Zašto volimo da mrzimo Paris Hilton?

Za razliku od drugih „sirotih malih bogatašica“, koje su uglavnom uspešne poslovne žene, imaju svoje humanitarne fondacije, Paris troši novac isključivo na zabavu, ne radi ništa bitno i/ili korisno, samoživa je, sebična, nema nikakvu društvenu svest, itd. Moglo bi se reći da je ovo dominantan stav kada je ona u pitanju, sa dodatkom da je većina percipira kao „glupu zlobnu plavušu drolju“ kojoj se, eto, posrećilo da bude bogata naslednica.

Simulakrumi i simulacije

Treba, pre svega, primetiti sledeće – Paris Hilton većini stanovnika uopšte nije dostupna personalno. Postoji očigledna razlika između privatne i javne Paris, mada se često druga pogrešno izjednačava sa prvom. Ukoliko zaoštrimo ovu poziciju, možemo reći da ono što se misli kada kažemo Paris Hilton uopšte ne podrazumeva nikakvu ličnost, živu osobu tj. personalitet, već onda predstavlja zbirku medijskih (re)interpretacija svih njenih pojava u javnosti, sliku koja se odvojila od svog predmeta i zauzela potpunu autonimiju u odnosu na njega. I ne samo to. Bodrijar pravi razliku između simulacije i simulakruma na sledeći način: simulacija je podražavanje realnosti koja u osnovi ima nekakav stvarni objekat/proces, dok je simulakrum simulacija koja je sam objekt/proces, simulacija koja stoji na mestu stvarnog, koja kao takva nije prepoznata.

Nije li Paris Hilton onda sopstveni simulakrum, odnosno nije li zapravo prava i jedina Paris ona koja u medijima postoji? „Stvarnoj“ Paris pripisuju se osobine koje ima „medijska“ Paris, i ne pravi se razlika između njih. Kada moja prijateljica nabraja njene mane, čije negativne osobine su zapravo na tapetu? I da li su te osobine uopšte ispravno dodeljene, odnosno nisu li možda one plod suptilne manipulacije „stvarne“ Paris koja želi da je javnost percipira način na koji ona želi, nije li ona kreatorka razmažene, raskalašne milionerke?

Ovakvu mogućnost odavno je sugerisao Donald Tramp. Govoreći o Paris, rekao je da je ona daleko od svake naivnosti i da, znajući je ceo život, smatra da je spremna da učini mnogo toga ne bi li ostvarila svoje ciljeve. Paris Hilton, stoga, uopšte nije glupa, naprotiv: vešto manipulišući svojom pojavom u javnosti, ona je uspela da joj pruži ono što javnost želi. Glamur, bogatstvo upakovano u raskalašni life-style i non-stop party attitude ono je o čemu ljudi žele da čitaju, ne bi li dobili dozu eskapizma iz svojih malih, repetitivnih, dosadnih života.

Međutim, ona ne bi bila zanimljiva da ne provocira, da ne baca rukavicu u lice ogromnoj većini populacije kao neo-aristokratkinja koja uopšte ne mora da radi. I dok se milioni grče u (najmanje) osmočasovnom radnom vremenu, radna mesta postaju sve neizvesnija, socijalna država polako odumire kao ekonomski problematičan koncept, dotle Paris luduje i troši i uopšte nije spremna da smanji sav taj clubbing, a ni da prikriva šta čini.



To ona ne radi zato što je razmažena, kako ona želi da se o njoj misli, već zato što joj je takva slika uspela da postane uspešna poslovna žena. Jer: gde je Paris, tamo je dobra zabava. To je potvrdila i potpisivanjem ugovora sa izvesnim njujorškim klubom, u kome samo treba da se pojavljuje i dobro zabavi, ne bi li na taj način privukla pažnju snobovske publike. Za taj „težak posao“ sledi i „skromni“ honorar od pola miliona dolara. Drugim rečima, Paris became known for being known. Nju nije popularnom učinio nikakav konkretan uspeh, talenat ili nešto slično, ne postoji nikakva pop-karijera u kojoj ona počinje od nule, prodajući nekakav proizvod – ona naprosto prodaje sebe i ono što se sa njom povezuje. Ili: ona je sopstveni proizvod.

Per aspera ad astra

Stići do te tačke, ipak, nije bilo lako. Prethodilo je pojavljivanje u reality show programu Simple life (gde je izigravala sirotu malu bogatašicu), privatni porno-snimak One Night in Paris, koji je, naravno, sama inicijalno distribuirala, i godine skretanja medijske pažnje glamuroznim načinom života na granici bahatog i neodgovornog.

