ u Džakarti, onda napad na australijsku ambasadu 2004. godine, takođe u Džakarti, a 2005. godine trostruki samoubilački napad, ponovo na Baliju. I pre samo nekoliko meseci, posle duge pauze koja je mnoge stručnjake navela da poveruju da je pretnja od terorizma znatno smanjena, dogodili su se bombaški napadi na hotel „Ric-Karlton“ i ponovo na „Meriot“. To su malobrojni događaji u jednom ogromnom narodu. Ali, kao što jedna indonežanska poslovica kaže, u grubom prevodu, „potrebno je samo malo otrova da se pokvari sve mleko“.

I zaista, 17.500 indonežanskih ostrva ponekad izgledaju kao brojni klikeri na stolu koji se ljulja. Nakrivi ga blago i svi će krenuti na istu stranu. Od 2005. godine Indonezija kao da naginje prema islamskom radikalizmu, pothranjujući strahove Zapada da će postati utočište za teroriste. Već nekoliko decenija indonežansko društvo sve otvorenije neguje islam: češće se posećuju džamije, a muslimanski način odevanja postaje popularan. Tokom 1990-ih sve veći broj oblasti sprovodi propise zasnovane na šerijatu, islamskom zakonu, a i podrška islamskim političkim strankama bila je u usponu. Izgledalo je da glasovi militantnih islamističkih grupa, koje zagovaraju nasilnu borbu kojom bi se Indonezija prekrojila u islamsku republiku, zaglušuju glasove većine indonežanskih muslimana koji veruju da njihova vera može nesmetano da postoji uporedo sa savremenim životom i demokratskim vrednostima.

Ali, u proteklih nekoliko godina, iako Indonežani nastavljaju da sa sve više žara prihvataju islam u svojim privatnim životima, postalo je jasno da većina ne želi da se religija nameće unutar političke sfere. „Mnogo ljudi izjednačava muslimansku pobožnost sa radikalizmom“, kaže Sidni Džons, indonežanski stručnjak pri neprofitnoj Međunarodnoj kriznoj grupi koji u ovoj zemlji živi duže od 30 godina. „Indonezija je puna primera koji pokazuju da je taj stav pogrešan.“ Kad su islamski političari počeli da određuju pravila oblačenja za žene i zabranjuju aktivnosti kao što je joga, umereni građani su podigli svoj glas. Na izborima za indonežanski parlament u aprilu, kandidati koje su podržavale muslimanske organizacije dobili su manje od 23 procenta glasova, što je pad sa 38 procenata iz 2004. godine.

Iako su nedavni bombaški napadi korak unazad, Indonezija se u poslednje vreme doživljava kao mesto gde se uspešno zauzdava ekstremizam. Vlasti su uhapsile najmanje 200 pripadnika Džama islamije u proteklih pet godina, iako su neki opasni begunci još uvek na slobodi. Mnogi radikali su počeli da zastupaju uspostavljanje islamskog zakona. Čak se i Abu Bakar Bašir posle puštanja iz zatvora 2006. godine udaljio od militantnijih frakcija Džama islamije i počeo da zastupa borbu za šerijatski zakon kao pravi način da islamisti ostvare svoj cilj u preobražaju demokratske nacije u islamsku republiku.

Bašir veruje da bilo koje zakonodavno telo čiji je tvorac čovek – kongres, sudsko telo čiji je rad zasnovan na običajnom pravu – predstavlja uvredu za suverenitet Boga. „Alah je poslao priručnik o ponašanju prema ljudskim bićima“, kaže. „Taj priručnik je Kuran.“ Po njemu, nema potrebe za bilo kojim drugim zakonikom. „Islam i demokratija“, zaključuje, „ne mogu da koegzistiraju.“ Sada kad je Suharto zbačen a centralizovana uprava oslabljena, lokalna područja mogu sama da odlučuju o tome da li će ustanoviti propise zasnovane na šerijatu. Gde je to učinjeno, kaže Bašir, sve je bolje. Mnogo bolje. „Idite da se lično uverite“, kaže.

PROVINCIJA AĆE, na zapadnom kljunu indonežanskog arhipelaga, danas je možda najpoznatija po stradanju od direktnog udara cunamija iz decembra 2004. godine, u kojem je poginulo više od 160.000 Indonežana. Ali region Aće je vekovima bio uvažavan kao najpobožnije muslimansko područje u celoj Aziji. Nezvanični nadimak Aćea je „veranda Meke“, i mnogi njegovi stanovnici kao da sede na tom tremu leđima okrenuti ostatku Indonezije, prihvatajući islam snažnije nego u zemljama s one strane okeana, na Arabijskom poluostrvu. Ovde se ljudi pridržavaju strogih islamskih propisa u ponašanju više nego bilo gde na ostrvima. Nacionalna vlada je 1999. godine utabala put da Aće postane prva provincija u ovoj zemlji u kojoj je šerijat ustanovljen na planu krivičnog zakona.

Devi Faradila je moderna 35-godišnja majka dvoje dece i poslanik je u provinciji Aće. U vreme moje posete bila je vođa ženskog odeljenja „šerijatske patrole Banda Aćea“, mesne organizacije zadužene da nadzire spremnost za primenu lokalnih pravila u prestonici ove provincije. Jednog običnog petka – dana kada, po zakonu Aćea, svi muslimanski muškarci moraju da idu u džamiju – Devi je pripremala svoju jedinicu za dužnost, prekidajući igru ping-ponga u stanici, i prstom pretila nekim službenicama koje su pisale SMS poruke.

Faradilijeva i 13 službenica u patroli stavljaju crne bejzbol kape kojima su njihove uniforme kompletirane – crne cipele, crne pantalone, crne bluze i bledozelene marame na glavama – i utrpavaju se u kamionet opremljen zvučnicima. Faradilijeva, koja sedi na vozačevom mestu, navlači kožne rukavice, popravlja karmin i stavlja naočari za sunce sa ogledalima. Njena zamenica uskače pored nje. Ostatak žena seda u prikolicu kamioneta.

Vozilo se lagano kreće kroz grad, Devi preko zvučnika uzvikuje neprekidni niz obaveštenja. „Požurite, muškarci! Počinju molitve petkom. Prekinite sve aktivnosti. Vreme je za molitvu.“ Muškarci na ulicama ili u prodavnicama – prodavac tepiha, stolar, ulični prodavac voća, zidar – okreću glave i zure. Nekolicina gleda na sat. „Danas je petak. Muškarci obavezno moraju da se mole.“

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U OKTOBARSKOM BROJU DONOSI:

Sekvoje: super drveće

Prefrigane orhideje

Indonezija: Suočavanje sa fanaticima

Olupina s blagom

Više o oktobarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com