Vuk Vidor: Niko kao ja

Kad sam počeo da se bavim temom Srbije, negde 1995, mnogi su mi prebacivali kako ne živim ovde, što je, po meni, idiotski. Uvek sam koristio Srbiju kao inspiraciju zato što sam odavde, zato što mi je drago i zato što mi je stalo.

Vuk Vidor

Jednog petka uveče, krajem septembra, u CZKD-u se okupilo dobro upućeno društvo koje je na vreme saznalo za otvaranje nove izložbe koja će u Beogradu trajati svega nekoliko dana – Superego. Zatečeni ste već na samom ulazu: u centru je bista umetnika, u prirodnoj veličini i sva u zlatu, sa podignuta tri prsta. Ispod nje pobacane konzerve domaćeg piva i neka mrlja koja asocira na krv. Pogled udesno: preko žutog madraca oslonjenog o zid rasprostrte su brojne fotografije umetnika i njegovih prijatelja, nasmejanih i poznatih, sa jasnom porukom iznad: „Moji prijatelji su lepši od vaših!” Na levoj strani čeka vas nova poruka: „Moji prijatelji su bolji umetnici od vaših!”. Hm, ovaj čovek mora da je opsednut sobom, pomislili bi ste. A i voli da provocira!
Na dobrom ste putu... Vuk Vidor je ponovo uspeo da zaintrigira Beograđane.

Odakle ti ideja za ovu izložbu i kako je ona nastala?
Izložba Superego je nastala na osnovu istraživanja koje je Američki psihološki univerzitet napravio na temu koje nacije imaju najviše samopouzdanja, a po kome su Srbi prvi, a Japanci poslednji. Meni je to izgledalo kao veliki paradoks koji sam želeo da ilustrujem na svoj način. Tako sam povezao rezultate tog istraživanja sa klišeom o umetniku kao narcisoidnom liku, da bih dobio nešto što je, grafički i konceptualno, relevantno za ovo tlo.

Koliko ti zaista misliš da je taj ego-trip usađen u svima nama i koliko nas on deformiše?
Ego-trip je, rekao bih, rezultat nekih frustracija, i što imaš više tih frustracija i razloga da sebe dokazuješ, sve dublje ulaziš u te ego-tripove. Ja imam sreću da radim ono što želim, tako da sam manje-više operisan od toga, pa je ova izložba u stvari vrlo cinična i ironična po tom pitanju. A, da li smo žrtve toga – verovatno jesmo.

Koji je najveći srpski ego-trip?
Što je manja zemlja, to je veći ego-trip. Mi se „kačimo” na dva-tri genija koja smo imali u svojoj istoriji, ali to je u suštini veoma malo. Po tim modelima onda gradimo neku sopstvenu mitologiju koja je interesantna za proučavanje, ali nije baš u realnosti utemeljena u duhu tog naroda. To su više modeli koji su iščašeni i koji se deformišu prema prilici i po potrebi vremena. Da smo mi poprilično bolestan narod, to je sigurno. Dobro je što s tim možemo da se zezamo. Uostalom, da nismo bolesni ne bismo preživeli devedesete.

Na prethodnoj izložbi si branio tezu da naši današnji heroji nisu umetnici nego ratnici. Neko bi mogao da stekne utisak da pokušavaš da prosvetliš srpski narod?
Ne, ja samo mislim da je dužnost umetnika da stvari stavi u neki fokus, da baci sopstveno svetlo na neku temu ili situaciju koja je njemu intrigantna. U Srbiji imaš milion tih mogućnosti, pa sam ja probao da neke od njih ilustrujem. Trenutna izložba je mnogo više vezana za Srbiju od prethodne, mada mislim da bi i jedan Amerikanac ili Nemac mogli sasvim dobro da je razumeju.

Da li je umetničko tretiranje teme Srbije za tebe lično katalizator ili te, zapravo, sve više opterećuje?
Recimo, Nemci su imali mogućnost da kroz umetnost naprave neku vrstu katarze svoje istorije, u tome su uspeli i dobili su neki svoj identitet. Mislim da mi imamo da ponudimo mnogo toga vezanog za našu kulturu, istoriju, prošlost i sadašnjost, i da ne treba da bežimo od toga. Kad sam počeo da se bavim temom Srbije, negde 1995. godine, mnogi su mi prebacivali kako ne živim ovde, što je, po meni, idiotski. Uvek sam koristio Srbiju kao inspiraciju zato što sam odavde, zato što mi je drago i zato što mi je stalo.