Preotimanje dečka trash dive Šenon Doerti, tuča i skandal tim povodom samo je još jedan dodatak ovoj taktici. Ceo projekat se, u krajnjoj liniji isplatio, i ona je ono što bi druge učinilo slavnim uradila kada je već bila slavna: snimila je muzički album, pojavila se u filmu, dizajnira odeću, itd. Drugim rečima, prešla je dug put od bogate naslednice (koja će tek nasledstvom biti stvarno učinjena bogatom) do bogate naslednice koja zarađuje novac ne radeći gotovo ništa (ili se bar tako čini iz perspektive većine).

Pa ipak, to nije razlog da se Paris toliko intenzivno mrzi: nasleđivanje je uobičajena stvar za kapitalističke zemlje, a ona će slučajno naslediti dosta više od ostalih (što nije njen izbor, već naprosto činjenica da se rodila u bogatoj porodici), ako se to uopšte i desi: ona naime taj novac još nema, mada je dejstvo nasledstva bilo kao da ga ima, poseduje od samog starta, što je još jedan dodatak virtualizaciji njenog lika i dela (jer je gotovo alhemijski potencijalni novac uspela da pretvori u stvarni). Takođe, posedovanje određenog inicijalnog bogatstva omogućava mnogim ljudima da žive ne radeći. Npr. ako ste vlasnik dovoljne količine novca možete živeti od kamata, investicionih fondova i sl, ukoliko imate nekretnine možete ih izdavati, i sl. Hiltonova tu nije izuzetak, naprotiv. Stoga, ljuteći se na Paris, većina ljudi se zapravo ljuti na pravila igre unutar kapitalizma, ali nema nikakvu posebnu želju da taj sistem, koji omogućava pojave kao što je ona, promeni, već na ta pravila pristaje. Iako u njemu svako može biti bogat, to ne mogu biti svi, jer onda ne bi bilo klasnih razlika, ni eksploatacije, pa posledično ni akumulacije velikog bogatstva.

She’s a glamour girl...

Pomenuo sam ranije kako se većina interesuje za šareni život Paris Hilton ne bi li pobegla od sopstvenog sivila. Pa ipak, ova teorija kompenzacije, zamena „stvarnog“ za „virtualno“, odnosno življenje tuđih života posredstvom medija, popularna u Srbiji devedesetih kada je trebalo razjasniti fenomen visoke gledanosti latino-američkih telenovela, ne daje potpuno objašnjenje. Daleko od toga. Neko može opravdano da primeti da the fabulous life of Paris Hilton može takođe iritirati: eto kako ona živi, a ja ne mogu! Ne samo da može, nego je mržnja sa kojom se ona suočava u mnogome generisana upravo tim momentom zavisti, koji se naravno retko prizanje, jer ko bi – zaboga! – želeo da bude na mestu jedne „glupe plavuše“? Vrlo verovatno gotovo svako, sem bogatog dela sveta koji ionako ima sve što Paris ima.

Međutim, nije reč samo o novcu, slavi tj. ozloglašenosti – reč je o tome da Paris, s jedne strane, za većinu predstavlja simbol besomučnog rasipanja kada većina mora da štedi ne bi li imala dovoljno novca za “ne daj Bože“, dok ona to, naravno, ne mora. S druge strane, ona asocira na još jednu veliku svetsku nepravdu, a to je da se „jednoj takvoj osobi“ zalomi da od samog rođenja bude materijalno obezbeđena: ukoliko bi se ta osoba uklopila u malograđanski kliše „skromne i fine“ devojke ne bi bila u toj meri osuđivana. Ali, kada si bogat, a još se ne libiš da time bodeš oči, onda je to nedopustivo.

No, koja je cena koju bi Paris onda trebalo da plati ne bi li se dodvorila populosu? Odricanje „dela sebe“, izigravanje neke druge, i sl. No, ona već jeste, svojom manipulativnošću i optičkim prelamanjem medija ta druga, ona koja možda i nije ona stvarna, ali želi da se takvom predstavi, jer je zanima uspeh u show-businessu. To je momenat koji većina ne uspeva da uvidi i efektivno naseda na sve provokacije koje Paris, presvlačeći se u domino klovnovske naivnosti, kao što se kralj zaodeva u purpur, izvodi ne bi li bila na naslovnim stranama.

