Bula bula Fidži!

Noćni let “Air Pacific”-om je više od uživanja. Od samog ulaska u avion bili smo okruženi posadom širokog osmeha. Stjuardese su tokom leta obletale oko putnika poslužujući nas enormnim količinama specijaliteta Južnog Pacifika, kao i raznovrsnim izborom pića. Let je dovoljno dug da imate vremena za nekoliko koktela, večeru, pogledate dva filma i još da se naspavate do 5 ujutro kada se stiže na Fidži. Svež i odmoran stigao sam dva dana kasnije, jer se prelazi međunarodna datumska granica te se izgubi jedan (datumski) dan.

Nekada poznati kao kanibalska ostrva, danas su Fidži raskrsnica Južnog Pacifika. Ostrva čuvaju bogatstvo tradicionalnih običaja poput ispijanja kave ili yaqona, hodanja po vatri, grnčarije i tapa crtanja na kori drveta. Pored fascinantne istorije, poseduju i drastično različite zemljane formacije, razuđene obale i podvodne hridi, zajedno skoncentrisane na relativno maloj površini. Suncem okupane plaže, plave lagune, bogate prašume i koralni sprudovi su kao iz snova!

Fidži pružaju fantastična hotelska odmarališta, odličnu ishranu, smeštaj, noćni život kao i sportske i podvodne aktivnosti. Putovanje s jednog kraja na drugi kraj ostrva, ili s jednog ostrva na drugo je relativno lako i brzo, otvorenim ili klimatizovanim autobusima, hidro-avionima, katamaranima, turističkim jedrenjacima.

Najbolje od svega, starosedeoci su najprijateljskiji narod na svetu čije znanje engleskog jezika doprinosi brzoj i lakoj komunikaciji. Jednom rečju, Fidži su turistička zemlja par excellence!

BULA – dobro došli na Fidži!

Posle carinskih i pasoških formalnosti koje su trajale manje od pola sata, bez obzira što je u isto vreme sletelo nekoliko džambo džetova, svaki sa oko 400 putnika, po izlasku iz aerodromske zgrade nas je čekao turistički predstavnik i upućivao u male autobuse koji će nas odvesti do hotela. Uz neizbežna “turistička upoznavanja” dok smo se vozili putem koji je uz samu obalu okeana, za nešto manje od sat vremena bili smo na ulazu u hotel gde nas je dočekala lokalna folklorna grupa, a kokteli dobrodošlice se našli u rukama odmah po spuštanju ručnog prtljaga. Još nije bilo ni 7 ujutro a vedro raspoloženje je bilo očigledno među svima koji smo došli u isto vreme.

Hotelsko naselje Hideaway Resort

Hotelsko naselje Hideaway Resort je na tzv. Koralnoj obali ostrva Viti Levu na deset minuta vožnje autobusom od Sigatoke, drugog po veličini grada na ostrvu. Koralna obala počinje spektakularnom plažom Natadola, južno od međunarodnog aerodroma Nandi, i nastavlja se sledećih 80 kilometara uporedo sa glavnim tzv. Kraljičinim putem sve do prestonice Suva. Hotelski kompleks je na obali, sa sopstvenom plažom dugom nekoliko stotina metara i palmama koje se savijaju nad plažom kao da bi da dodirnu vrhove talasa; bazenom, dva restorana, barom i diskotekom, kao i pozornicom za večernje predstave. U cenu aranžmana je uključeno sve, obroci, piće, korišćenje sportskih aktivnosti na zemlji, na vodi i pod vodom. Smeštaj je u malim kućama tzv. bure koje imaju sve što je neophodno za odmor! Salu sa televizorom sam zaobilazio, elektronsku poštu nisam otvarao deset dana, niti čitao dnevne i nedeljne novine koje se mogu kupiti u buticima u okviru hotela. Odvojenost od civilizacije je vladala tokom boravka.

