Da li cenite svoj život?

Kad bih ponovo mogla da proživim svoj život... otišla bih u krevet kad sam bolesna, umesto pretvaranja da će svet prestati da se okreće ako ne budem negde prisutna; manje bih pričala, više slušala; pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč izbledeo; odvojila bih vreme za slušanje svog dede i lutanje kroz njegovu mladost; preuzela bih više odgovornosti koju je nosio moj suprug; ne bih nikad insistirala da prozori automobila leti budu zatvoreni jer je moja frizura sveže sređena; sela bih na travnjak bez obzira na to što mogu da se uprljam; ne bih nikad kupila nešto samo zato što je praktično, nešto na čemu se neće videti mrlje ili što ima doživotnu garanciju; umesto želje da što pre prođe devet meseci trudnoće, cenila bih svaki trenutak dragocenog majčinstva i zahvaljivala bogu na životu koji raste u meni; kad bi me deca naglo poljubila, ne bih im nikad rekla: „Posle. Sada operi ruke pre ručka“; bilo bi mnogo više „volim te“ umesto „žao mi je“; najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cenila svaki minut i nikad se ne bih osvrtala... Zauvek vaša Erma Luis-Bambek

Erma Luis-Bambek, američka novinarka i kolumnistkinja, poznata po humorističnim i zabavnim tekstovima, ovo pismo objavila je u jednim dnevnim novinama nekoliko dana pre svoje smrti. Ona je iz dana u dan nastojala da sustigne vreme i obavi sve što je planirala. Brz tempo života i stresna svakodnevica nisu joj ostavljali mnogo za uživanje. Najmanje vremena posvećivala je sebi, uvek je nekuda žurila... Uverena da radi sve kako treba i da vodi uspešan život majke, supruge i poslovne žene, Erma se u 64. godini suočila sa velikim životnim porazom - dijagnoza: rak dojke. Ovaj put život se njoj nasmejao...

Da Erma nije jedina koja nije znala da prepozna dragocene svakodnevne trenutke i male stvari, dokazali su i novinari Vašington Posta koji su izveli sociološki eksperiment u najprometnijem metrou glavnog grada SAD.

Zvuke violine jednog muzičara nadglasali su užurbani koraci. Mnogi, u svakodnevnoj trci, nisu prepoznali lepotu, nisu zastali na trenutak i oplemenili sebi dan... Propustili su jedan bitan trenutak, kockicu koja bi upotpunila mozaik njihovog života. Pročitajte stvarne priče.

Borba za život

Tek kad se sudbina poigrala zdravljem i dovela je pred zid, Erma Luis shvatila je da je svoj život dotad uzimala zdravo za gotovo. Loša zdravstvena dijagnoza ukrala joj je sve one trenutke koje je želela da ostvari u budućnosti. Svi njeni neispunjeni snovi nestali su, sva njena maštanja, želje, ideje... postali su nešto neostvarljivo i nedostižno.

Ironičan i zabavan pogled na svet britke kolumnistkinje pretvorili su se u nezadovoljstvo i frustraciju praćenu jakim bolovima. Dve godine posle mazektomije Ermi su otkazali bubrezi, četiri puta dnevno odlazila je na dijalizu.

Bolest joj je postala najveća neprijateljica... Mrzela je svoju bolest i razmišljala u čemu je pogrešila, šta je pogrešno učinila, bila je neutešna.

Toliko je žarko želela da vrati sve one dragocene trenutke u kojima je bila nepromišljena i povredila drage osobe, žalila je što svojoj deci nije češće govorila „volim te“ i što se nije manje brinula o novcu, neplaćenim računima... Neprestano je razmišljala o tome zašto je baš bolest morala da je natera da počne da ceni život.

Male stvari koje su joj se pre činile banalne i nevažne odjednom su joj postale životno važne. Kada je shvatila da joj je od života ostalo vrlo malo, gorčinu, umor i samosažaljenje Erma je zamenila novim osećanjima.

Odjednom joj je sve dobilo više smisla. Nastavila je da piše kolumne. Zajedno sa svojim čitaocima proživljavala je teške trenutke, sa njima je delila sve uspone i padove, suze i smeh... Iscrpljena i umorna, a opet hrabra i odlučna, Erma objavljuje pismo koje započinje rečenicom „Kad bih ponovo mogla da proživim svoj život...“. U njemu poručuje svojoj porodici i dragim čitaocima da ne zaborave da žive, da više ne odlažu trenutke, nego da ih ostvaruju, da prestanu da se opterećuju time ko ih ne voli, ko ima više ili šta neko radi. Umesto toga, želi da počnu da cene odnose koje imaju sa onima koji ih vole, da počnu da razmišljaju o tome čime su blagosloveni, da se opuste. Dana 4. aprila 1996. godine Ermi su presađeni bubrezi. Već 18 dana nakon operacije njen organizam ih je odbacio i ona je umrla. Za sobom je ostavila supruga sa kojim je bila u braku 47 godina, troje dece i neostvarene želje...

