Stigli navijači, čekaju kolači

Pun ih je grad. Pevaju, pozdravljaju se, nemilice kupuju sve moguće odevne predmete koji za temu imaju finale. Turci spremni, sasvim. Na desetine štandova sa 'originalnim' dresovima, 'Uefinim proizvodima', i 'kvalitetnom robom'. Imena igrača ispisana bez greške (kada se samo setim Realovog dresa sa reklamom za 'Opel' kakav sam video prošlog leta na obali ove zemlje!), dizajn na pravom tragu, cene sasvim prijateljske. Majica 'Road to Istanbul' je 10 lira (milioni su nestali prošle godine), zastava takođe, dres, baš loš, dvadesetak.

Svaki drugi kafić i restoran u Taksimu (evropskiji deo evropskog dela grada) ima zastavu četvrorostrukog pobednika Kupa šampiona, a uz plakate pred koncert 'Sonik Jut' i benda zanimljivog imena 'Spritni Birs', na desetine 'poziva' na veče Liverpula, uz post pank i indi muziku. Ušao u jedan, bolje da nisam, ako je novokomponovani post pank uz zurle dokaz da je Turska u prednosti nad ostatkom sveta, ne valja. Nadam se da je zabuna.

Mustafa Kemal, otac nacije

Pre nego što su se navijači pojavili činilo se da policije ima i previše. Nekako sa ozbiljnim oružjem u rukama, uz diskretno parkiran oklopni transporter u jednoj od bočnih ulica, sve je delovalo preterano. Ali, pre manje od pet godina u ovom gradu ubijena su dvojica navijača Lidsa, svi su ovde svesni koliko bi svaki incident bio opasan. Evropska Turska, turistički Istanbul i fudbal kao lokalna svetinja, baš ne bi valjalo da bude zla.

Čitam da su i Britanci upozorili da navijači ne donose fesove. Nekada tradicija Turske, od Ataturkovog 'istorijskog Ne' 1925. fesovi su zabranjeni. Svako podsećanje na fesove deluje kao gest loše volje prema Ataturku. A kažu ljudi da u Turskoj stranac ne sme da uradi samo dve stvari - da 'uvredi' zastavu ili Ataturka. Sa zastavom je sve jasno, ali lik velikog reformatora Turske je toliko prisutan, da nisam siguran šta bi to 'smelo' da se uvredi. Novčanice su zanimljive, na apoenima od 1 do 50 je slika Ataturka, a na 100 lira (šezdesetak evra) iznenađenje, Ataturk, ali iz starijih dana. I Ataturk na zgradama, na fotografijama u radnjama, restoranima, javno mesto mora da bude obeleženo.

A pre Ataturka vladali su sultani. Gradili i dograđivali dvorac. Sada se ne menja, ali je potpuno impresivan. Izletelo mi je par opaski, posebno u delovima gde je izloženo oružje turskih vojski, ali jesam ostao bez daha pred nekim detaljima. Bogato baš, da ne znam ono što znam, mislim da bih potpuno razumeo potrebu velikih vladara da pokoravaju i pljačkaju svet. Ovako, lepo jeste, na trenutke fascinantno, ali malo gorčine u ustima ostane.

Dolmabahèe

U Dolmabahčeu je, sa druge strane Zlatnog roga, a opet u Evropi, Ataturkova rezidencija. Ponedeljkom zatvorena za posete, kao i obližnji stadion Bešiktaša. Muzej i trofejna sala može, ali na tribine se ne izlazi. Ne bez posebnog odobrenja federacije, tako bar kažu...

U poslastičarnice se ulazi, kad čovek poželi, a poželi kad vidi. Ne mislim da bi mi život bio lepši bez 'bečkih torti' i slatikiša iz drugih krajeva, ali bi se moglo dugo radovati onima koje nudi turska kuhinja. Naučio sam da je termin baklava toliko širok, da bi valjalo uveski neku novu sistematizaciju. Leva strana izloga, u tri reda, sa mnogo tanjira, šta god da pogledate, sve su baklave. Razne. I ukusne. I ostali kolači su odlični, svaka čast Turcima kada nisu svi punački. Verovatno zbog toga što puše, 'k'o Turci'. Na aerodromu, može, ne baš svuda, u kafićima, poslastičarnicama, restoranima, može. Ne mogu da kažem da mora, ali jedan od načina da prepoznate strance je i odsustvo cigareta na stolu.

èik pogodite ko je...

Jezik već ne govori ništa. Ne zbog toga što Turci, mahom, mogu na engleskom da objasne kuda i kako doći, čuje se i ruski, u nekim delovima grada i čita sa tabli iznad radnji i kafana, kažu da svaki treći razume i srpski. Mali je uzorak, ne mogu da tvrdim da nije tako, ali nisam primetio da se često koristi. Možda zbog toga što nisam bio u naseljima koja se zovu Nova Bosna, Tuzla ili Novi Pazar. I što sam se kratko zadrzao u Kapali čaršiji.

Nego, 'turistički' deo boravka se bliži kraju, lep je grad, ali se radujem, samo jedan dan do onoga što čekamo već devet meseci. Velikog finala, sigurno pobeđuje neko ko je imao čast da bude prvak Evrope, sigurno ne pobeđuje prvak svoje zemlje u ovoj sezoni, ali, da li će slaviti Brazilci, Holanđani, Argentinac i Ukrajinac ili Finac, Norvežanin, Francuzi i Španci? Jednom rečju, Italijani ili Englezi?