Kontroverze i savremena značenja Dana pobede

Ulica 27. marta u Beogradu više se ne zove tako, nego ulica Kraljice Marije kao što su nestale stotine ulica nazvanih po stradalima i poginulima u Drugom svetskom ratu. Drugi svetski rat se u Srbiji predstavlja kao ideološka borba između “komunista” i “nekomunista”, a sasvim se skriva osnovni smisao borbe u Drugom svetskom ratu. Ona je imala više slojeva, od očuvanja tadašnje države do uklapanja u interese velikih sila. Bila je to, međutim, u prvom redu borba za slobodu, pa tek onda sve ostalo. Za one koji su živeli u tom vremenu, to i jeste bio glavni kriterijum na osnovu kojeg su mogli da se lako opredele.

Slavimo li Dan pobede?

Proslava Dana Evrope i Dana pobede u Francuskoj 2004. godine

U Beogradu poslednjih godina postoji rasprostranjeno uverenje da se na 27. mart nije trebalo, ni odlučivati i ne dizati glavu pred Hitlerom, pošto je već bio sklopljen Trojni pakt i zajedno s njim “povoljan aranžman” koji bi Jugoslaviju, navodno, uspešno sačuvao od ratnog sukoba i kasnijih žrtava i iskušenja kroz koji je prošla zemlja. Zamišlja se da bi rat tek tako prošao, ne dodirnuvši zemlju koja je imala centralno mesto na Balkanu, da ona ne bi upala kasnije u građanski rat i da bi posle rata bila prihvaćena u istoj meri kao što su to bile zemlje koje su bile na strani sila pobednica, da je, recimo na Jalti, ne bi prepustili SSSR kao Poljsku ili da Beograd možda ne bi bio oslobođen na isti način kao što je to bio slučaj s Budimpeštom  - dugotrajnim bombardovanjem  u kojem je srušen gotovo ceo grad.

Svako nasleđe nakon izvesnog vremena postaje samo simbolično, čuva se u memoriji, obredima, svečanim akademijama, spomenicima ili nazivima ulica. Antifašističko nasleđe Srbije posle 2000. godine nestaje tako brzo da to nameće pitanje kakva se veza nalazi između “demokratije” i zatiranja antifašističkog nasleđa.  Srbija je zemlja, koja je imala snažan antifašistički ustanak, a preko tadašnje države Jugoslavije zvanično je bila deo globalne antifašističke koalicije. Tako je stala rame uz rame sa silama pobednicama. Ne treba zaboraviti da je, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, bilo svega 13 država na strani antifašističkih snaga, računajući tu i države koje su prethodno kapitulirale. Srbija je, međutim, zemlja koja se dobrovoljno odriče takvog nasleđa, obavljajući  reviziju istorije na način sličan onom koje su upotrebile “srednjoevropske demokratije”. Kod njih se “fašizam” i “komunistički antifašizam”, mada drugi antifašizam, donekle sa izuzetkom Poljske, ne raspoznaje, niti postoje “dani ustanka” ili “dani pobede”, možda opravdano, jer ih nije ni bilo.

Od pre neku godinu u Srbiji ne postoji ni Dan pobede nad fašizmom kao što ne postoji ni Dan oslobođenja Beograda i kao što nema ni Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Prošle godine je ceo svet slavio 60 godina pobede nad fašizmom, a nešto pre toga jubilej savezničkog iskrcavanja na Normandiju, a na tim svečanostima Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otišli to uradili kako su znali i umeli. Povodom Dana pobede, Rusija je prošle godine odlikovala srpske borce, ali to nije učinila njihova država. Održana je samo svečana akademija na kojoj je učinjen pokušaj da se nekako pomire i primire sve strane.

Izgubljeni u reviziji

Èerèil, Ruzvelt i Staljin na konferenciji na Jalti

Unutrašnja diskusija o antifašističkom karakteru “jugoslovenske vojske u otadžbini”, četničkog pokreta ili totalitarnoj prirodi komunističkog pokreta, a posebno ko je od njih imao podršku demokratskog sveta, u novim istorijskim debatama teži da rehabilituje poraženi “demokratski” blok, na račun pobedničkog “totalitarnog”. Pretpostavlja se da su svi događaji koji se vezuju za antifašističku simboliku tesno povezani sa posleratnim “nametanjem komunizma”. Rasprava je samo na prvi pogled teorijska i istoričarska. Ona ima pretenzija da dovede do praktičnih posledica tako što bi se ispravile “istorijske nepravde” prema Srbiji tako što bi se stvari vratile u “pređašnji, predratni oblik”, ali i “predjugoslovenski oblik” u smislu oblika vladavine, državnog uređenja i karaktera demokratije. Projektuje se da bi tu grešku trebalo da isprave oni koji su je i “učinili”, dakle velike sile – Velika Britanija i SAD.

