Kulturni vremeplov Čarlsa Simića

Edicija “Element” izdavačke kuće Arhipelag bogatija je za još jedno izdanje, zbirku pesama “Iščekujući presudu”, koju potpisuje Simić, pesnik koji je od beogradskih sokaka, na nimalo lak način, dospeo do Pulicerove nagrade za poeziju i prestižnog priznanja “Poeta Laureatus” Kongresne biblioteke u Vašingtonu.

Po prvi put su, prevedene na srpski jezik, u jednoj knjizi objedinjene pesme iz brojnih Simićevih zbirki, od kojih neke još uvek nisu objavljene ni na engleskom, na kojem inače piše svoje pesme.

Nije bilo lako sa tim istim osmehom ispratiti brojne novinare, čijim pitanjima nije bilo kraja. Ipak, za čitaoce sajta B92 odvojio je malo vremena i nešto uspomena kako bi podelio svoja uživanja i dočarao kulturne scene zemalja koje su obeležile njegove stihove, ceo jedan svet.

Kad su džez i bioskopi vladali Beogradom

A sve je počelo pesmama Glena Milera koje su predratnim Beogradom odjekivale, i to na srpskom jeziku. “Balkanskom se uličicom šetaš ti, a kod ‘Moskve’ čekaju te frajeri”, bez problema se prisetio obrade stare Milerove pesme “Chattanooga Choo Choo”, dodajući ritam pucketanjem prstiju.


“Mi smo pronašli džez u Beogradu kada je Amerika ušla u Italiju, preko radio stanica američkih vojnika. Naravno, postojali su ljubitelji američke popularne muzike i pre rata, ali pogotovo u godinama nakon toga, iako je tada bilo skoro pa zabranjeno voleti džez”, počinje opisivati Beograd kakvog se seća iz detinjstva koje je proveo u Ulici Majke Jevrosime.

“Čitali smo mnogo avanturističkih knjiga. Krajem tridesetih bile su veoma popularne kaubojske priče, Indijanci, a biblioteke su bile prepune popularnih internacionalnih knjiga. Moj otac je imao veliku biblioteku, pa sam čitao iz dosade jer nisam imao šta drugo da radim”, priznaje, posebno ističući Dikensova “Velika očekivanja”.

Zatim su Beogradom zavladali bioskopi. Iako danas to izgleda čudno, Simić Terazije pamti po bioskopskim salama koje su se stiskale jedna uz drugu. “Tu je bio bioskop do bioskopa. U zgradi gde je sada Pozorište na Terazijama bio je bioskop ‘Beograd’. Ali, tu su se prikazivali neki zaista ofucani filmovi. U bioskopu ‘Takovo’ prikazivali su se kaubojski filmovi, pa kad prođeš pored njega mogao si da čuješ pucnje na sve strane. Prikazivani su i ruski filmovi, a početkom pedesetih ponovo su se vratila i američka ostvarenja. Šetamo tako pored bioskopa, a onda čuješ iz dvorane najavu za neki novi film i oduševiš se. Neke filmove smo tako gledali i po pet put. Tu su bili ogromni redovi, i svi su morali sve da vide prvog dana.”

Bodler sa slovenskim akcentom

Iz Beograda se priča pedesetih godina prošlog veka seli u Pariz. Tu se Simić upoznao sa francuskim pesnicima, i kasnije je shvatio da je baš tu po prvi put zavoleo poeziju. Ipak, to što je morao da recituje pred odeljenjem stihove na francuskom, tada nije bilo ni malo interesantno.

“Mislio sam da to Francuzi namerno mene muče, jer sam imao jak akcenat, pa kad bih recitovao deca bi mi se u razredu smejala. Pravo je čudo da nisam pobega iz takvog razreda. Ali kasnije sam shvatio da mi je to pomoglo da naučim mnogo pesama i zavolim poeziju.”

Osim poezije, u Parizu je još više zavoleo filmove i bisokope. I džez naravno. Ali priznaje da Pariz, sa svojih tada petnaestak godina, nije doživeo u punom sjaju.

“Bilo je mnogo dobrih radio stanica, pa smo slušali odličnu muziku. Ali tada nisam mnogo čitao, i to su uglavnom bili prevodi na srpskom. Čitao sam pisce devetnaestog veka, Krleža mi se sviđao.”

Ipak, tada su za njega najvažniji bili bioskopi. “Svakog četvrtka bi ‘Figaro’ objavio vodič za bioskope za celu nedelju. I to bi bili zaista debeli novinski dodaci. I to se studiralo, kao što talmudisti studiraju knjige. Onda izaberemo neki film u bioskopu koji je bog te pita koliko daleko, pa sednemo na metro i uživamo.”

Potraga za američkim snom

“Pedesetih godina u centru Čikaga bile su fabrike. I taj dim koji kulja iz njih, to je obeležilo grad. Tu nije bilo mnogo kulture i događanja. Sećam se da je postojao simfonijski orkestar, opera, vrlo malo pozorišta i bioskopa koji su prikazivali strane filmove. Grad je tada imao odličan muzej sa izvanrednom kolekcijom, i to je bilo u redu, ali to je bilo sve. Čikago je bio zaista drugačiji, radnički grad, i zbog toga sam pobegao u Njujork, hteo sam više kulture.”

A u Njujorku je, kako kaže, imao sve. “To je fantastičan grad, koji nudi toliko toga da ti se čini da nemaš vremena za sve. Jedino je džez danas u krizi i mislim da nestaje, nažalost. Mnogo manje se svira, a da ga slušaju idu uglavnom matori ljudi kao ja.”

Ljubav prema filmu, pak ne jenjava, niti razočarava. “Uvek sam govorio prijateljima da sam mislio kako sam u životu mnogo spavao, jeo, da sam vodio ljubav i još neke druge stvari. U stvari, ja sam išao u bioskop. Da se razumemo, sigurno osamdeset posto tih filmova su gluposti i ništa ne vrede, ali uopšte ne žalim.”

Arhipelag je pre zbirke pesama “Iščekujući presudu” objavio i Simićevu esejističku knjigu “Alhemija sitničarnice” u kojem tragajući za Džozefom Kornelom i odbačenim stinicama koje je sakupljao, Simić otkriva sasvim novi Njujork.

Vremeplov ga je ponovo doveo u rodni grad, gde je 18. maja u bioskopskoj sali Kulturnog centra Beograda, baš kao i pre nekoliko godina, pred prepunom salom čitao stihove i izazivao salve smeha i oduševljenja svojom iskrenom pojavom. Celokupno veče moglo bi se zaključiti upravo stihovima izrečenim pred publikom u sali: “Da, ludilo. Mada, moglo bi se reći i – raj.”

Kiši koja ga je pratila izgubio se svaki trag.