Kako preživeti školovanje

Početak nove školske godine opet otvara raspravu o tome kakav je naš obrazovni sistem, šta čini dobre nastavnike i dobre učenike, u čemu se sastoji uspešno podučavanje i koja je uloga roditelja u njemu, piše u Magazinu.

– Teško je u nekoliko rečenica opisati dobrog nastavnika. Podrazumeva se da poznaje svoj predmet i metodologiju rada s decom, ali se od njega očekuje i da koristi niz tehnika kojima će pobuditi interesovanje kod učenika i omogućiti svakome od njih da stekne znanja i veštine na času. I prilagođavanje nastavnika potrebama učenika je važna stavka za uspeh u radu – kaže Irena Mučibabić, članica Pedagoškog društva Srbije i stručni saradnik-pedagog u OŠ „22. oktobar” u Surčinu.

Osobine nastavnika od presudne su važnosti za razvoj ličnosti učenika, govore mnoga istraživanja u kojima su učenici pri karakterisanju dobrog nastavnika na prvo mesto stavili njegove ljudske vrline.

– Dobar nastavnik je samokritičan prema svom radu a uspeva da prepozna poteškoće odeljenja i pojedinaca i pronađe načine da ih prevaziđe. Lako će uočiti greške koje je nesvesno napravio, mada oni najsavesniji često angažuju učenike kao saradnike u nastavi, jer se pokazalo da su oni realni u procenjivanju znanja i umenja svojih vršnjaka – ističe naša sagovornica.

Iako pedagogija u Srbiji (ne) ide u korak s aktuelnim svetskim trendovima, naš obrazovni sistem daje pravo svakoj školi da se organizuje poput onih u belom svetu, po principima Montesori, Dekroli, Štajner... Ali, koliko je to u praksi moguće?

– Ovde su stavovi podeljeni. Jedni će vam reći da je to moguće, a drugi da nije. Nastavnici ponekad ne ostvare svoju pedagošku ulogu u pravom smislu reči zbog problema s kojima se susreću u radu s decom, a koji su van njihovih ingerencija. Sedamdesetih godina prošlog veka, kad smo imali stabilne ekonomske i društvene odnose, naše je obrazovanje bilo visoko vrednovano u svetu – podseća Irena Mučibabić.

„Saradnički” model vaspitavanja

U procesu obrazovanja i vaspitanja roditelji bi trebalo da budu najvažniji oslonac prosvetnim radnicima (i obrnuto)... ali i tu se praksa drastično razlikuje od teorije. Mnoge mame i tate ne znaju ni raspored časova svoje dece, ni dokle su stigli s gradivom, ni kakve su im ocene, a sve češće ni koliko imaju (ne)opravdanih izostanaka. Razrednog starešinu upoznaju tek kad dete zavapi da ima problem s nekim predmetnim nastavnikom zbog slabih ocena ili ukora, pa dođu u školu da „malo pritisnu”...

S druge strane, savesniji roditelji žale se na nezainteresovane predavače, preobimno i zastarelo gradivo i prevaziđene metode nastave, zbog kojih naši učenici nisu u stanju da steknu sva neophodna znanja i veštine i budu konkurentni vršnjacima iz ostatka Evrope i sveta.

Primećujući da se u Srbiji nastavna praksa menja sporije nego što napreduje teorija, dr Dragica Pavlović-Babić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, kritikuje zastarele metode, poput zahteva da đak svakog dana uradi sto zadataka iz matematike da bi savladao gradivo, ali i stav samih predavača, koji sebe pre svega doživljavaju kao stručnjaka za određenu oblast, a ne kao pedagoga pa, recimo, kažu „ja sam matematičar”, a ne „nastavnik matematike”.

