Globalna levica (2.deo)

''Globalna akcija naroda''

Već je dosta napisano o ''Globalnoj akciji naroda'' (Peoples Global Action-PGA). Godine 1996. 3.000 aktivista iz celog sveta okupilo se u tropskoj kišnoj šumi Chiapasa u Meksiku. Njihovi domaćini Zapatisti  opisali su viziju koja je inspirisala sastanak: “Ova interkontinentalna mreža otpora biće sredstvo kojim različiti otpori mogu da se podržavaju međusobno. Ova mreža nije organizaciona struktura; ona nema centralni mozak niti donosioca odluka; nema centralnu komandu niti hijerarhiju. Mi smo mreža, svi mi koji pružamo otpor.” Dve godine kasnije osnivajuća konferencija PGA-a održana je u Ženevi, i na njoj je 300 delegata iz 71 zemlje donelo poduži manifest i “obeležja” saradnje. Obeležja su kasnije izmenjene na konferenciji u Cochambi:

a)      Veoma jasno odbacivanje kapitalizma, imperijalizma i feudalizma; odbacivanje svih trgovačkih sporazuma, institucija  i vlada koje promovišu destruktivnu globalizaciju.

b)      Odbacivanje  svih  formi i sistema dominacije i diskriminacije, uključujući patrijarhat, rasizam i religiozni fundamentalizam svih vrsta, ali bez ograničavanja samo na to. Prihvatanje potpunog dostojanstva svih ljudi.

c)      Konfrontacioni stav, jer  lobiji mogu imati veliki uticaj u tako nedemokratičnim organizacijama punim predrasuda, u kojim je kapital jedini pravi stvaralac politike.

d)      Poziv da se usmeri akcija i građanska neposlušnost, podrška borbama društvenih pokreta, propovedanje formi otpora koje ističu poštovanje prava na život i prava ugnjetavanih naroda kao i stvaranje lokalnih alternativa globalnom kapitalizmu.

e)      Organizaciona filozofija zasnovana na decentralizaciji i autonomiji.

U poslednjih nekoliko godina, stotine organizacija sa svih kontinenata učestvovale su u globalnim danima akcije koje je sazvao PGA, i pohađale su globalne i regionalne konferencije. PGA je sagradio komunikacionu strukturu koja je povezala talase protesta direktne akcije širom planete. Ujedinjene odbacivanjem neoliberalne politike i institucija, i odbijanjem da se uključe u tradicionalno lobiranje, organizacije koje su učestvovale u PGA naizgled nisu imale mnogo toga sličnog. Dovedene u pitanje međusobnim razlikama u novčanim sredstvima, organizacionoj kulturi i koalicionom iskustvu, a pod pritiskom da deluju, one su se oduprle “gvozdenom zakonu oligarhije” koji nalaže da se sagradi model koji će ostati i ravnopravan i kohezivan.

PGA nije organizacija već je vrsta koalicije, grupa organizacija i pojedinaca koji rade zajedno ka zajedničkom cilju. Niko ne može predstavljati PGA, kao što ni PGA ne predstavlja nijednu organizaciju niti osobu. Svaki kontinent može se organizovati kako smatra za shodno, ali se mora pobrinuti da ima organizaciju koja deluje kao tačka kontakta za globalnu mrežu. Jedna organizacija koja učestvuje u ovome dobrovoljno se prijavljuje da bude kancelarija Sekretarijata i njena uloga je čisto mehanička; prosleđivanje pošte, itd. Jedino centralno telo koje donosi odluke jeste Sazivački komitet koji se sastoji od predstavnika organizacija i pokreta sa svakog kontinenta. Sastav ovog komiteta mora biti uravnotežen regionalno i u oblasti posla organizacija i pokreta koji ga sačinjavaju. Kao mnoge neformalne koalicije, PGA operiše bez glavne kancelarije, budžeta i formalnih mehanizama.

