Crni album za Beli grad

Nije bilo mesta za faktor iznenađenja, „vau“ efekat je izostao jer se igralo obeleženim kartama. Turneja upriličena u čast dve decenije (i malo više) od objavljivanja „crnog“ („Metallica“) albuma prilika je za retrospektivu, za set listu koja ima za cilj da podseti i proslavi, a ne da promoviše, postavljenu tako da sadrži najbolje od najboljeg - ako je, kad je opus Metalike u pitanju, takav izbor uopšte moguće napraviti i spakovati u dva koncertna sata.

Hetfild, Ulrih, Hamet i Truhiljo već su gospoda u odmaklim srednjim godinama (na korak ili dva do ulaska u šestu deceniju života), ali su na binu izašli za svirku zapaljeni poput tinejdžera. Prvi deo večeri bio je posvećen „protrčavanju“ kroz prva četiri albuma grupe, od kojih je svaki predstavljen bar jednom numerom. „Hit the Lights“, „Master of Puppets“, „The Shortest Straw“, „For Whom the Bell Tolls“ i „Battery“ bile su davanje oduška adrenalinu i otvorile su direktan prolaz do publike. Istini za volju, Metalika se ovde bukvalno obožava od 1984, kada je prvi put emitovana na radiju, pa narod nije trebalo preterano moliti da se uključi u igru.

Koliko god sve pomenute numere bile simboli jedne blistave epohe, u kojoj je grupa eksperimentišući, unapređujući i obogaćujući svoj muzički izraz iznova oblikovala hevi metal žanr i svrstala se u panteon velikana tvrdog zvuka, u kontekstu aktuelne turneje one su ipak zagrevanje i predjelo. Jer, centralni događaj večeri je izvođenje kompletnog „crnog albuma“, i to dosledno okrenutog naglavce: magnum opus iz 1991. odsviran je od poslednje do prve pesme.

Foto TANJUG/Srðan Iliæ

Metalika je vrlo predano pristupila zadatku. Lars, Kirk, Džejms i Robert kao da su udahnuli vazduh, uključili vremeplov i uozbiljili se, namerni da ožive poetiku, emocije, atmosferu i magiju ploče koja je bendu donela planetarni uspeh i iz kategorije hevi metal atrakcije prevela ga u globalni fenomen. Album „Metallica“ je pre dvadeset (i kusur godina) bio i megapopularan i kontroverzan, pošto je sastav optuživan da se prodao, komercijalizovao i smekšao. Da je 1991. objavljeno delo neprolazne vrednosti, videlo se i na sinoćnjem koncertu - nijednoj od dvanaest pesama sa „crnog“ vreme nije ni najmanje naškodilo.



Razume se, publika je najbolje primila one inače najpopularnije, poput „Nothing Else Matters“ ili „Enter Sandman“, kao i najenergičnije „Sad But True“ i „Don’t Tread On Me“, ali atmosferu su nijansirale hermetičnije, introspektivnije stvari: „The Unforgiven“, „My Friend of Misery“ i „The God That Failed“. Posle kompletno odsviranog remek dela, na bis i za kraj isporučena je doza sirovije energije u trojstvu „Fuel“, „One“ (nažalost, potpuno „poklopljene“ obiljem svetlosnih efekata, lasera i pirotehnike) i „Seek & Destroy“. Finiš je bio razuzdan i razdragan i potvrdio je međusobnu vernost i uvažavanje starih prijatelja, srpske (i gostujuće) publike i hevi metal legendi.

Foto TANJUG/Srðan Iliæ

Na kreativnom planu Metalika može i da ne pogodi uvek u centar mete. Čak i njoj mogu da se dogode repetitivni albumi („Load“, „Reload“), može da krene slepom ulicom („St. Anger“), ili da krene prečicom do zadovoljstva kroz novu interpretaciju sopstvenih, već korišćenih obrazaca („Death Magnetic“). Međutim, kod njenih koncerata nema dvoumljenja - bend je jedna od najvećih živih atrakcija i pravi šou kakav se ne propušta. To važi i u situacijama kada se ponešto otme kontroli, a sinoć je zvuk pravio probleme, šetao s leve na desnu stranu ozvučenja i volšebno menjao boju i jačinu, što je osujetilo uživanje u nekim potencijalno vrhunskim muzičkim trenucima.

Svejedno, na Ušću smo gledali kvartet koji i posle tridesetak godina postojanja i dalje vidno uživa u onome što radi, sastav koji s lakoćom pokazuje zašto se po uticaju i statusu svrstava odmah uz očeve-osnivače tvrdog zvuka. Kad Metalika na bini kaže i odsvira svoje, debate su uglavnom bespredmetne. Koncerti poput njenog vraćaju veru u muziku i, naravno, bude želju za ponovnim sličnim iskustvom. Nadajući se da ih nećemo čekati novih osam godina, Larsa Ulriha držimo za izrečeno obećanje da pauza do sledećeg dolaska neće toliko dugo trajati.