Filmovi koji su obeležili 2019. godinu

Mnogo filmova figurira za top-listu najboljih, ali ako se gleda i ocenjuje ono što je bilo dostupno u bioskopima baš i nema mnogo izbora nego da se napravi lista ostvarenja koja su stigla iz holivudske fabrike snova, sa par probranih domaćih naslova, piše Sead Vegara za portal Al Džazira Balkans. Tako, prvo mesto bez ikakvog dvoumljenja pripada devetom osvarenju slavnog reditelja Kventina Tarantina:

Once Upon A Time In… Hollywood

Tarantino u Once Upon A Time In… Hollywood pripoveda pravu pravcatu bajku o sutonu holivudskog zlatnog doba kasnih šezdesetih, fikcionalnom dvojcu, TV glumcu Riku Daltonu (Leonardo Dikaprio) i njegovom prijatelju kaskaderu – dubleru Klifu Butu (Bred Pit), koje će vezati sa sudbinom stvarne ličnosti – suprugom reditelja Romana Polanskog, Šeron Tejt (Margo Robi).

Naime, u stvarnosti sekta “Porodica“ Čarlsa Mensona ubila je trudnu Šeron Tejt, nanevši joj 16 uboda nožem, kao i njeno troje prijatelja. Za razliku od prethodnih Tarantinovih filmova, Inglorious Basterds i Django Unchained, u kojima on menja istoriju (grupa jevrejskih komandosa ubija Adolfa Hitlera, odnosno zaustavlja ropstvo u robovlasničkoj Americi), u svom devetom filmu on menja stvarnost, konkretan stvarni događaj koji je obeležio jednu eru u Holivudu – ubistvo Šeron Tejt i njenih prijatelja.

Kompletan narativ filma sačinjen je od samo dva vikenda krajem šezdesetih, a u prva dva dana se neće desiti ništa, niti će biti klasičnog Tarantinovog zapleta, a rasplet, kulminacija i preokret se neće moći ni nagovestiti. U drugom delu, druga dva dana, sva ona mikrodešavanja kreirana filmskim jezikom i ispunjena detaljima i znakovima, postepeno će dobiti svoja značenja. Once Upon A Time In… Hollywood svakako je nešto nesvakidašnje i drugačije što smo naučili da gledamo od filmskog majstora Kventina Tarantina. Džoker

Reditelj filma Džoker Tod Filips iza sebe daleko je ostavio ostvarenja poput trilogije Mamurluk sa kojim se proslavio i uz neviđeno, neverovatno, nedostižnu posvećenost glumca Hoakina Finiksa u naslovnoj ulozi Džokera snimio film koji vuče korene iz DC-jevih stripova, njihovih superheroja i Betmenovog sveta, ali je poput Nolanove Dark Knight trilogije ukorenjen duboko u realnost. Oni koji su bili u prilici da pogledaju film Martina Skorsezea The King of Comedy moći će da prepoznaju detalje, gotovo kompletan kostur “kopirane“ priče u Filipsovom Džokeru, ali na način da je za razliku od Skorsezeovog komičnog ostvarenja ovde reč o totalno „mračnjačkom“ otklonu u priči.

Finiks kroji toliko uverljiv portret čoveka koji je na kraju sa svojim živcima, jednostavno jezivo „puca po šavovima“ pokušavajući da ostvari za sebe prostor i mesto u društvu koje ga ne prihvata, ismijavajući i ignoršući ga kao osobu i individuu. Sa savršenom dozom samouverenosti Hoakin portretiše Artura Fleka/Džokera da ne možete a da ne ostanete zapanjeni njegovom glumačkom kreacijom koja takođe transcenduje Džokera u izvedbi Džeka Nikolsona (Batman, 1989) i Hita Ledžera (The Dark Knight, 2008). The Irishman

Martin Skorseze je na izvestan način od "Irca" (The Irishman) načinio kvazinastavak klasika iz devedesetih godina prošlog veka, Goodfellas i Casino, jer u suštini pokazuje šta se događa sa ostarelim mafijašima u sutonu njihovog života, ako nekim slučajem izbegnu metak i(li) zatvor. I Dobri momci i Kazino su nastali kao adaptacije knjiga zasnovanih na istinitim događajima o gangsterima i mafijašima iz pera Nikolasa Pilegija koji je dokumentovao njihove živopisne životne storije, a isti je slučaj i sa Ircem koji je u scenario deriviran iz knjige I Heard You Paint Houses Čarlsa Brenta rukom oskarovca Stivena Zailijana (Schindler’s List, 1993).