Takođe, postoji i užitak u „padu“ onih koji se drznu da visoko lete. Od kada su reality show programi, od naivne skrivene kamere dosegli razmere Nemoguće misije u kojoj se akteri ozbiljno psihički povređuju, sadistički užitak je preplavio pozadinu konzumacije mnogih mas-medijskih sadržaja. Od sapunica u kojima nesrećnica, skršena naletima zle sudbe, pati kroz sto pedeset epizoda ne bi li na kraju ipak završila pred oltarom – uz blagoslov bogorodice od Gvadalupe – pa do Velikog brata gde je i sam setting sadistički, jer u startu uključuje tromesečnu gotovo zatvorsku izolaciju u kojoj posle izvesnog vremena većina ukućana postane klaustofobična i dramatično home-sick (uz stimulaciju agresivnog ponašanja koje podiže gledanost), velika glad za Realnim, za stvarnim u stvarnom, za onim što se opire matrix-virtualizaciji, boji programe TV stanica.



Paris je stoga dvostruko interesantna: kao ona u čiji je pikantni život zabavno zavirivati (ulazak u zabranjeno privatno područje uvek je sladak jer otkriva tajnu), pa do nemilih zbivanja kroz koje prolazi jer plaća cenu slave, a to je ono u čemu se danas uživa: u patnji, nesrećama, stradanjima, dakle u sadističkoj poziciji posredstvom koje prosečni stanovnik zapadnog dela hemisfere potvrđuje sebi da nije deo fiktivnog sveta, već da ispod kože, ispog svog tog outlooka šminke i plastične hirurgije kuca srce puno stvarne, a ne filmske krvi. To se očitovalo u nedavnoj zatvorskoj avanturi fashion dive: mnogi su bili srećni zato što je i nju konačno stigla pravda za „nebogougodan“ život koji vodi tj. zato što je svedena na „običnu smrtnicu“, ali i strogoćom kazne, koja je bila maksimalna. Bila je to velika ideološka potvrda američkog pravosuđa: niko nije iznad zakona, ali i lekcija svim ostalim razvratnim zvezdama i starletama da njihovo ponašanje nije zakonski, a ni moralno prihvatljivo.

One month in jail

Dakle, Paris je bila u zatvoru, even though she caught the glamour, even though her clothes are fab! Nemoguće se ipak dogodilo, a ona je još jednom to uspela da iskoristi zarad dobrobiti publiciteta i svih posledica koje on donosi. Naime, Larry King Show, gde je gostovala, oborio je sopstvene rekorde gledanosti, a Hiltonova je pokazala kako ume da bude slatka, simpatična, ali i manipulativno „naivna“. Budući da je, pre odlaska u zatvor, najavila kako se psihički sprema na teške muke u samici čitajući Bibliju i budističke spise, voditelj ju je upitao koji joj je omiljeni deo Svetog pisma. Mislite da je znala? Naravno da ne: i to je bio potez koji je trebalo da pribavi sažaljenje u vremenu navodnog pokajanja. Paris je samo zaigrala na kartu vere, pokušavajuči da bude žrtva, ali i da dosegne status pop-svetice u maniru Marije Magdalene: da, velika sam grešnica, ali je moje pokajanje još veće. I neka je, kako katolici kažu, blagosloven greh koji je zaslužio takvu iskupiteljku! No, njena prava artificijelna party-girl priroda ipak nije promakla pažljivijem posmatraču. Nakon prva tri dana boravka u zatvoru uspela je da iz njega izađe pravdajući se zdravstvenim tegobama, da bi odmah napravila zabavu u kućnoj radinosti, valjda zarad efikasnije sanacije bolne duše osuđene na usamljenost ćelije. A pre samog odlaska u zatvor osmehivala se foto-reporterima na crvenom tepihu koji je vodio na dodelu MTV nagrada. Stoga, jedno joj se svakako mora priznati: zna kako da dobije punu pažnju medija i da od toga napravi dobar biznis. And there’s no business like show-business!

Kritika kritike

Na kraju ove male skice za razumevanje lika i dela ove society girl osvrnimo se i na jednu zanimljivu pop-kulturnu kritiku na njen račun. Reč je o spotu benda Citizens for a Better America i pesmici Go Away Paris Hilton.

Zbog čega je Paris na tapetu? Pre svega, zato što je, po pretpostavci, dobila sve što je mogla, posebno zato što je bogata. Ali, to nije bio, bar ne inicijalno, njen izbor, kao što sam već rekao, tako da bismo onu čuvenu izreku kriva zato što je živa mogli u ovom slučaju preformulisati u kriva zato što je (rođena) bogata.