Simpatije i podrška inostranstva jednom ili drugom bloku, pri tome nemaju samo običnu, nego i presudnu snagu argumenata jer one treba da “točak istorije” okrenu natrag, a bez podrške velikih sila, to nikako ne mogu da učine.

Nema sumnje da su velike demokratske sile, SAD i Velika Britanija, prve odlučile da podrže komunističke gerilce, a ne vojsku vladara koji je bio sa svojom vladom u Londonu. Položaj i razvoj komunističkog pokreta u Jugoslaviji suštinski je drugačiji od delovanja komunista u drugim državama. Komunisti u drugim državama su se pridržavali pozicija koje je SSSR imao prema Nemačkoj na osnovu obaveza iz pakta Molotov – Ribentrop tako da ni na koji način nisu bili spremni da se stave na stranu Velike Britanije, sve dok SSSR nije napadnut. Jugoslovenski komunisti nisu, nego su prihvatili zahteve SAD i Velike Britanije za bezuslovnu borbu protiv fašizma.

Velike sile koje su želele Jugoslaviju na savezničkoj strani oslanjale su se na svaku antifašističku opciju. One su tada tražile antifašizam s puškom u ruci. Pasivni antifašizam bio je isto kao da ga nije ni bilo, pa otuda posle rata niko u zapadnom svetu nije ozbiljno žalio za onima koji su stradali kao žrtve uspostavljanja komunističke vlasti. Svako ko je hteo da se bori protiv fašizma, makar on bio i komunista, bio je podržan. Za to je postojala saglasnost još pre nego što je Jugoslavija napadnuta ili pre nego što je potpisala Trojni pakt kako u Vašingtonu, tako i u Londonu.

Ideološka pitanja nisu tada igrala nikakvu ulogu. Od Jugoslavije se očekivalo da po svaku cenu uđe u rat, a za tu odluku, velike zapadne sile, nudile su samo nadu da će posle rata, kada demokratske države pobede, znati da nagrade one koji su se našli na njihovoj strani, onda kada je to bilo potrebno. Jugoslovenski komunisti nisu bili tada samo “agentura” komunističke Moskve, nego su imali, ne samo podršku Zapada, nego i određenu vojnu koordinaciju sa zapadnim komandama. Rečeno današnjim jezikom, bili su na mnogo višem nivou “antifašističke globalizacije” od svojih građanskih rivala.

Antifašizam i spoljna politika

Tito i Vladimir Velebit

Drugi svetski rat nije u prvom redu bio ideološka borba. Na antifašističkom frontu našle su se zapadne demokratije i komunistički Sovjetski Savez. Izbor tabora nije bio ideološko pitanje ili pitanje ovog ili onog političkog poretka. Izbor je bio ko je bio na strani slobode, a ko protiv nje. Kraj Drugog svetskog rata i pobeda nad nacističkom Nemačkom bio je pobeda slobodnog sveta nad svetom porobljavnja i agresije.

Na kraju Drugog svetskog rata, te države su oblikovale svetski poredak. One zemlje koje nisu dale značajniji doprinos oslobodilačkoj antifašističkoj borbi, koje su se priključile silama Osovine ili države kojima su unutrašnji sukobi bili važniji od doprinosa globalnoj antifašističkoj borbi, svedene su na vazalne jedinice koje nisu imale prilike da odlučuju o svojoj sudbini. Titova Jugoslavija ni u čemu nije bila vazal.

Specifični odnosi jugoslovenskih komunista sa zapadom omogućiće da se takva, komunistička Jugoslavija ubrzo nađe u članstvu NATO, mada je NATO stvoren da bi “ogradio” i “zadržao” širenje komunizma. O vojnoj saradnji Jugoslavije i SAD glavni Titov diplomata Vladimir Velebit pregovaraće tokom 1950. i 1951. osam meseci u Vašingtnu, da bi usledio niz susreta američkih i jugoslovenskih generala, od kojih su neki održani u veoma konspirativnim okolnostima. Kada se kao načelnik generalštaba jugoslovenske armije vraćao iz šestonedeljene posete Americi do koje je došlo posle Velebitove misije, Koča Popović se u Parizu tajno sreo s komandantom NATO-a i kasnijim američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom.

U Francuskoj vladi sedeli su komunisti, pa se govorilo se da je Molotov jednim telefonskim pozivom u stanju da blokira Evropu.  Načelnik Generalštaba JNA, pesnik i ratni komandant, general Koča Popović po povratku iz šestonedeljne tajne misije iz Vašingtona sreo se sa Ajzenhauerom 10. juna 1951. Upravo zbog atmosfere koja je vladala u Parizu, osoblje američke i jugoslovenske ambasade iz petnih žila trudilo se da sakrije i susret i mesto susreta da im za vreme razgovora demonstranti ne bi ubacivali Molotovljeve koktele u konferencijsku sobu. Razgovor je počeo u devet sati ujutru u svečanom salonu rezidencije američkog ambasadora.