Svakako, The Irishman je po treći put (Heat, 1995. i Righteous Kill, 2008) na velikom platnu ujedinio dvojicu glumačkih velikana: Roberta de Nira i Ala Paćina, a u scenama gde treba da izgledaju mlađe podmladili su ih CGI-fejs-liftingom i isto toliko postarili kada treba da izgledaju starije. Kompjuterska tehnika korišćena u filmu takođe je jedan od razloga što je budžet filma dosegao sumu od 150 miliona dolara i pretvorio ga u najveću blokbastersku krimi-dramu u filmskoj istoriji. Toy Story 4

Malo je onih filmskih priča koje mogu iz nastavka u nastavak da deluju uvek sveže, inovativno i da imaju kvalitetan pristup kompletnoj orkestraciji filma, od ideje, priče i scenarija, režije i glume. Jedan od bisera iz te oskudne filmske ogrlice upravo jeste kvadrologija Toy Story iz radionice Diznijevih digitalnih lutkara iz Piksara. Jer, ono što su piksarovci učinili sa baš sva četiri dela Priče o igračkama jeste to da su svaki put postavivši prečku par podeoka više uspeli i više nego da preskoče zadanu visinu.

U Piksaru se drže svojih postulata, a ti su da će snimiti nastavak tek onda kada budu imali kvalitetn(ij)u priču za ispričati. I zaista, sa Toy Story 4 su ponovo nadmašili sami sebe. Bez neke lažne skromnosti, njihove animirane priče su protkane snažnim likovima koji vas u istom momentu teraju na smeh i na suze, setu, tugu i radost. Sve najlepše i najbolje.

Ono što piksarovci najbolje znaju jeste da ispričaju priču koja će vas u isto vreme nasmejati i ganuti do suza, te po četvrti put isporučuju neviđenu priču o igračkama. Snimivši četiri dela Priče o igračkama u rasponu od 24 godine samo je dokaz njihove ingenioznosti i neželjenja da se podilazi publici. Reditelj Džoš Kuli, zaslužan za Toy Story 4 sa armijom piksarovaca uz sebe, uspeo je u (gotovo) nemogućem: da snimi četvrti deo popularne priče bez ijedne pogrešne ili viška situacije sa autentičnim i originalno ustanovljenim likovima. Pun mesec

Napisati svaku scenu u scenariju kao da je najvažnija u celom filmu, takođe režirati je i snimiti da je najvažnija, te još sa glumačke strane dati sve od sebe, uneti se u performans na najvećem mogućem glumačkom nivou, to kada postignete, kada tome težite, znate da će finalni rezultat biti ni više ni manje nego prvoklasno delo.

To sve i više postigao je bh. reditelj Nermin Hamzagić sa svojim dugometražnim igranim prvencem Pun mjesec. Scenario kao delo Hamzagića i koscenaristice Emine Omerović odiše sočnim i životnim replikama i dijalozima, Hamzagićeva režija je odmerena i dosledna materijalu, svojevrsnom dramskom trileru snimljenom sa sigurnom rukom direktora fotografije Amela Đikolija, znalački montiranom (Redžinald Šimek), dok glumačka igra (Alban Ukaj, Boris Ler, Edin Avdagić, Lidija Kordić, Muhamed Hadžović, Ermin Sijamija…) svakoga ponaosob nema pogrešne deonice.

Poslednji Srbin u Hrvatskoj

"Toliko loš da je genijalan“, može se reći o zombi-komediji Poslednji Srbin u Hrvatskoj, dugometražnom igranom prvencu Predraga Ličine. Već u samoj najavi filma kao žanrovskom jedinjenju horora i komedije moguće je prepoznati jednu od glavnih odlika savemenog trash filma.

Sedam godina nakon što je Hrvatska bankrotirala, njeno stanovništvo je masovno napušta, te je preostalo još tek oko dva miliona Hrvata. Odjednom, oni počinju da pretvaraju u zombije, a glavni krivac je Izvorna hrvatska voda. Imuni su jedino Srbi. U naslovu se jasno ogleda aktuelna društveno-politička stvarnost Balkana, a film obiluje političkom nekorektnošću kao malo koje ostvarenje u postjugoslovenskoj kinematografiji, ali koja, upravo zbog toga što je nastala iz trasha, ne vređa nikoga, a ismijava sve – ustaše, četnike, partizane, kapitaliste, superjunake.