Veliki koralni sprudovi okružuju ostrva i ujedno su barijera talasima, tako da je okean potpuno miran uz samu obalu i pruža fantastične pogodnosti za podvodno ronjenje, plivanje i ostale aktivnosti. Temperatura vode je približna temperaturi vazduha te omogućava boravak u vodi tokom celog dana, naročito u sumrak.

U hotelskom restoranu je izbor riba i morskih plodova neograničen, kao i izbor torti i kolača; svako jelo je dobro praćeno asortimanom australijskih vina i neizbežnim Fidži pivom! Pored jela spravljenih na originalni južnopacifički način, služena su i jela meksičke, grčke, i italijanske kuhinje!

Posle večere je obavezni šou program, od folklornih igara, preko muzičkih koncerata do pozorišnih predstava sa ili bez pevanja kao parodije na poznata dela; u programu nastupaju redovno zaposleni u hotelu, koji su preko dana administrativni radnici, kuvari, kelneri ili menadžeri pojedinih departmana, a uveče se pretvaraju u glumce, pevače, igrače! Večernji program se završava pesmom i igrom svih prisutnih na zvuke neke od popularnih južnopacifičkih pesama; dobro raspoloženje se zatim prenosi na terasu na kojoj su disko/bar, i tako svako veče, sve do zore!

Ime Fidži je izvitoperono Tonga starosedelačko ime “Viti”. Ostrva Fidžija formiraju konfiguraciju potkovice, sa Viti Levu i okolnim ostrvima na zapadu, Vanua Levu i Taveuni na severu, i Lau grupa na istoku. Ovako izvrnuta potkovica ovog arhipelaga zatvara Koro more, koje je relativno plitko i popunjeno Lomaiviti ili centralnom grupom Fidži ostrva. Površina svih ostrva zahvata preko 1 290 000 kvadratnih kilometara Južnog Pacifika. Ukoliko bi se svako ostrvo računalo, arhipelag Fidžija bi brojao preko 1000; ovako, 322 ostrva se smatraju dovoljno velikim za ljudska obitavanja, i samo 106 su naseljena. Većina ostrva su vulkanskog porekla, ostaci potopljenog kontinenta koji se pružao sve do Australije. Nijedan od vulkana nije više aktivan, mada postoji nekoliko izvora tople vode. Najveća ostrva su Viti Levu i Vanua Levu koja čine 87% od 18 272 kvadratna kilometra zemlje i naseljena su skoro sa 48% ukupne populacije.

Da bih osetio puls domaćeg stanovništva, u rano subotnje jutro hvatam ispred hotela lokalni autobus i odlazim do Sigatoke. Pazarni je dan, i takoreći celo mesto je tu; razmenjuje se i prodaje sva moguća roba, od voća i povrća, žive stoke, do rukotvorina. Prodavnice domaće radinosti namenjene turistima su otvorene kao i restorani koji mame raznovrsnim mirisima lokalne gastronomije. Zahvaljujući dobrom kursu dolara sve izgleda više nego dostupno; kupujem suvenire i rukotvorine, poklone za rođake i prijatelje; odlazim u obližnji restoran na kapućino i obavezno pisanje razglednica.

Na žalost, ono što pada u oči, je podeljenost između starosedelaca Fidžija i potomaka nadoseljenih Indijaca. Dok su Fidžijci srdačni u ophođenju, širokog osmeha i spremni da pomognu, dotle su Indijci uzdržani u svakom razgovoru i ne baš prijatnog pogleda i držanja. Uglavnom su oni vlasnici butika i prodavnica, malog i velikog biznisa. Veoma retko rade u uslužnim delatnostima; to je prepušteno starosedeocima! Indijci, koji danas čine skoro, ako ne i više od polovine stanovništva i takozvana su kičma biznis klase Fidžija, potomci su prvih radnika koji su dovedeni iz Indije 14. maja 1879. godine brodom Leonidas, kada je proizvodnja šećerne trske naglo porasla i zahtevala dodatnu radnu snagu na plantažama.