Trenutak vremena

Druga priča, koja svedoči o tome koliko puta dopustimo da nam budu ukradeni lepi trenuci, odigrala se u Vašingtonu pre dve godine. Jednog hladnog januarskog jutra na stanici najfrekventnijeg metroa čovek je izvadio iz futrole violinu i počeo da svira Bahovo delo. Jedan od prolaznika, sredovečan muškarac, zastao je na trenutak, nekoliko sekundi poslušao muzičara i žurno otišao u svom smeru. Zastala je i jedna žena, ali samo onoliko vremena koliko joj je bilo potrebno da iz novčanika izvadi dolar i ubaci ga u njegov šešir. Muzičar je privukao i pažnju mladića, ali kao i prvo dvoje prolaznika, i on je, pošto je pogledao na ručni sat, odmah ubrzao korake i otišao dalje.

I dečak koji je imao želju da posluša svirača nije uspeo jer ga je njegova majka žurno odvukla. Nekoliko druge dece ponovilo je istu radnju. Ali svaki je roditelj, bez izuzetka, prisilio svoje dete da nastavi da hoda. Posle 45 minuta od početka sviranja zaustavilo se još šestoro ljudi, poslušalo nakratko muziku i otišlo. Dvadesetak ih je dalo novac, ali je nastavilo da hoda nepromenjenim ritmom. Svirač je dobio ukupno 32 dolara. Posle sat vremena završio je sa sviranjem. Nije bilo aplauza, pohvale... samo tišina i zvuk užurbanih koraka.

Iako je ispred violiniste prošlo oko 2.000 ljudi, niko od njih nije primetio da je to u stvari bio Džošua Bel, jedan od najvećih muzičara današnjice i da je on svirao jedan od najzahtevnijih muzičkih komada ikada napisanih, na violini vrednoj tri i po miliona dolara. Samo dva dana pre ovog događaja Džošua je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu, a prosečna cena karte iznosila je 100 dolara. Za taj događaj na stanici metroa postojao je i opravdan razlog. Novine Vašington Post u saradnji sa virtuozom želele su da naprave sociološki eksperiment o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Ispitivali su da li prepoznajemo lepotu u uobičajenom okruženju, u nepogodno vreme i prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu. Odgovor na istraživanje bio je - ne! Zaključak je bio sledeći: ako nemamo ni trenutak vremena da zastanemo i poslušamo jednog od najboljih muzičara na svetu, koji svira jedan od najlepših komada ikada stvorenih na jednom od najlepših instrumenata ikada izrađenih, koliko toga lepog u životu propuštamo?

Odlučniji u novu godinu

Ove dve priče, jedna životna, druga sa ciljem istraživanja, imaju isti ishod: probuditi ljude i otkriti im ono što stoji ispred njih, a to je život. On nije sklop radnji koje smo dužni da obavimo da bismo preživeli niti je naučeni šablon koji treba usvojiti. Život je nečiji osmeh, lepa reč, dečji pogled, miris trave, zrak sunca, prijatni zvuci, molitva, dečji poljubac... Zato kad izgovarate rečenicu „Od sada ću...“, kojom mislite da počnete novu etapu u životu, ne dopustite da odluke brzo padnu u zaborav, da stresna svakodnevica one velike želje, zapisane na papiru ili samo izrečene, ugasi poput šibice i da ostanu samo „zgužvane“ reči i zaboravljene misli.... I, na kraju, da život ne postane bitan samo onda kad sudbina ispiše lošu dijagnozu. Živeti svaki dan kao da je poslednji znači istinski voleti sve ono čime ste okruženi, pa i one najmanje stvari.

MAGAZIN LISA U NOVOM BROJU DONOSI:

Moda: „Skini" pantalone u svečanim varijantama

Biljana Ristić: Moj život je pun smeha i suza

Psihologija: Da li razmišljate kao žena ili muškarac?

Mini kuvarica: Krepke čorbice od povrća

Godišnji horoskop: Šta vas čeka u ovoj godini?

Lepota: Proizvodi koji su nas osvojili u 2009.

Zdravlje: Sve zamke centralnog grejanja