Sa OKP može da se živi normalno

Nakon rođenja ćerke njeno stanje se pogoršalo. Bila je ubeđena je da je loša majka i zapala je u depresiju, pa čak razmišljala i o samoubistvu.

“Beba je dirala sve, nisam mogla da je kontrolišem i zapala sam u tešku depresiju kada je moja ćerkica imala oko 6 meseci,” priča Debi. Odmah je počela sa psihoterapijom.

“OKP je stanje koje je još uvek tabu, ljudi ga ne razumeju. A važno je da se ne pati u tišini.”

Bolest joj je otkrivena kada je imala 16 godina i kada joj je dečko predložio da porazgovara sa nekim.

“Tada nisam znala kako da reagujem na njegov predlog ali sada sam mu zahvalna jer mi je pomogao. Razgovarala sam sa stručnjacima ali nisam mogla da razumem zašto imam određene opsesije. Na primer pomerila bih stolicu sto puta dok ne osetim da je na pravom mestu.”

Iako kaže da se nikada neće potpuno oporaviti Debi svetlo gleda na budućnost. Redovno ide na terapije i vratila se na fakultet gde studira psihologiju.

“Ljudi misle da osobe sa OKP ne mogu da vode normalan život. Moji roditelji me nikada nisu razumeli, za njih sam bila vanzemaljac. Kada je moja mama umrla pre godinu dana osnovala sam grupu koja pomaže ljudima koji pate od istog problema kao ja.

Moj tata sad zna više o ovoj bolesti i ponosan je što sam počela da pomažem drugim ljudima.

I dalje ponekad imam želju za čišćenjem i pomeranjem stvari po sto puta, ali sada bolje kontrolišem stanje. Samo uvek moram da se zanimam nečim,” kaže Debi.

Foto: graur razvan ionut / FreeDigitalPhotos.net