Takođe, zamera joj se što je sveprisutna u javnosti, što je gnev pre svega upućen, u krajnjoj instanci, ka demokratiji, kako Ransijer opravdano primećuje: kada god se ljutimo na „glupost masa“ mi smo u stvari ljuti na demokratski koncept društvenog uređenja. Specifično, njoj se zamera što je distribuirala svoj porno snimak, dakle zato što otvoreno pokazuje i promoviše (sopstvenu) seksualnost, što spada u red vrlo konzervativnih zamerki, veoma neobičnim za navodno liberlano doba XXI veka. I konačno – ona se percipira kao osoba koja doprinosi „negativnom imidžu“ Amerike u svetu, pa se i zbog toga želi poslati na one way ticket put (bez mogućnosti povratka), ne bi li se povratio poljuljani ugled „najveće svetske nacije“.

Ovakav nacionalistički argument protiv Paris otkriva pravu reakcionarnu, desničarsku prirodu navedene kritike sada već internacionalne ikone glamura i dobre zabave (ali i površnosti), kao i sitnošićarsku zavist, pretvorenu u mržnju, jer je ona druga Amerika (svaka sličnost sa drugom Srbijom sasvim je namerna!) uverena da je ona, takva kakva jeste, uronjena u malograđanštinu sopstvene navodne moralne ispravnosti (jer naporno radi „poštene“ poslove, a ne „kurvanjske“), jedina ispravna i prava slika Amerike. Kako Paris zadaje udarac toj lažnoj, samoljubivoj slici, koja je de facto lažna koliko i nacional-patriotska, šta zapravo ona može i da očekuje do mržnje?

Omaž kraljici virtuozne virtualnosti

Zbog toga mnogi vole da mrze Paris Hilton. Ona je simptom globalizujuće kapitalističke planete na kojoj je novac pretočen u univerzalnu vrednost: ko ga ima dobar je, ko ga nema i nije nešto. Ali ko ga ima, pa ga još troši bez mere, nabijajući to svima na nos, taj je potpuno nepodnošljiv. Lažna skromnost, koja bi da se nametne, samo je jalovo moralističko jamranje, koja ništa ne menja u poretku stvari. Iako može izgledati da se na taj način kritikuje klasna nejednakost, zapravo se samo mrzi činjenica da ja nisam na mestu male raskalašne bogatašice i ništa više, ali ni manje od toga. Jer, svako ko bi kritiku Paris društveno kontekstualizovao, shvatio bi da nije problem u njoj, nego da je problem sistemsko-ekonomske prirode, a da ga ona verovatno samo čini vidljivijim. Ali i da postoji puno spornih mesta u kritici Hiltonove: mizoginija, pre svega, rasizam (mislim na kritiku njenih ne-izabranih svojstava, kao što je status naslednice), do vređanja po seksualnoj, intelektualnoj i mnogim drugim osnovama.

Čini se da mržnja koju ikona lifestyle-a nosi na svojim plećima danas predstavlja sindrom opšteprisutne diskriminacije unutar tzv. demokratskih društava, otkrivajući probleme demokratije i nemogućnost da se izađe na kraj sa njenim protivrečnostima. Politička korektnost, npr, projekat koji iz javne sfere pokušava da obriše uvredljiv govor – zasnivajući se na ideji da ukoliko iz diskursa prenesenog mas-medijima isključimo diskriminaciju, onda će se taj nestanak posledično desiti i na socijalnom nivou – neuspeva dvostruko. S jedne strane, on je omanuo u svom elementarnom zadatku tj. da potisne tzv. „govor mržnje“ – i tu je diskrus opleten oko Paris i više nego eksplicitan primer. S druge, on je proizveo maskiranje stvarne diskriminacije koja nije prestala da postoji ukidanjem njene javne manifestacije kroz govor, već je počela da uzima perfidnije forme, upravo potpomognuta ovim projektom: Paris će, u navodno „ozbiljnijoj“ kritici biti optužena za sva zla ovog sveta – za koje ona ne može biti odgovorna i za koja smo svi mi, manje ili više odgovorni, kao politički subjekti, aktivni ili pasivni, svejedno! – a iza toga stoji samo zavist i rasistička mržnja koja bi da se upakuje u šarenu, iskričavu ambalažu intelektualnosti.

Stoga, šta da kažem nego: go, Paris, go! I pruži nam još koju prvokaciju – svi tvoji malograđani i lažni moralisti te duboko vole mrzeći te, ne želiš valjda da ih izneveriš?