Globalna levica (1.deo)

Posle poraza socijalne demokratije, ni u jednoj državi u Evropi nije se javio tako delotvoran otpor kao u Italiji. U Italiji vlada raspoloženje da treba pokušati sve da se ujedine radnici i marginalne grupe i slojevi: nezaposleni, siromašni, industrijski i intelektualni radnici, belci i sve druge rase, muškarci i žene, i imigranti – u “pokret vise pokreta”. Znatno ubrzanje ovi napori su doživeli u Đenovi, jula 2001, gde je  pokret protiv korporativne globalizacije pružio otpor Samitu G8.

''Tutte Bianche''

Možda najzanimljiviji od društvenih pokreta u Italiji jeste  pokret “Tutte Bianche” (svi u belom), koji je nakon Đenove promenio ime u ''Disobedienti'' (neposlusni). Pokret predstavlja zanimljivu mešavinu ideja i taktika zapatizma, italijanskog autonomnog  marksizma i neoliberalnih uticaja. Centralne grupe ovog pokreta čine kolektivi  koji podržavaju Zapatiste – Ya Basta!. Program koji čine tri načela zahteva univerzalno zagarantovani “osnovni prihod”, globalno državljanstvo koje garantuje slobodno kretanje ljudi preko granica i slobodan pristup novim tehnologijama, a koji u praksi podrazumeva ekstremna ograničenja na prava za patente.

''Disobedienti'' podržavaju društvenu neposlušnost kao sredstvo za političku akciju, i to izraženu u beloj odeći koja simbolizuje nevidljivost: nevidljivi poput emigranata, obespravljenih radnika,  zatvorenika, raznih naroda koji su protiv genocida širom sveta.

Kako sami kažu, ''Tutte Bianche'' nije pokret. To je ''instrument'' , oblik direktne akcije. Glavni elementi su transparencija, simbolična i medijska vrednost poruka njhovih akcija i konflikt usmeren ka stvaranju opšte saglasnosti oko iste ideje, pa i više od toga – društvene neposlušnosti. Svako može da obogati i nadopuni ovu praksu u skladu sa sopstvenim političkim iskustvom.

Društvena neposlušnost, tvrde protagonisti ovog pokreta, nije samo politička borba već je i kulturna. Biti Zapatista u Evropi znači “boriti se na strani svih žrtava neoliberalnog monstruma” “povezivanjem sa svetom'', što za aktiviste Ya Basta! znači ''narodna diplomatija i internacionalna horizontalna korelacija'' u težnji ka svetu u kojem ''ima mesta za vise svetova''.

Za ''Disobedienti'' veliku inspiraciju predstavlja misao Antonija Negrija, koji se smatra za nezvaničnog ideologa ovog pokreta. Negrijevi koncepti predstavljeni su u njegovoj slavnoj i ozloglašenoj knjizi “Imperija“. Oni su okrepili veći deo italijanske radikalne levice.

''Movimento Antagonista''

Drugi pokret inspirisan idejama italijanskog marksizma ''Movimento Antagonista'' konzervativniji je. Ovaj pokret, grupisan oko zadruga i društvenih centara, predstavlja kontinuitet marksističkog pokreta iz 70-ih “Autonomia Operaia”. Njegovi pripadnici promovišu širenje društvenog konflikta, rad u zadrugama, borbu za prava radnika, antifašističke kampanje, solidarnost sa Intifadom  i antikapitalističke kampanje.

''Movimento Anarchico''

Italijanski anarhistički pokret, ili ''Movimento Anarchico'', decentralizovan je, nema strukturu i bavi se problemima totalitarnih institucija, psihijatrijom, ekologijom i militarizmom. Članove stiče iz redova pacifista, pobornika direktne i individualne akcije i primitivista. On odbacuje institucije i dijalog sa njima, a obuhvata regionalne mreže. Na demonstracijama se javlja kao anarhistički blok, i ima mnogo ogranaka. Najpoznatiji je FAI, osnovan 1945, koji je prošao kroz razne političke periode.

FAI izdaje nedeljnik ''Umanita Nuova'', koji se bavi vestima i temama vezanim za anarhiste. Ogranci FAI-a su veoma aktivni na lokalnom nivou, ali sa nacionalnog stanovišta čini se da FAI nema javno političko načelo. Poslednji kongres promovisao je ideju građenja “anarhističke strategije za društvenu transformaciju”.

''Movimento Pacifista''

''Movimento Pacifista'' obuhvata umerenije delove italijanskog pokreta,  kao što su savezi – hrišćanski (katolički) disidentski, nevladine organizacije, grupe koje se bave zaštitom čovekove sredine i neke neparlamentarne partije. U Italiji se pacifizam razvio 80-ih godina, za vreme antinuklearnih kampanja, a iz toga su nastale veoma aktivne pacifističke mreže. Brojne organizacije ove mereže razvijaju humanitarne i društvene projekte u delovima sveta gde se vode ratovi.

''Movimento Dei Girotondi''

''Movimento Dei Girotondi'' je građanski pokret koji pokušava da obuhvati ono što je ostalo od ''Centro sinistra” (levog centra). Okuplja mnoštvo umetnika, direktora, intelektualaca, sindikalista i sudija. To je pokret za radikalnije reforme, koji je veoma svestran i zove se ''girotondi'', što znači ''kružne igre'', jer deluje u formi velikog kruga, koji okružuje korumpirane institucije. U pojedinim prilikama ''Movimento Dei Girotondi'' uspeo je da mobilizuje veliki broj ljudi.