''Indymedia'' igra veliku ulogu u projektima PGA-a u Evropi. Njeni aktivisti nalaze se među najozbiljnijim protagonistima ideja PGA-a. Jedna od najzanimljivijih kampanja ove godine jeste YoMango! – društvena neposlušnost koju čini uživanje u sabotažama protiv kapitalizma, kao što su masovne sitne krađe- pretvorene u umetnicku formu- usmerene protiv velikih korporacija i njihovih tržnih centara. Ona se fokusira na istraživanje tehničkih, legalnih i logističkih aspekata sabotaže kapitala, a pri tom se njeni akteri odlicno zabavljaju.

Evropska društvena Consulta

Evropska društvena Consulta vuče korene iz španskog eksperimenta poznatog kao Društvena Consulta za otpis spoljnog duga. Godine 2000. Consultajepostala živa i dinamična, i uspešno je razvila radnu mrežu. Bez oslonca na neku strukturu ili akronim, osnovano je 500 sabora u 500 zajednica i oko 10.000 ljudi je učestvovalo u strukturi zasnovanoj na saboru. Ovo je dovelo do toga da je više od 1.000.000 ljudi glasalo, i to 97% u korist ukinuća spoljnog duga. Država je ubrzo proglasila da je Consulta nezakonita, što je učinilo da ona postane značajna kao iskustvo u građanskoj neposlušnosti i pobuni.

Evropska društvena Consulta predstavlja pomak od čiste opozicije ka konstruktivnim alternativama. Začeta je da bi dopunila ''Globalnu akciju naroda'', koja je i sama centralizovana, što je i najvažnije, na direktnim akcijama otpora. Ona stavlja akcenat na ''transformaciju društva''.

Anarhizam

Iako anarhizam predstavlja veoma značajnu inspiraciju za radikalni i ne-reformistički deo društvenih pokreta, on je sada više nego ikad raskomadan. Anarhizam je možda najbolje predstavljen unutar mreža poput PGA-a. U ovoj koaliciji, kao i u pokretu u Evropi, anarhizam donosi ideale liberterskog antikapitalizma, horizontalne organizacije, različitih organizacionih formi, novih formi donošenja odluka i ekspanzije kulture i demokratije.

Veliki broj anarhističkih grupa – anarhosindikalista, anarhokomunista, anarhoindividualaca i platformista – deluje van PGA-a. Ove grupe su uglavnom povezane sa internacionalistima, poput  Medjunarodnog udruzenja radnika ili Internacionalne federacije anarhista. Postoji i određeni broj "sintetetickih" organizacija koje  pokušavaju da ujedine anarhosindikaliste, anarhokomuniste i anarhoindividualiste u istu organizaciju.

''Attac''

''Attac'' je mreža kolektiva, članova stranki, pojedinaca  i nevladinih organizacija, od kojih mnogi spadaju u staru levicu. ''Attac'' je podeljen između radikalizma i reformizma. Tu postoje trendovi levičarskih nacionalista, koji se obično povezuju sa predsednikom Bernardom Cassenom; social-demokratski trendovi, koji se povezuju sa potpredsednikom ''Attaca'' Susan George; trockiskticki trendovi, uglavnom kod članova strankeLCR; i aktivista raznih ideoloških orijentacija.

''Attac'' je počeo novinskim uvodnikom 1998. godine, koji je napisao Ignacio Ramonet, direktor novina ''Le Monde Diplomatique''. U članku je analizirana finansijska kriza u Aziji i Rusiji i njene društvene posledice, sa jedne strane, a sa druge novi izveštaji Ujedinjenih nacija o sve većem jazu između bogatih i siromašnih. Zaključak članka bilo je pitanje: zašto ne uvedemo porez na tokove kapitala, kao što je pre nekoliko godina predložio dobitnik Nobelove nagrade James Tobin, i iskoristimo to da zadovoljimo fundamentalne potrebe?

