Bruno

Bruno je gej austrijski fashionista (modni fašista), voditelj TV emisije FunkyZeit Mit Brüno, najgledanije na nemačkom govornom području – izuzev u Nemačkoj. Dok za njim trešti loš bečki tehno Bruno obilazi krem evropskog fešn sveta sve dok jednog dana njegovo ekstravagantno odelo od čičak-trake ne napravi haos na Pradinoj reviji u Milanu – nakon čega ova Eurotrash vedeta dobija otkaz i uvređeno odlazi u Los Anđeles da postane svetska zvezda, "najslavniji Austrijanac posle Adolfa Hitlera".

Lik Bruna se isprva pojavio 2000. godine u kratkim skečevima unutar popularne TV emisije Da Ali G Show britanskog Kanala 4. Iza persone voditelja Ali Džija – džangl klabera oštrog jezika u šarenoj trenerci – krio se Saša Baron Koen, rođeni Londonac iz imućne porodice ortodoksnih Jevreja, školovan na Oksfordu, koji je skriven pod maskom uličara mamurnog od ekstazija inteligentno provocirao idiotske reakcije od strane najrazličitijih sagovornika u nameštenim intervjuima. Uspešno spojivši engleski humor sa MTV estetikom Ali Dži je postao mega-zvezda, završivši u Madoninom spotu Music i u sopstvenom igranom filmu. Usledio je veliki hit, kvazi-dokumentarni "Borat" (2006) koji je, potekavši takođe iz TV skečeva, doneo Koenu Zlatni globus za najboljeg komičara. Koenov drugi komični alter ego Borat Sagdijev je navodni TV reporter iz Kazahstana koji, koristeći istu tehniku lažnih intervjua, putuje Amerikom praveći serijal putopisnih reportaža, jureći takođe i svoj "američki san" – demokratiju i Pamelu Anderson – kanališući seksizam i rasizam gde god se pojavi.

Dok je Borat imao svoju jednostavnu i glupavu misiju "ljubavi", Koenova treća geg persona Bruno ima praznoglave aspiracije na grande skali: njegova jedina želja je da bude ultra slavan, pa kako god, pri čemu mu je najveća smetnja njegova agresivna homoseksualnost. Od rešavanja konflikta na Bliskom istoku do usvajanja šestomesečnog deteta iz Afrike – po uzoru na Madonu i "Brangelinu" – Bruno će uraditi sve da se proslavi, pa čak i pokušati da postane "strejt".

"Bruno" je izuzetno provokativna komedija koju će gledaoce ili oduševiti ili će im se smučiti – to je vanserijski vulgarni vodvilj, programski zamišljen da šokira publiku. Film svojom nemilosrdnom satirom cilja dve mete: prva je medijska kultura izgrađena oko celebrity industrije u kojoj će ljudi učiniti aman bilo šta da dobiju svojih poslovičnih Vorholovih "15 minuta slave"; druga je dobra stara homofobija.

Film gledaocu besramno servira u mejnstrim publici do sada neviđenu dozu homoseksualne provokacije – od uvrnutih S/M igračaka do nežne, romantične ljubavi – vođen idejom da na društvenu svest utiče ne putem oskarovski upeglanog aktivizma A–produkcije (gde bi Bruna glumio, recimo, Tom Henks), već putem bezobraznog, prostog, ali ne i prostačkog humora.

Dok ga prati verni i zaljubljeni pomoćnik Luc (Gustaf Hamaršten), Bruno se upušta u odiseju kroz jednu Ameriku u stvarnosti izjednačenu sa žanrovima američkih medija, od Reality TV preko pornografije do televizijskih propovednika, gladijatora i ispovednika. Okuplja fokus grupu kojoj prikazuje pilot svoje nove emisije (sa odjavnom špicom u kojoj kamera prolazi kroz penis koji peva!); organizuje kasting za dečije foto-snimanje prilikom kog ambiciozni roditelji oberučke prihvataju najsuludije zahteve (deca će se slikati kao mali nacisti, raspinjaće Hrista, i, ako bude nužno, podvrći će se i liposukciji); gostuje u dnevnom tok–šou u Teksasu gde pred isključivo crnom publikom govori o podizanju svog crnog sina kom je dao "tradicionalno afričko ime – O Džej", što vodi u haos nalik na najbolje trenutke Džeri Springera.

(Scena u kojoj Bruno intervjuiše LaToju Džekson, navodeći je da imitira svog brata Majkla, isečena je iz filma "iz obzira prema porodici Džekson". Producenti su osetili da je sprdanje s ortodoksnim Jevrejima pod Zidom plača u Jerusalimu ili jurodivim hrišćanskim fundamentalistima iz ruralne Amerike OK, ali ismevanje tek počivšeg Kralja Popa bilo bi zaista blasfemija za gledaoce.)

S druge strane, Bruno kampuje sa hillbilly momcima u Alabami, upada na heteroseksualnu svingersku žurku, pokušava da napravi kućni porno video s predsedničkim kandidatom Ronom Polom (pobrkavši ga sa drag queen zvezdom RuPol), te uz pomoć medijuma uživa u oralnom seksu sa duhom Milija iz Milli Vanilli – ukratko, sumanutih 90 minuta koji se odvijaju brzinom crtanog filma, ređajući kroz "joj, nije valjda" humor sve skandaloznija kršenja mejnstrim filmskih tabua vezanih za prikaze homoseksualnosti na velikom platnu.

"Bruno" ima ponešto da konsternira svakog ko ga pogleda – njegova eksplicitnost uznemiriće podjednako one s tradicionalnim "Bog mrzi pedere" stavovima, i one koji imaju običaj da prave poentu od toga kako čak imaju i nekoliko prijatelja koji su gej. Način na koji je homoseksualnost predstavljena u filmu u kom agresivno i neukusno seksualnog gej junaka igra strejt komičar izazvao je žučne debate s druge strane Atlantika.

Ali, važno je istaći da Saša Baron Koen nije mizantrop: on voli Bruna koliko i one koji bi da mu polupaju teniranu njušku – i zato je ovaj humor zdrav. On samo artikuliše odnos "običnog čoveka" prema "Drugom" – svejedno da li tu drugost oličava primitivac Borat, stereotipni patrijarhalni Azijat i okoreli antisemita, ili pak sofistikovani ali glupavi Bruno, stereotipni Eurodekadent, narcis i histerični lovac na slavu.

Film donekle pati od u muzičkoj industriji čuvenog sindroma "drugog albuma". U tri godine koje su prošle od uspeha "Borata", Koen je postao isuviše poznat da bi prošao inkognito u liku Bruna, kako mu je uspevalo dok je radio samo TV gegove. (Sa sličnim problemom susreo se i Ešton Kučer kad se proslavila njegova emisija "Punk'd".) Tako se u kvazi-dokumentarnoj fakturi "Bruna" oseća nešto veća doza režiranosti nego u prethodnom filmu.

Dobrotvorni Brunov band aid na kraju – urnebes u kom učestvuju ni manje ni više do ikone humanitarne demagogije Bono, Sting i Elton Džon – deluje (ne)namerno samoironično: kao da je i samom Koenu jasno da je sada više insajder negoli autsajder u svetu slave i bogatstva, pa pokušava da pretekne (a da prvo isprovocira) moguće reakcije sopstvene publike.

Uostalom, provokativna Koenova komičarska persona Bruna, kao i Borata ili Ali Džija, samo je jedno veliko ogledalo: ako vam se ne sviđa šta vidite u njemu, možete ga polomiti – ili se nasmejati sopstvenom odrazu.