Kako od gubitaša iscediti 250 mil €

Dok predsednik vlade Aleksandar Vučić od direktora preduzeća u državnom vlasništvu očekuje da mu već dogodine u budžet uplate bar 250 miliona evra, ona za taj isti budžet za sada predstavljaju četiri puta veći trošak.

Prema računici Fiskalnog saveta, ona godišnje poreske obveznike koštaju 115 milijardi dinara ili milijardu evra. Da je reč o velikim parama govori podatak da to čini čak tri odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svega što privreda stvori za godinu dana. To je znatno više nego što predstavljaju ukupni izdaci za poljoprivredu, na primer. Toliko ukupno iznosi trošak na ime subvencija, nenaplaćenih poreza i doprinosa koje pokriva država i aktiviranih garancija. Preuzete obaveze po osnovu kredita samo jedne firme – "Srbijagasa” povećale su ukupni javni dug Srbije za 800 miliona evra. Upravo su državne garancije jedan od najvećih problema javnih preduzeća, jer ne izmiruju preuzete obaveze na vreme. Čak i da se preko noći prestane sa praksom izdavanja državnih garancija, građani Srbije će narednih godina za dugove bivšeg "Jata”, EPS-a, "Srbijagasa”, "Galenike” morati da nastave da izdvajaju 40 miliona evra godišnje.

Tehnologija u ovim firmama je zastarela, pa je tako u EPS-u prosečna starost termoelektrana 30 godina, a hidroelektrana 40 godina. Više od dve polovine železničkih pruga, na primer izgrađeno je u 19. veku.

"Železnice”, na primer, svojim ukupnim prihodima ne mogu da zarade ni za plate i jedva da pokriju trećinu ukupnih rashoda. Njihovi ukupni prihodi kreću se od 10 do 11, a samo na plate odlazi 15 milijardi dinara godišnje. Ni prihodi GSP-a od prodaje karata ne mogu da pokriju samo izdatke za plate zaposlenih, a u rudniku Resavici jedva zarade za polovinu troškova plata.

Koje su to onda firme uzdanice premijera Vučića koje će u budžet uplatiti 250 miliona evra? Kako sada stvari stoje, to može da bude "Telekom”, Aerodrom "Nikola Tesla”, Elektromreže, ali je pitanje da li će ostvarena dobit biti tolika. U aktuelnim pregovorima oko rebalansa budžeta problem je i to što Međunarodni monetarni fond (MMF) ovo ne može da prihvati kao uštedu, jer sa druge strane postoje budžetski rashodi koji će ovu sumu anulirati.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da u ovom trenutku malo preduzeća može da se pohvali dobrim rezultatom. Jedna od uzdanica može da bude "Telekom”, potencijalno i EPS, ali je tu uglavnom reč o plusu samo na papiru.

"U širem smislu posmatrano kod firmi sa državnim vlasništvom to mogu da budu i "Er Srbija”, NIS i "Fijat”, u kojima Srbija ima vlasnički udeo, ali je pitanje kakvi su ugovori napravljeni sa partnerima i kakva će biti raspodela dobiti. U svakom slučaju, kad je o javnim preduzećima reč, nema mnogo prostora za profit. Ali, kako sam ja shvatio premijera, država kao vlasnik sada im je praktično dala domaći zadatak da poboljšaju svoje poslovanje, da više ne tolerišu nenaplaćena potraživanja, ili će u suprotnom ti isti direktori biti smenjeni", kaže Savić.

Ipak, neke stvari ne zavise od rukovodioca, nego i od države, dodaje on. Kada je o "Srbijagasu” reč, koga svi spominju kao primer neracionalnog poslovanja, naš sagovornik kaže da ne zna da li je tu problem niska cena gasa, loše rukovođenje ili i jedno i drugo.

"Ako je cena gasa socijalna kategorija, onda poslovanje te firme ne zavisi od Dušana Bajatovića, njenog direktora. Država mora da okrene list. Ako hoće da joj to preduzeće postane profitabilno, cena gasa mora da bude ekonomska, a da socijalnu plaćaju samo siromašne kategorije, a ne svi građani. Takođe, uzrok lošeg poslovanja "Srbijagasa” je i preuzimanje gubitaša, što je rukovodstvo ove firme u prošlosti radilo po nalogu države", podseća Savić.

On kaže da je i najskuplji profesionalni menadžment iz sveta jeftiniji od zadržavanja aktuelnog stanja u javnim preduzećima koje godišnje kumuliraju ogromne gubitke, piše Politika.