Na jednom od zidova izložbe nalaze se fotografije tebe i tvojih brojnih prijatelja koji su, zaista, svi lepši od naših. Da li misliš da je u današnjem svetu kult lepote dominantan?
Bilo gde da pogledaš, uspostavljeni su neki kanoni koji treba da se prate i koji su opterećujući za 95 % stanovništa ove planete. Ja se malo igram s tim. Taj kult lepote koji uglavnom ide i s nekim bogatstvom, nekom famom, to je taj neki package koji danas svi trpimo jer, da nije tako, onda bi verovatno neki nobelovac privlačio više pažnje nego Paris Hilton.

Možeš li da prokomentarišeš i ostale radove na izložbi, počev od tvoje centralne zlatne statue u prirodnoj veličini...
Centralna figura je taj „Zlatni Srbin”. Naime, kad sam išao na srpska groblja video sam te totalno sulude biste i skulpture ljudi koji sebe tako ilustruju za večnost, gde su ljudi, tako, na biciklu, puše, sede u salonu, s televizorom, sa kamionom... Znači, to je ceo taj neki kult ličnosti koji se nastavlja kroz tu „bronzanu večnost”. To sam video samo u Beogradu i to mi je poslužilo kao početna ideja za tu centralnu figuru koja je dominantna na čitavoj izložbi: u centru je statua u zlatu sa uzdignuta tri prsta, oko njega su bačene limenke srpskih piva (što je asocijacija na reklame koje ilustruju taj srpski mačo-trip), a ispod njega je mapa Srbije koja izgleda kao neka crvena, krvava mrlja. To je ilustracija te šizofrenije, ludila...
Kocke su predimenzionisane kockice za decu sa ilustracijama, s tim što sam ovde koristio svoje ime, ali kroz transkripciju azbuke zemalja NATO-a – znaš ono kad kažeš alfa, bravo, charlie, a znači a, b, c. Tako je ovde bilo, Vuk Vidor: victor, uniform, kilo, victor, India, delta, oscar, romeo. Onda sam na google-u ukucao te reči i prve slike koje su izašle iskoristio sam kao ilustraciju. Na trećem zidu su radovi koje su radili moji drugari, umetnici. Neke su ilustracije njihovih ego-tripova, a neke ilustruju kako oni vide mene. Tako me je jedna devojka iz Pariza nacrtala kao svetog Sebastijana...

Živiš u Parizu, Njujorku, često putuješ... Koji te savremeni svetski fenomeni inspirišu kao umetnika?
Trenutno me najviše interesuje kako su neki savremeni simboli i arhetipi mutirali tokom vremena, u raznim sferama umetnosti. Nedavno sam u Njujorku imao izložbu slika i skulptura koja se bavila upravo tom tematikom. To je bio deo mog istraživanja američkih simbola. Prikazani su američki superheroji, inače osmišljeni kao neuništivi, koje sam prikazao kao nemoćne i kao žrtve. To je priča o Americi kao zemlji koja je poražena, koja prolazi kroz neku katarzu i kroz realnost koja više nije ono što je bila suština američkog sna.

Iz svetske perspektive, šta na planu umetnosti nedostaje Beogradu?
Fali interakcija umetnosti i grada. Na umetnost ljudi ovde još uvek gledaju kao na nešto ekskluzivno i elitističko, ili imaju viziju umetnika kao nekog boema koji troši vreme po kafanama. Fali da se u samom gradu nešto dešava, da postoji interakcija između umetnika, njegovog rada i ljudi koji gradom prolaze.

Šta te je za ovih nekoliko dana koliko si bio u Beogradu prijatno iznenadilo?
Činjenica da se mnogo i dobro gradi. Vidim da se na Novom Beogradu grade mnoge nove zgrade koje su dobro arhitektonski rešene i čini mi se da je to početak nekog velikog preokreta.

Šta te inače u životu najviše raduje i ispunjava?
Trenutno, da se igram sa Sašom.

Šta bi ti mene za kraj pitao?
Gde će da nam sviraju Duran Duran sledeći put?