Osnova Fidži kulture je zajedničko vlasništvo nad zemljom; fokus je na grupi a ne na pojedincu! Podeliti ono što se ima i pomoći drugima je glavni oslonac kako u odnosima među članovima porodice tako i sa susedima. Većina Fidžijaca živi na selima, na tradicionalno zajedničkom imanju. Manje-više život se odvija po starim običajima koji se teško napuštaju. Mnogi problemi se rešavaju posetom poglavici sela, sastanku sa familijom ili susedima. U takvim situacijama, primenjuju se formalni običaji, na koje su Fidžijci ponosni. Ispijanje kave yaqona ili pak Tabua tj. darivanje zuba ulovljenog kita, ili nekog drugog poklona je uobičajeno u takvim prilikama. Nijedan zahtev se ne odbija. Za razliku od starosedelaca Fidžija koji akcenat stavljaju na zajedništvo i raspodelu svakog viška proizvoda, Indijci su okrenuti ka sopstvenoj porodici kao ćeliji života. Njihovi životni ciljevi su usmereni ka obrazovanju, biznisu i poštovanju veoma striktnih porodičnih obaveza poput aranžiranih brakova.

Posle četiri dana pasivnog odmora, ispunjena spavanjem, plivanjem i hranom, avanturistički crv je proradio u meni: krećem u aktivni godišnji odmor, u obilazak okolnih mesta kao i na susedna ostrva. U turističkoj agenciji u okviru hotela uplaćujem jednodnevni izlet jedrenjakom do dva nenaseljena ostrva koja pripadaju grupi ostrva Mamanutha.

U cenu aranžmana od 40 USA dolara uključen je autobuski prevoz od hotela do luke i nazad, prevoz do ostrva, doručak na brodu, ručak na jednom od ostrva, podvodne aktivnosti, popodnevni kafa i čaj sa kolačima. Posle nekih sat vremena vožnje mini-busom po živopisnim krajevima jugozapadnog dela ostrva Viti Levu, u rane jutarnje sate stižemo do luke Port Denarau nedaleko od Nandija, gde je već usidreno preko dvadesetak jedrenjaka koji čekaju putnike iz obližnjih hotela na jednodnevna krstarenja. Doručak je serviran na palubi, odmah po ukrcavanju. Grupa turista je mala, uglavnom ozi (Autralijanci) i kivi (Novozelanđani) “from Down Under.” Piće se točilo u neograničenim količinama sve vreme kako bi se raspoloženje svih putnika na brodu održalo celi dan!

Prijateljstva su odmah sklopljena i uz zvuke polinežanske muzike lokalnog benda, upijamo prve zrake sunca, i sečemo talase Pacifika, boje koje podsećaju na “onaj plavi Jadran“ oko otoka Premuda ili pak Milne na Braču - kao nekada! Plovimo zalivom kojim je prošao kapetan Vilijam Blaj (William Bligh) sa posadom koja mu je ostala lojalna posle pobune na brodu HMS Bounty 1789. godine. Pre njega, prvi Evropljani koji su oplovili ostrva Fidži su bili danski istraživač Abel Tasman koji je 1640. godine oplovio severna ostrva, i kapetan Džejms Kuk (James Cook) koji je oplovio južna ostrva 1774. godine. Kapetan Bligh je bio upozoren na opasne koralne sprudove kao i na kanibalske običaje starosedelaca. Mnoge posade nasukanih brodova, završavale su u zemljanim ćupovima kao glavno jelo poglavica i članova njihovih plemena. Misionar Tomas Bejker (Thomas Baker), metodistički pop iz Londona bio je ubijen po nalogu poglavice sela Namosi, u centralnom delu ostrva Viti Levu. Poglavica se našao uvređen kada je misionar Bejker uzeo češalj sa njegove glave. I dan danas se smatra nepristojnim dodirnuti nečiju glavu bez prethodnog pitanja i dozvole; u to vreme ovakvi postupci su smatrani pozivom na borbu i objavom rata! Smrt misionara Bejkera je poslednji zabeležen slučaj kanibalizma na Fidžiju.