Više od unutrašnjeg luksuza i sagovornike je trebalo da impresioniraju okolnosti razgovora: sa slavnim američkim generalom koji tek što je stao na čelo zapadnog vojnog saveza, NATO-a, ne žele da razgovaraju njegovi ideološki istomišljenici nego su sagovornici iz zemlje koja polako postaje ključni faktor američke evropske strategije - iz Titove Jugoslavije.

O ovom susretu postoji i tačan transkript razgovora s kojeg je nedavno u Ajzenhauerovom arhivu skinuta oznaka "strogo poverljivo". Za Ajzenhauera činjenica da postaje "brat po oružju"  ideološkog suparnika bila je zanimljiva i izazovna. On nije izdržao da ne pita svog  jugoslovenskog partnera: "Ja dolazim iz zemlje demokratskog poretka, poretka u koji i sam duboko verujem. Vi ste iz komunističke zemlje. Možete li da zamislite da se vaši vojnici koji su iz  vaše, komunističke zemlje, bore rame uz rame sa našim vojnicima protiv sovjetskih vojnika koji su takodje komunisti?". Popović je umirio Ajzenhauera: "Doktrinarni razlozi ovde ne igraju  nikakvu ulogu. Sovjetski komunizam je imperijalistički", uzvratio je Popović.

Nije samo to  obradovalo američkog generala.  Njega  je fascinirala ponuda načelnika jugoslovenskog Generalštaba od 500 000 vojnika koji bi se  stavili na stranu SAD i NATO bez obzira na ideološku kontraverzu ("jer je sovjetski komunizam imperijalistički"), a koje bi, razume se, zapadni vojni savez trebalo i da opremi.

To i nije više bilo teško jer je glavni arhitekta strateškog položaja Jugoslavije u hladnom ratu, Dvajt Ajzennhauer, ubrzo postao predsednik SAD koji je u dva svoja mandata ispunjavao svoju zamisao o vojnoj konfiguraciji Evrope.

Gubitnik u ratu – gubitnik u miru

Spomenik streljanim ðacima u Kragujevcu

Pre nego što će doći i Evropu, Ajzenhauer je presedniku Trumanu izložio svoju zamisao o odbrani Evrope. On ju je nazvao "obrnutim grlićem flaše" na čijem jednom kraju su bile skandinavske zemlje, a na drugom Jugoslavija. "Jugićima ćemo dati oružje", rekao je u svom izlaganju Ajzenhauer. Amerika je to obilato činila u narednoj deceniji kada je Ajzenhauer u dva mandata biran za predsednika. "Jugoslavija je postala centralna tačka američke evropske strategije", zaključuje američka istoričarka Lorejn Lis.

Vrednost američke vojne pomoći Jugoslaviji nikada nije tačno izračunata, ali ona uključuje izgradnju modernog vazduhoplovstva, vojnu industriju kao i prve "off shore" poslove u proizvodnnji naoružanja i municije za svetsko tržište koje je Jugoslavija dobila od Amerikanaca. Neke procene idu čak do 350 milijardi dolara pomoći!          

Tadašnja Jugoslavija, a sa njom i Srbija, bila je daleko iznad tadašnjeg “Partnerstva za mir”, kojem se danas teži, a na globalnom nivou igrala je ulogu rame uz rame sa supersilama . To je uloga koju verovatno više nikada neće dostići.

Srpski “komunistički” antifašizam, stoga, zaslužuje više poštovanja i više objektivnosti u sagledavanju njegovih dometa. U pitanju su i praktični razlozi. Ravnogorski pokret, na primer, nije ostavio nikakvo nasleđe koje bi moglo da bude oslonac u savremenim međunardonim odnosima. Jugoslovenski komunizam bio je na istorijskoj sceni pola veka. On nije bio ni sovjetski, ni bugarski, ni poljski, nego autohtona pojava u komunističkom svetu. U epohi “hladnog rata” on je bio najviše što je Srbija mogla da dostigne.

Umesto da se osloni na prestiž pređašnje komunističke države, dodajući joj demokratski sadržaj, Srbija se radije prepušta samosažaljenju i verovanju da nacionalnu slobodu mogu da donesu drugi ili da ona nema cenu. Iz tog samosažaljenja izrastao je čitav melanholični pogled na istoriju u kojem su “Srbi pobednici u ratu, a gubitnici u miru”. Ignorišući svoj antifašizam, najviše što mogu da dobiju biće nova ravnoteža: Srbi će ostati gubitnici u miru, a još će samo postati gubitnici u ratu. Na nesreću, može da se ide i dalje, jer narodi koji ne umeju da cene svoju slobodu, na kraju je i izgube.

Da li ste pročitali "9. maj kao dužnost"