Džek London: Knjige kao život, život kao knjige

Teme kojima se bavio i danas su aktuelne.

Život Džeka Londona bio je uzbudljiviji od mnogih njegovih romana. Rođen je 12. januara 1876. godine u San Francisku kao Džon Grifit Čejni – vanbračno dete.

Njegov biološki otac nikada nije priznao očinstvo i oterao je trudnu majku. Ona se kasnije udala za farmera Džona Londona, koji je dečaka prihvatio kao pastorka i dao mu prezime koje će kasnije proslaviti. Dečak je sam izabrao ime Džek.

Porodica je živela u siromaštvu, pa je Džek morao rano da počne da radi: bio je raznosač novina, pomoćnik u krčmama, fabrički radnik.

Kao ilegalni lovac ostriga doprinosio je porodičnom budžetu, pre nego što je prešao „na drugu stranu“ i radio za ribarsku policiju u zalivu San Franciska, boreći se protiv krivolovaca na škampe i losose.

Još pre nego što je napunio 17 godina, mesecima je plovio otvorenim morem kao lovac na foke.

Protestni marš, zatvor i prekinute studije

Ta iskustva oblikovala su njegov pogled na svet. Presudnu ulogu imalo je i čitanje, koje ga je fasciniralo još od detinjstva.

Počeo je da piše o onome što je poznavao i lično doživeo. Njegov prvi tekst, o iskustvima na brodu za lov na foke, osvojio je prvu nagradu lista San Francisco Call.

London je tragao za novim avanturama: priključio se protestnom maršu nezaposlenih ka Vašingtonu, bio je skitnica, proveo je 30 dana u zatvoru – da bi sa 20 godina konačno upisao studije.

Posle samo jednog semestra odustao je: želeo je isključivo da piše. Pošto od pisanja nije mogao da živi, radio je teške fizičke poslove, između ostalog utovarivao je ugalj u jednoj termoelektrani. Tamo je upoznao mračnu stranu kapitalizma – izrabljivanje radnika koji su za sve manju platu morali da rade sve više.

Nastavio je da se obrazuje, čitao Marksa i Darvina i razvio snažnu političku svest, koju je iznosio u vatrenim govorima, zbog čega je više puta završavao u zatvoru.

Zlatna groznica na Aljasci i književni proboj

A onda su stigle vesti o otkrićima zlata na Aljasci. I njega je obuzela zlatna groznica.

U leto 1897. isplovio je sa grupom avanturista ka severu. Savladavali su strme planinske prevoje i više od 600 kilometara divlje reke Jukon, dok nisu stigli do reke Klondajk, gde su, kako se pričalo, mogli da se pronađu zlatni grumeni veličine pesnice.

Potraga za zlatom pokazala se kao neuspeh. London je oboleo od skorbuta i na kraju se, bez novca, vratio u Kaliforniju.

Ipak, stekao je ogromno iskustvo koje je sada želeo da pretoči u književnost.

Posle brojnih odbijanja izdavača, objavio je prvu zbirku pripovedaka. One su pogodile duh vremena sa kraja 19. veka. Lična svedočenja o ekstremnim klimatskim uslovima arktičke zime, neukroćenoj prirodi, čežnji za nepoznatim, neobičnim ljudima i divljim životinjama naišla su na ogroman uspeh.

Međunarodni proboj ostvario je 1903. godine romanom „Zov divljine“, pričom o otetom psu koji u divljini Aljaske pronalazi svoju pravu prirodu. Ubrzo su usledili „Morski vuk“ (1904) i „Beli očnjak“ (1906), takođe klasici koji su na nov način prikazali odnos čoveka i životinje u surovoj sredini.

Reportaža iz bede

London nije bio samo pisac avanturističkih priča. Bio je i oštar posmatrač društvene stvarnosti.

U knjizi „Ljudi s dna“ (1903) dokumentovao je ekstremno siromaštvo londonskog Ist Enda. Tokom istraživanja, sedam nedelja je prerušen živeo u tom delu grada kao nadničar u pocepanim cipelama i odeći.

Opisivao je mračne, smrdljive ulice, nezamislivu bedu, decu bez budućnosti koja su odrastala među prosjacima, lopovima, pijanicama, nasilnicima, prostitutkama i makroima – i često nisu doživljavala ni šestu godinu. Ova reportaža smatra se pretečom istraživačkog novinarstva.

London je bio socijalista, oštar kritičar eksploatacije i dečjeg rada, i verovao je u mogućnost promene društva.

Istovremeno, bio je dete svog vremena: njegovi rasistički stavovi i socijaldarvinističko uverenje da opstaju samo najjači danas se s pravom kritički sagledavaju.

Kratka, burna karijera

London je napisao više od pedeset knjiga, brojne pripovetke i reportaže. Iako samouk, postao je književna zvezda i jedan od prvih pisaca na svetu koji su mogli da žive od svog rada.

Postavio je sebi strogo pravilo: pisati 1.000 reči dnevno, bez obzira na stanje i mesto na kojem se nalazi. Cena tog ritma bili su stalni vremenski pritisak, problemi sa alkoholom i narušeno zdravlje.

Umro je 1916. godine, sa samo 40 godina, na svom imanju u Kaliforniji, a tačan uzrok smrti do danas je predmet spekulacija.

Priče Džeka Londona o preživljavanju u nepredvidivom svetu, danas, u 21. veku, deluju izuzetno aktuelno. Njegovi junaci bore se sa silama prirode, društvenom nepravdom ili sopstvenim demonima. Retko su pravi heroji – pre simbolizuju borbu za identitet i ljudskost.

Njegov pogled na divljinu bio je pun poštovanja, ali bez idealizacije. Kod Londona priroda nije romantična idila niti puka pozadina, već samostalan, moćan akter – sirov, nemilosrdan, ali i krhak. U doba klimatske krize, takav pogled dobija gotovo proročko značenje.

Sto pedeset godina nakon rođenja, Džek London ostaje protivrečna i fascinantna ličnost: avanturista, dete radničke klase, svetska zvezda, društveni kritičar i romanopisac.

Njegova dela pokazuju da priče ne služe samo da zabave, već i da objasne svet – i da neka pitanja koja je postavljao tada i danas i te kako bole.