Bruce Springsteen – Wrecking Ball

Uz Boba Dylana i Neila Younga, Bruce Springsteen se već četiri decenije smatra jednim od najrelevantnijih rok hroničara američke istorije. Preciznije, od početka sedamdesetih godina, gotovo da ne postoji važan period za istoriju najbogatije zemlje na svetu, a da ga The Boss nije obradio na nekom od svojih albuma. No, s obzirom na socijalni milje iz koga potiče (radnička porodica iz Nju Džersija) nije čudo što su većinu njegovih pesama okupiraju životi običnih, radnih ljudi. Ako znamo da je poslednjih godina aktuelna svetska ekonomska kriza i da je ogroman broj Amerikanaca ostao bez posla, bilo je za očekivati da će Bruce snimiti ploču posvećenu malom čoveku i njegovoj borbi protiv “aždaje sa hiljadu glava”. Za razliku od njegovog prošlog albuma (“Working on a Dream”) koji je vrveo od optimizma prouzrokovanog pobedom demokrata nakon osmogodišnje vladavine republikanaca, ispostavilo se da od meda i mleka nema ni “m” pa je “Wrecking Ball” mnogo sumorniji i mnogo besniji album nego prethodni.

Sve počinje prvim singlom i budućom stadionskom himnom “We Take Care of Our Own” u kojoj Bruce na sebi svojstven način tumači osećanje poznato kao patriotizam. Kako sam kaže, sebe doživljava kao patriotu ali ne onog koji maše zastavom i viče “USA”, već onog koji će uvek kritikovati ono što ne valja ne bi li time napravio kakav-takav pozitivan pomak. Tako u pomenutoj pesmi stihovi kao što su “From Chicago to New Orleans / From the muscle to the bone / From the shotgun shack to the Superdome / We yelled "help" but the cavalry stayed home” govore o ljudima iz Nju Orleansa koji su od strane američke vlasti ostavljeni na cedilu nakon uragana Katrina. “We Take Care of Our Own” je tipičan Spreengsteenov hit koji se sluša sa otpanjenim zvučnicima i jedna od tri pesme sa ove ploče koja će u budućnosti sigurno završiti na nekom njegovom “best of” izdanju. Nije čudo što su baš ovu pesmu demokrate izabrale kao noseću u svojoj kampanji pred ovogodišnje izbore (s obzirom da nigde nisam pomenuo trubače, mislim na američke demokrate).

Da su teme Bruceovih pesama univerzalne a ne samo američke, čujemo već u “Easy Money”: “I got a Smith & Wesson 38 / I got a hellfire burning / And I got me a taste, got me a date on the far shore, it's bright and sunny / I'm going on the town now looking for easy money”. Sećate se onih učestalih pljački banki i pošti po Srbiji od pre par meseci? Kada čovek u Srbiji koji ostane bez posla uperi pištolj u šalterskog službenika pošte rizikujući svoju slobodu zarad hiljadu-dve evra, to je prva vest na Studiju B. Kada se to desi u Americi događaj završi na Springsteenovoj ploči.

Balada “Jack of All Trades” bi se mogla opisati kao valcer radničke klase, a ko bi rekao da ćemo u ovako sporoj pesmi čuti nežnu gitaru Toma Morella, poznatog po distorziji koja krasi njegov matični bend Rage Against the Machine. Tužna, ali daleko od patetike, ova emotivna pesma ima veliki potencijal da vam zasuzi oči. Morellovu hard rok gitaru čujemo i u “This Depression”, još jednoj numeri sporijeg tempa u kojoj Bruce poručuje da je najbolji lek za prazan novčanik zagrljaj voljene osobe. Da li je Brucea i Toma spojila ljubav prema muzici ili mržnja prema Vol Stritu nevažno je, ali je prava šteta što Tom ne gostuje u još nekoj pesmi.

Naslovnu numeru kao i “Land of Hope and Dreams” Springsteen već izvesno vreme izvodi na koncertima. “Wrecking Ball” je prvi put odsvirana 2009. na zatvaranju Giants stadiona u Nju Džersiju, dok sa “Land of Hope and Dreams” E-Street Band završava koncerte još od 1999. godine. Ovo je ujedno i jedna od poslednjih pesama koju je Bruce snimio sa saksofonistom Clarence Clemonsom koji je preminuo prošle godine. Iako mu neki zameraju što je na novi album uvrstio dve stare pesme, ne bih se složio sa takvim kritikama. Naime, sirova snaga, jasna poruka i gotovo himnične melodije ove dve pesme, govore da će se i one pridružiti prvom singlu na nekoj budućoj kompilaciji najvećih Bruceovih hitova.



Da je i The Boss čovek od krvi i mesa koji nije savršen, čujemo u pesmama “Shackled and Drawn” i “Death to My Hometown” čije second hand keltske melodije i izlišno tapšanje više pašu nekom cover bendu nego jednom od najvećih živih rokera. Takođe, nisam siguran da je Bruce želeo da zvuči tragikomično, ali koketiranje sa hip hopom u “Rocky Ground” u kojoj jedan deo teksta repuje Michael Moore, zvuči baš tako (uostalom i delovanje samog Moorea poslednjih godina sve više liči na tragikomediju).

Bruce Springsteen je snimio još jedan solidan album i ništa više ni manje od toga. Prednosti ove ploče su pesme koje britkim jezikom i energičnim, dugo pamtljivim melodijama daju preciznu dijagnozu Amerike s početka druge decenije novog veka. Bankari alavi na pare, konzervativni političari, kapitalistički poslodavci koji zarađuju milione dolara a malom radniku duguju po par stotina, kao i neizvesna budućnost cele nacije, čine okosnicu pesama sa ove ploče. Ono što je višak na “Wrecking Ball” jesu numere koje zvuče kao da je Bruce, dok ih je pisao, imao u glavi horsko pevanje punog stadiona, te da se na to koncentrisao više nego na same pesme. Sve u svemu, “Wrecking Ball” je daleko od najboljeg Springsteenovog albuma, ali je još dalje od najgoreg.

Ono što je možda najvažnije je da se još uvek slažemo sa Bruceom u klasifikaciji pozitivaca i negativaca. Oni koji su zapostavili Nju Orleans su isti oni zbog kojih većina Srbije neće izaći na izbore, sistem vrednosti ajkula sa Vol Strita protiv kojih se Bruce bori kroz čitav album je isti kao sistem vrednosti koji poseduju dva vlasnika celokupnog marketinškog prostora u Srbiji, odnosno ona dvojica koji su vlasnici 4 najgledanije domaće televizije. A dok je tako, tj dok je Bruceu srce na pravoj strani i dok daje sve od sebe da se na najbolji način na koji ume pobuni protiv toga, ne ostaje nam ništa drugo nego da dignemo pesnicu u vazduh i otpozdravimo ga.