Počelo veliko finale NBA

Sve u svemu, i jedna i druga ekipa su imale vremena za pripremu i odmor, znači nema mesta alibi pričama.

Ovogodišnje finale, odnosno priča o tome ko je bolji, San Antonio ili New Jersey, ne počinje ovom utakmicom, ne počinje sinoćnom pobedom domaćina. Priča počinje pre dve godine, posle odluke Spursa da potpišu tada potpunog anonimusa, Amerikanca sa francuskim pasošem, Tony Parkera, momka koji u to vreme nije imao napunjenih 20 godina. Već tada, uprava kluba je tražila mogućnost da se angažuje playmaker koji svom timu daje i miris i ukus, a na čelu takve liste je i u to vreme, a i danas ime Jasona Kidda, sadašnjeg “bossa” Netsa, igrača koji ih dve godine zaredom vodi u finale NBA. Uglavnom, tada započeta, priča te ili slične sadržine, o dovodjenju Kidda, još uvek traje, a boljeg “back-up”-a od NBA završnice ne može biti.

Analizirale su se do detalja obe ekipe, njihovi kvaliteti i slabosti, i u svakoj od ozbiljnijih analiza velika važnost je pridavana baš match-upu na playmakerskoj poziciji. Naravno, prednost je davana Kiddu, a extra “poene” mu je donosila i pomenuta činjenica da mladi Parker mora da igra svestan da mu od kraja ove sezone (i od igara pruženih u tom periodu) praktično zavisi budućnost u najkvalitetnijoj košarkaškoj ligi sveta. Takav pritisak je nešto što bi svako voleo da “zaobidje” u svojoj karijeri.

Pomenuti Kidd je duša i telo Netsa, igrač bez koga se ne mogu ni zamisliti, bez koga, sigurno je, ne bi bili ni blizu rezultata koje sa njim u timu postižu. Kvalitet i liderske sposobnosti, mogućnost pravljenja poena za druge i za sebe, mogućnost igranja odbrane na 90% spoljnih igrača u ligi, uključujući i igrače na poziciji broj 3, su ono što ga čini toliko vrednim. Upravo od njegovih partija će zavisiti i sudbina njegove ekipe.

S druge strane, broj 1 u San Antoniju je Tim Duncan, formacijski gledano igrač na poziciji 4 i 5, ali sa ulogom u napadu koja je mnogo više od one uobičajene za centarsku poziciju. Duncan je dominantan igrač, igrač koga je gotovo nemoguće držati 1 na 1. Praktično, igrati protiv njega zahteva jasan odgovor na pitanje: kakvu vrstu štete želite da vam nanesem večeras? Mojih 35 poena i 20 skokova. Ili poene mojih saigrača? Različiti treneri imaju različite odgovore, a MVP titula ovog igrača me potpuno ubedila da je potraga za tim odgovorom i dalje u toku.

Ova serija će biti prilika i da se potvrde priče o potpunoj dominaciji Zapada nad Istokom, s tim što bih skrenuo pažnju na jedan detalj. Od svih “vidjenijih” timova na Zapadu, Spursi su ti koji najviše podsećaju na tim sa Istoka – napad poziciono orijentisan, odbrana tvrda i sa minimumom dozvoljenih propusta. Slična situacija je i sa Netsima, koji opet najviše liče na ekipe sa Zapada – prva opcija je kontranapad, igra sa puno ritma i tranzicije.Naravno, onaj koji uspe da nametne ritam koji mu odgovara povećava šanse za krajnji trijumf.

I sinoćna utakmica to potvrdjuje. Dok su Netsi trčali (i terali Spurse da trče, najčešće u odbranu), rezultat je bio aktivan, a njihova brza igra je “ponela” i protivnika, tako da smo bili svedoci svakakvih pokušaja dokazanih ne-kreatora Bowena, Jacksona, pa i Ginobillia. Medjutim, ni igrači New Jersey-ja im nisu ostajali dužni, tako da je osam izgubljenih lopti u jednom periodu prvog poluvremena rezultiralo sa tek 2 poena gostiju.