Za Tobina, u stvarnosti, predloženi porez nije bio namenjen redistribuciji. Pre razvoja finansijske spekulacije, njegova svrha je bila u tome da se smanji nestabilnost koja je izazvana slobodnim spekulativnim formama kapitala u  razmeni.

Međutim, Ignacio Ramonet je stavio drugačiji akcenat na redistribuciju aspekata poreza. Članak je napisan u ''pravi čas” i hiljade pisama je stiglo u ''Le Monde Diplomatique'' izražavajući podršku ovoj ideji. Pregrupisani savezi (trgovačkih zadruga, Seljačke konfederacije Josea Bovea, saveza protiv nezaposlenja, feminističkih grupa) i levičarske revizije okupili su se oko ''Le Monde Diplomatiquea'' i lansirale ''Attac''.

''Attac'' je postao savez zasnovan na obrazovanju masa i akciji, sa idejom da ekonomsko znanje mora biti rašireno među građanima da bi im pomoglo da se odupru tzv. ''stručnjacima'', koji su tvrdili da ekonomija nema ništa sa alternativnim demokratskim izborima.

''Attac'' je organizovao “letnje narodne univerzitete” u koje su dolazile stotine mladih ljudi. Usledile su demonstracije protiv Svetske trgovačke organizacije u Sijetlu, u zimu 1999. ''Attac'' je bio jedan od novih pokreta nastalih iz solidarnosti sa Zapatistima i njhovom pobunom u Chiapasu.

U Francuskoj danas postoje stotine narodnih komiteta u ''Attacu''', sa približno 25.000 članova. Od prošle godine organizacija je počela da se razvija i na drugim mestima, uz pomoć internacionalnih izdanja ''Le Monde Diplomatiquea''. Osnovane su nove grupe sa sopstvenim platformama i strukturama u mnogim evropskim zemljama (uključujući Švedsku i Dansku).

''Attac'' je takođe jedan od najvažnijih organizatora Svetskog društvenog foruma. Kritičari ''Attaca'' najčešće upozoravaju na razlike u regionalnim grupama ''Attaca'', reformističku orijentaciju, skoro diktatorsku strukturu francuskog ''Attaca'', uključujući i izolaciju predsedništva od baze, krute izbore i nedostatak demokratije u organizaciji.

''Globalizuj otpor''

Još jedna mreža koja postaje sve uticajnija jeste ''Globalizuj otpor'', britanski odgovor na ''Attac''. Okupljen oko Trockisticke socijalne radničke stranke, ''Globalizuj otpor'' je pokušaj stare levice da se, pod novim imenom, osnuje kao jedan od stubova otpora u Evropi. On pokazuje činjenicu da je inteligentniji deo starije stare levice shvatio da postoji nešto radikalno novo u ovom pokretu i da je bolje napustiti tradicionalne metode i prilagoditi se.

''Globalizuj otpor'' ima upravni komitet koji čine SWPčlanovi i predstavnici nevladinih organizacija koji su bliski ovoj političkoj perspektivi. Oni su bili prisutni skoro svuda gde je bilo nesuglasica i mnoge akcije u Velikoj Britaniji, naročito antiratne, bilo bi nemoguće izvesti bez njihovog učešća. Isto važi i za sličnu organizaciju, na koju je SWP takođe imao uticaj, koja se zove ''Zaustavi rat''.

Kritika upućena pokretu ''Globalizuj otpor'' uglavnom se odonsi na njihovu nedemokratsku strukturu, boljsevisticku taktiku i trikove kojim je stara ideologija predstavljena kao nova, uz kozmetičke prepravke.

Andrej Grubačić je istoričar i društveni kritičar iz Beograda. Stalni je saradnik Z Magazina i ZNet mreže. Hroničar i saputnik koalicije Peoples Global Action (www.agp.org). Možete ga kontaktirati putem emaila: zapata@sezampro.yu

Tekst prevela: J. Milić