Pred nama je polukružna pučina načičkana malim ostrvima koja su bukvalno kao na znanim slikama – konveksnog izgleda, bela u osnovi, sa palmama na vrhu! Ostrvo Honeymoon Island je koralnog porekla, sa jedinom uvalom na kojoj je bela peščana plaža poput biserne školjke, gde se iskrcavamo. Kako su rum i pivo zajedno sa sunčevim zracima doprineli povećanju temperature tela odmah po iskakanju sa broda ostajem u vodi kako bih se rashladio. Međutim, ni to ne pomaže jer je temperatura vode približna temperaturi vazduha. Uzimam masku i peraja, pridružujem se grupi i krećemo u podvodno ronjenje oko ostrva. Trebalo nam je oko sat vremena da na dubini od nekih dva-tri metra obiđemo celo ostrvo. Pod vodom je drugi svet – pravi okeanski raj, koralnih sprudova i tropskih riba raznih vrsta i svih mogućih kombinacija duginih boja!

Pogled na ostrvo Malamala

Nastavljamo plovidbu, i posle sat vremena stižemo na ostrvo Malamala gde nas sačekuje poglavica (“opet folklor!”) sa tradicionalnim ceremonijalom ispijanja kave. Sveže spravljeni ručak je služen ispred tzv. bure, tipične kućice za ostrva Fidži. Sveža riba i piletina sa roštilja, povrće i salata; i naravno (opet), Fidži pivo!

U predvečerje se ukrcavamo na jedrenjak i dok uz kavu uživamo u zalasku sunca, plešemo i pevamo sa orkestrom, i razmenjujemo adrese. Još se ni utisci sa ovog izleta nisu sredili kako treba, a već planiram sledeći. I zaista, kroz dva dana uplaćujem još jedan izlet, drugim jedrenjakom i na druga ostrva. Ovoga puta u grupi su postarije gospođe, vlasnice američkih turističkih agencija na promotivnom putovanju po turističkim kompleksima. Nije potrebno ni spominjati da je raspoloženje bilo više od očekivanog!?

I dok se vozim minibusom od hotela do luke kroz lokalna sela, zapažam da se stari običaji još poštuju i održavaju po selima. Umrli članovi familija sahranjuju se iza kuće, u zadnjem delu dvorišta. Kuće su veoma skromne, tipičnog oblika za ovu vrstu podneblja; imaju prednju prostoriju veliku, uglavnom bez nameštaja. Prozori su uglavnom bez stakala, što je i razumljivo s obzirom na klimu. Pravi raj za antropologe i etnografe! Stanovništvo se najviše bavi poljoprivredom; većina je zaposlena na plantažama šećerne trske i u mlinovima za obradu, ili se bavi ribarenjem. U poslednje vreme veliki broj se orijentiše ka turizmu što obezbeđuje dodatna primanja.

Tradicionalno Fidži društvo je bilo hijerarhijsko, sa plemenskim grupama na čijem čelu je bio poglavica na osnovu porekla ili pak ličnim zaslugama. Plemena su bila podeljena na mataqali ili klanove, i rezidencijalne podklanove. Savezima, ili pak osvajanjem, plemena su mogla formirati konfederacije na čelu sa glavnim poglavicom.

Početkom devetnaestog veka, sva moć se nalazila u rukama poglavice Bau (Cakobau) koji je kontrolisao skoro sva ostrva. Tokom vremena, zabrinut zbog eventualne nadmoćnosti ostalih poglavica i zbog toga što je bio odgovoran za dug više od 40 hiljada dolara američkom konzulu, Cakobau je 1850. godine ponudio ostrva Fidži engleskoj kraljici Viktoriji. Tek 20 i nešto više godina kasnije Fidži su postala britanska kolonija 10. oktobra 1874. godine. Prvi kolonijalni guverner Ser Artur Gordon je zabranio Fidžijcima da prodaju svoju zemlju (čak i dan danas, manje od 10% ukupne teritorije može se prodavati).