Sledeći problem Netsa je bio šut spolja (ispostavilo se da nisu mogli ništa da pogode gotovo svih 48 minuta). Posle početnih 2-2, Kidd je šutirao 8-0 (nastavio i sa 2-0 u drugom poluvremenu, ukupnih 17-4 !!!), njegovi saigrači ništa bolji. Od Kidda se u principu i ne očekuje ne znam kakav šuterski učinak, ali greške u ofanzivnoj tranziciji su krajnje nekarakteristične za ovog igrača.

Izgleda da je pritisak o kom sam pisao na početku u dobroj meri uticao na ono što smo videli od Parkera u prvom poluvremenu. Uporno je srljao u reket protivnika, koji u reketu nema “tornjeve” ali ima super atlete koje je problem prebaciti, što je rezultiralo njegovom serijom promašaja posle prodora (sreća je da ni Kidd nije ličio na sebe).

Igru domaćina u prva 24 minuta obeležili su Rose i Robinson. Dok sam od prvonavedenog to zaista i očekivao (radi se o veoma agresivnom, pokretljivom igraču, sposobnom i da poentira, i da kazni svaku pomoć na Duncanu, dok je u odbrani podjednako dobar i na poziciji 4 i na poziciji 5, kao i u kontroli reketa) ovaj drugi, stariji, potpuno me je iznenadio prikazanim, kao da je svima želeo da pokaže da je odluka o penzionisanju po završetku ove sezone njegov odabir, a ne iznudjeni potez. Trčanje u oba pravca, rampe, zakucavanja, skokovi…baš kao i pre 10 godina.Za goste su dobro odigrali Martin i Rogers, i to pre svega u igri licem prema košu, u pokušaju da maximalno iskoriste brzinske prednosti svog visinskog hendikepa, što im je solidno i uspevalo. Na odmor se otišlo sa egalom na semaforu, i Duncanom van igre (šutnuo svega par lopti) i skoro indisponiranima Parkerom i Kiddom. Ono što se moglo očekivati je agresivnija igra u napadu pomenutih lidera svojih timova, i upravo to se i dogodilo.

Duncan je, baš kako treba, bio prva i poslednja napadačka opcija Popovićevog tima, a pažnju odbrane je odlično iskoristio Parker, koji je u kratkom vremenskom periodu postigao 9 poena. Odbrana New Jerseya je imala problema sa Duncanom, pre svega svojom krivicom. Jasno definisana odbrana ovog igrača kada ima loptu na low postu je NEOPHODNOST i tu nema improvizacije. Potrebno je znati kako pomagati na njemu kada ima loptu, kada nema loptu, kada udvajati (ako se na to odlučite), u kom trenutku (Duncanova mana su dodavanja po početku driblinga i dodavanja igračima koji se kreću-utrčavaju) i kojim igračem, i naravno, potrebno je ući u selekciju rotacija tj. odlučiti se svesno za igrače kojima se otvara šut i prepušta kreacija za koju nisu dovoljno kvalitetni.

Upravo nedoslednost i manjak upornosti u agresivnosti na lopti dok je ona još u Duncanovom posedu je ono što mu je omogućilo da se potpuno razigra u trećoj cetvrtini. S druge strane, Scott je bio primoran da Martina pošalje na klupu – 4. faul – što je dodatno osiromašilo ionako neefikasan napad Netsa. Dodatne poteškoće je pravila ispravna odluka Popovića da menja način igre u odbrani, što je goste izvodilo iz njihovog čuvenog Princeton napada.

Sve u svemu, čvršća odbrana San Antonija (Duncan plus Robinson = 11 blokada), odlična igra u trećoj četrvtini, kada je razlika otišla na plus 16 (najveći deficit NJ u ovom play offu) i ritam utakmice koji njima više odgovara... i naravno, MVP učinak Duncana.Netsi šuterski slabi (37%), u odbrani nedisciplinovani, u napadu siromašni, ali nisam stekao utisak da su bez ambicija. Uostalom, raspored potpuno favorizuje slabiji tim u sezoni – igra se po sistemu 2-3-2, odnosno posle druge utakmice, serija se seli na Istok. Ne bi bilo iznenadjenje da Scott odluči da sve što ima na raspolaganju upotrebi baš u drugoj utakmici, jer bi eventualna pobeda u tom meču potpuno promenila odnose.