''Pokret kritične mase''

U Italiji su ekologija i zaštita životne sredine (''Pokret kritičnog mase'') uvek bile za jedan korak iza nego u severno-evropskim zemljama. Primena radikalne politike u svakodnevici nije uvek bila uspešna. Problem je kulturni. Ali ''Pokret kritičnog mase'', čije su ime smislili ekolozi i liberteri iz San Franciska, nedavno je počeo da se razvija neverovatnom brzinom i postao je veoma popularan u Italiji. 

Socijalni centri

Najvažnija instituconalna uporišta italijanskog pokreta su socijalni centri, socijalni forumi i magazini. Socijalni centri predstavljaju pokušaj da se stvore autonomni prostori oslobođeni kapitalističkih društvenih i ekonomskih veza. Oni su imali vitalni žnačaj za opstanak antikapitalističkih pokreta do kraja 70-ih. U Italiji postoje desetine društvenih centara sa različitim iskustvima i različitim političko-ideološkim nijansama, ali su svi oni potekli iz pobuna tokom 60-ih i 70-ih.

Socijalni forumi

Italijanski pokret vise pokreta je godinama nastajao formiranjem i mešanjem koalicija, a sada pokušava da stekne širu narodnu potporu. Novi društveni forumi predstavljaju pokušaj da se premoste razlike u ideologiji, praksi i teoriji, kako bi se stvorio otvoreni pluralni prostor.

Prvi socijalni forum je stvoren pre samita u Đenovi i bio je inspirisan duhom Porto Alegrea. Danas u Italiji ima 140 socijalni foruma. Dok je “nacionalni” Italijanski socijalni forum imao je svoje predstavnike i hijerarhiju, lokalni socijalni forumi deluju autonomno i predstavljaju veoma važan vid participacije građana koji su se posle samita u  Đenovi približili radikalnim idejama. Politička mapa socijalnih foruma je komplikovana. Mnogi smatraju ovu formu zastarelom, ali  forumi su postizali impresivne rezultate, naročito na lokalnom nivou.

Mreža bez granica

Pokret za prava imigranata uobličio se u Parizu. Tokom 90-ih, stotine imigranata bez dokumenata – Sans Papiers – započele su jednu od najuzbudljivijih pobuna. Iz ove pobune izrodio se pokret.

Sa harizmatičnim govornicima na čelu, imigranti su okupirali dve pariske crkve. Ubrzo potom, formulisali su model otpora i borbe koji se raširio Evropom. U Nemačkoj je inicijativa ''Niko nije ilegalan'' bila odlučno inspirisana događajima u Parizu.

U Amsterdamu 1997, tokom ogromnog samita protiv Evropske unije, oko 40 aktivističkih projekata osnovalo je mrežu zvanu ''Bez primanja u članstvo''. Ova mreža je 1999. ustupila mesto mreži ''Bez granica'', formiranoj ispred finskog Centra Tampere za konferencije, gde se održavao Migracioni samit Evropske unije. Akcije koje su najdramatičnije sprovedene izvan nacionalnih granica desile su se u julu 1998. kada je nekoliko stotina aktivista podiglo šatore i deset dana ostalo blizu granice sa rekom Neise, što je sledećih godina rezultiralo podizanjem letnjih kampova duž granice Evropske unije.  Umesto logorskog romantizma, moto je bio ''Cepanje granice''. Karakteristika graničnih kampova bila je strategija koju su činili razmena iskustava i političke debate, klasično političko obrazovanje u zabačenim oblastima i direktna akcija  osmišljena da omete ideju graničnog režima.

Ogranci su nikli duž poljske, ukrajinske, beloruske, slovenačke i hrvatske granice, što je brzo dovelo do stvaranja nezavisne mreže aktivista ''Protiv granica'' u Istočnoj Evropi.

Poslednji kamp ''Protiv granica'' održan je u Strazburu, jula 2002. Tokom deset dana u Strazburu između 2.000 i 3.000 učesnika iz preko 20 evropskih zemalja pokušalo je da nađe zajednički jezik otpora u akciji protiv graničnih režima. Međutim, osim što je bio od velikog značaja, skup u Strazburu je otkrio neke mane kampova protiv granica na koje njihovi kritičari stalno ukazuju.

Anegdota kaže da je jednom prilikom  italijanski disident Scalcone uzviknuo “Vi ste zatvorenici sopstvenih umova'', i napustio sastanak. Iako je ova epizoda nasmejala mnoge, ona ukratko opisuje mane kampova bez granica: nametanje jedne organizacione kulture u okviru protokola donošenja odluka (''imperijalizam konsensusa''), trapav prevod južnoameričkih modela (argentinske susedske skupstine), losa organizacija, haotično stanje u kampovima (uzrokovano pokušajem da sve bude što je moguće ''spontanije i demokraticnije''), nekonstruktivne diskusije i ideološke podele.

nastaviće se

Andrej Grubačić je istoričar i društveni kritičar iz Beograda. Stalni je saradnik Z Magazina i ZNet mreže. Hroničar i saputnik koalicije Peoples Global Action (www.agp.org). Možete ga kontaktirati putem emaila: zapata@sezampro.yu

Tekst prevela: J. Milić