Raša Andrić za B92.net o prvom ostvarenju posle 16 godina: "Jedino o borcima vredi snimati filmove"

Starije generacije su sa tihim prezirom posmatrale akcije tih "blejača" i osuđivale omladinu. Tadašnja omladina, koja je odrastala devedesetih i dobro ih se sećala, posmatrala je ovu satiru i poistovećivala se sa njom, verovatno sležući ramenima između nekoliko trenutaka kikotanja.

A oni rođeni oko devedesetih godina, koji nisu znali ni šta je beogradski klub, šta znači "Je l' prošla trojka?", niti su znali za bend Eyesburn, njima je samo bilo mnogo duhovito.

Ti desetogodišnjaci koji su gledali filmove Raše Andrića sada su odrasli ljudi. Neki od njih su postali neki Gojko Sisa u svom poslu, neko je postao Kengur. Pojedini su i dalje neki Mare i Pop koji u krevetima u domu svojih roditelja sanjaju o velikom proboju na muzičku scenu, ali se i žale da te "scene" više nema.

I dalje se bleji na klupicama ili krovovima zgrada. I dalje se tresemo kada treba da se vidimo sa devojkom jer smo "klošari" koji nemaju para da sednu sa njom na piće. Postali smo ljudi kojima smo se kao klinci smejali.

Shvatili smo da "Munje" i "Kad porastem biću Kengur" nisu igrani filmovi. To su dokumentarci. Ništa se značajno nije promenilo, izgleda. Voždovac još nema svoj bioskop.

Reditelj Radivoje Raša Andrić nije sedeo skrštenih ruku poslednjih 16 godina. Usmerio se na poziciju pomoćnika režije u domaćim serijama i filmovima, prepuštajući kormilo drugim ljudima dok je, kao u senci, čekao priču koja će ga "naterati" da izađe na svetlo i sedne u svoju rediteljsku stolicu.

I kao dokaz da život ima čudan smisao za humor, to se desilo sada, usred pandemije, kada je nasnimio prve kadrove za novi film "Leto kad sam naučila da letim".

"Prve kadrove smo snimili u Beogradu, gde smo počeli snimanje i gde ćemo ga i završiti. Sada smo trenutno na Hvaru, gde snimamo najveći deo filma, jer se radnja odvija baš na ovoj lokaciji. Ne mogu reći da nas pandemija nije poremetila, imali smo pauzu u pripremama pa smo sada u šestoj brzini kako bismo postigli sve na vreme za prvi dan snimanja", rekao je Raša Andrić za B92.net.

Smatra da za sada sve teče svojim tokom i ističe da sprovode sve propisane mere zaštite, naročito na glumačkim probama.

"U ovo vreme pandemije teško je planirati, a suština priprema je baš u planiranju. Ali sa obzirom na to da sam mnogo godina radio kao pomoćnik režije, uvek imam plan B ali i plan C", istakao je on. Andrić je više puta ponovio da ne bira olako scenarije. A ovaj za "Leto kad sam naučila da letim" se posebno istakao jer, kako tvrdi, ima slična iskustva kao i junakinja ovog filma.

"Prvi put sam se poljubio u ljetnjem kinu u Sutivanu na Braču, prvi put skakao sa visoke stene u Zatonu kraj Dubrovnika… Uvek su mladi bili centralna tema mojih filmova, što je i sada slučaj", izjavio je Andrić za naš portal.

U prošla tri filma se bavio mladima koji ne žele da odrastu jer je možda, kako navodi, i on sam donekle takav, a sada čini obrt i snima film o devojčici koja želi da sazri što je pre moguće.

"Privlači me taj izazov. Takođe me privlači i izazov rada sa decom, a sa tim nemam, moram priznati, ogromno iskustvo. Ovo je dečji film, ali ja neću podilaziti mladoj publici. Tretiram ga kao film za odrasle. Deca ne vole kada im se obraćamo sa visine. I sam sam takvo ophođenje prezirao iz dna duše kad sam bio tih godina", rekao je on.

Žarko Laušević je jedno od imena koja će se pojaviti u ovom naslovu i vrlo je zanimljiv izbor. Andrić je objasnio da je Laušević glumac sa velikim iskustvom koji se veoma uspešno oprobao u mnogim ulogama i filmskim žanrovima.

"Imajući u vidu sve to, kao i činjenicu da do sada nije imao sličnu ulogu, obojica smo u saradnju ušli sa velikim entuzijazmom", navodi Andrić.

Foto: Maja Mediæ

Glas (izgubljene) generacije je oduvek bio lajtmotiv u njegovim filmovima: priče o sudbinama formalno odraslih ljudi, toj generaciji Iks koja baulja Beogradom, upada na žurke, upoznaje čudne likove na ulicama pa sa njima pije pivo a onda svi zajedno idu na burek. Sada je protagonistkinja znatno mlađa i ima drugačije probleme od omladine koju obično prikazuje u filmovima.

"Ono što Sofija, glavna junakinja, vidi kao svoje probleme, jesu u stvari oni zanimljivi i uzbudljivi, mada ponekad i teški trenuci odrastanja i očekivanja kroz koje smo svi prošli. Možda su samo presvučeni u novo sajber-ruho, opterećeno tehnologijom i društvenim mrežama", zapaža Andrić.

On smatra da za nove generacije ima nade, i kako "klinci pate od istih 'bolesti' kao i mi pre 20 ili 30 ili 40 godina, ali na sajbernivou".

"Nažalost više vode računa o tome kako su se predstavili na Instagramu nego što se bave realnim svetom oko sebe. To je jedna od tema kojom se bavimo u filmu", rekao je reditelj, dodajući da pokušavaju da se vrate nekom jednostavnijem detinjstvu, ispunjenom letnjim kinima, vožnjom barkom sa ekipom, skakanjem sa stena, branjem mušula.

"Tako sam na kraju i ja odrastao, bezbrižno u dodiru sa prirodom, sa dodatkom pank muzike", priznaje Raša.

Iz ove perspektive 20 godina kasnije, da li su njegovi junaci iz prethodnih filmova mogli da se izvuku iz beznađa Srbije u tranziciji? Raša veruje da je beznađe iz devedesetih sigurno bilo veće nego sada, što ne znači da i ovo sada nije preveliko.

"Likovi iz filmova koje sam dosad radio su borci. Jedino o borcima vredi snimati filmove. Oni bi se izborili i sa ovim stanjem. No, osnovno pitanje je kako da već jednom prestanemo da živimo u beznađu", pita se Andrić za B92.net.

A kada govorimo o borcima, onda moramo da pričamo i o pobednicima i gubitnicima, a Raša smatra da zna ko svakako nije pobednik tranzicije, jer "njih je velika većina".

"Čak ni borac Mile nije uspeo da se izbori sa tranzicijom", rekao je Andrić.

View this post on Instagram

A post shared by @filmativa on Dec 21, 2019 at 4:42am PST