Sve do posle prvog svetskog rata poglavice su upravljale selima. Tada je i najviše rangirani poglavica Ratu Sir Lala Sukuna postao vođa pokreta za oslobođenje Fidžija. Iako je umro 1958. godine (12 godina pre proglašenja nezavisnosti), njegovo vođstvo je bilo katalizator i inspiracija za borbu za nezavisnost. Manje od jednog veka kada je poglavica Cakobau predao Fidži Britaniji, 10. oktobra 1970. godine, ostrva su stekla nezavisnost.

Deo našeg puta ide paralelno sa prugom koja služi za prevoz šećerne trske, kao i turističkog voza koji povezuje Sigatoku sa većim plantažama. Na ovaj način je obezbeđeno da se posečena trska u veoma kratkom roku transportuje do mlinova da bi se sačuvao što veći procenat šećera u trski, a mlinovi obezbedili neprekidnim radom. Pored ovoga, turisti uživaju u razgledanju plantaža, i živopisne okoline.

Tivua

Ostrvo Tivua koje sam obišao na drugom izletu raspolaže sa dve kućice koje mogu da se iznajme (uglavnom za upravo venčane parove) tako da imate celo ostrvo na raspolaganju; u cenu aranžmana je uračunat pun pansion i usluge ličnog kelnera.

Iako su sve pogodnosti savremenog sveta pristupačne (struja, topla voda, telefon) smeštaj je veoma skroman što je i razumljivo s obzirom da se ceo dan provodi na plaži, u sportskim aktivnostima ili u hladovini pod palmama!

Osećaj raja na zemlji!

Ostrvo je toliko da ne uspevamo ni da popijemo flašu piva veličine “Tuborga” dok ga obilazimo u hodu! Uzimamo plastične stolice, postavljamo ih u plićak i dok nam je voda do grudi nastojimo da završimo pivo pre nego što se i njegova temperatura izjednači sa temperaturom vode i vazduha. Kasnije odlazimo na još jedno podvodno ronjenje, ovoga puta nešto dublje i dalje od plaže, do kraja odnosno početka koralnog prstena koji opasuje ostrvo! Na kraju koralnog spruda, slika podvodnih hridi je kao iz naučno-fantastičnih filmova; imate utisak da ćete se svakog trenutka odvojiti od grupe i otisnuti u neki nepoznati, još dublji i dalji svet.

Nacionalni praznik 10. oktobra, kada su Fidži postali suverena država, proslavlja se između ostalog i organizovanjem festivala Bilibili tj. susretima svih turističkih hotela sa Koralne obale. Svaki hotel ima svoj tim, u uniformama živopisnih boja, koji se nadmeću u vožnji kanua, obaranjem sa balvana, hodanjem na štulama i drugim originalnim “sportovima” starosedelaca. Celodnevno slavlje kulminira završnom trkom čamaca bilibili spravljenih od bambusa! Svaki hotel ima i svoj navijački tim tj. nas turiste koji smo odseli u tom hotelu. Tako i ja, zajedno sa ostalim gostima navijam za Hideaway Resort Hotel u sav glas, i uz povremeno ispijanje kave u pauzama između igara pratim svaku borbu “svog tima”! Pobeda ili poraz tima se sa ulica Sigatoke prenosi u hotelski kompleks i slavlje se nastavlja sve do zore.

Trka Bili Bili

Napuštam Fidži prepunog srca i još jednom pokušavam da spojim činjenicu da su sadašnji stanovnici ovih ostrva, najdruželjubivija nacija na svetu, potomci nekadašnjih kanibala! Nekako mi ovo “ne ide u glavu”!

Stižem u jutarnje sate na LAX, međunarodni aerodrom Los Anđelesa, i čini mi se da ulazim u zonu sumraka: zbog ponovnog prelaska datumske granice vraćam se u već proživljeni četvrtak, ali sada na drugim geografskim širinama! Stižem u svoj stan, i još pod utiskom da sam najzad našao raj na Zemlji, nazivam turističku agenciju i naručujem brošure o hotelima na nekom od manjih ostrva Južnog Pacifika s namerom da tamo provedem sledeći pasivni godišnji odmor!

Ni Sa Moce i Vinaka Vakalevu Fidži! (Doviđenja i veliko hvala, Fidži!).