Da li postojeći školski sistem, sa svim testovima, tabelama i programima, omogućuje nastavnicima da ostvare ikakav uticaj na učenike? Da li uspevaju da svakog učenika tretiraju kao zasebnu osobu, s jedinstvenim sposobnostima i sklonostima, da im pruže iskustvo učenja u kojem će uživati, osetiti da se njihov doprinos ceni i dobiti neophodnu osnovu za potpuno ostvarivanje svoje uloge u društvu? Odgovore na ova pitanja, na predlog dr Dragice Pavlović-Babić, našli smo u knjizi „Psihologija u obrazovanju”. Ovaj svojevrsni vodič za sve koji se bave tom strukom (i sve koji uče) bavi se najvažnijim temama oko kojih se „lome koplja” i u našem obrazovnom sistemu, a to su kvalitet, motivacija, ocenjivanje, odnos nastavnika prema učenicima, tehnologije učenja… Anita Vulfolk, Malkolm Hjuz i Vivijan Volkap, autoriteti u oblasti pedagogije, u knjizi, pored ostalog, objašnjavaju i prednosti opšteprihvaćenog „saradničkog” modela vaspitavanja dece (nastao je pre deset godina u Engleskoj, kad je britanska vlada objavila dokument „Svako dete je važno”), koji je označio ne samo novi pristup položaju, pravima i bezbednosti dece, već je i redefinisao ulogu nastavnika, koji su od tada smatrani vodećim članovima stručnog tima proširenih školskih okvira.

– I naš obrazovni sistem prepoznaje modele timske saradnje u mnogim školama. Nastavnici su tu članovi timova koji pružaju podršku detetu, nezavisno od toga da li ono ima teškoće ili napreduje brže od svojih vršnjaka. A u timovima mogu biti ne samo osobe koje rade u školi i roditelji, nego i psiholozi, terapeuti, sportski treneri, saradnici iz zdravstvenih institucija, centara za socijalni rad, predškolskih ustanova, savetovališta, policijskih stanica, jedinica lokalne samouprave... – nabraja Irena Mučibabić.

Nažalost, ovakvi timovi u našim uslovima se aktiviraju uglavnom tek kad se u medijima pojavi priča o đacima koji su pretukli nastavnika ili o nastavnici koja je zavela učenika, o osnovcu koji je preko „Fejsbuka” slao fotografije svoje obnažene drugarice iz razreda ili o srednjoškolcima koji su maltretirali vršnjaka u učionici.

Vršnjačko nasilje

Opšti je utisak da je u našim školama ipak veći problem ono što se dešava izvan nastave, nego samo gradivo, metodologija rada i motivisanost nastavnika i đaka. Reč je o sve češćim slučajevima maltretiranja, pa i fizičkih napada učenika na svoje vršnjake, ali i na nastavnike.

Dobacivanje, ogovaranja, ruganje, stvaranje grupica „popularnih” dečaka i devojčica i isključivanje nepopularnih iz grupe, udaranje „čvrga”, pretnje batinama, iznuđivanje novca… sve su to oblici vršnjačkog nasilja u školi, koje se pominje i u Pravilniku o protokolu postupanja u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje („Službeni glasnik RS” broj 27/09). Fizičko, psihičko, socijalno, seksualno i nasilje zloupotrebom informacionih tehnologija (u šta, na primer, spada snimanje mobilnim telefonom ili slanje uznemirujućih es-em-es poruka) svrstani su, po težini izgreda, u tri nivoa, uz predviđene mere zaštite i intervencije za svaki od njih, od obaveštavanja roditelja i pojačanog vaspitnog rada u školi do angažovanja nadležnih državnih organa i službi.

Svakodnevno hiljade učenika napušta školovanje zato što se plaše da će ih vršnjaci maltretirati. Deca koja su bila hronične žrtve tokom školovanja – a takvo je, pokazuju istraživanja u svetu, svako deseto – u ranom odraslom dobu su depresivnija i sklonija pokušajima samoubistva.

Krajem prošle godine u Srbiji je slično istraživanje uradio Centar za edukaciju, istraživanje i razvoj. Pokazalo se da je svaki četvrti srednjoškolac bio u ulozi žrtve, a čak 27 odsto učenika ponašalo se nasilnički prema vršnjacima. Gotovo polovina srednjoškolaca u Srbiji stalno je ophrvana brigama, trećina začas brizne u plač, 12 odsto se oseća bezvredno a oko sedam odsto pomišlja da sebi oduzme život.

Kako nastavnici mogu da pomognu u ovakvim situacijama? Obrazovni psiholozi preporučuju izbegavanje izrazito takmičarskih aktivnosti i procena, ali i agresivnih pretnji da bi se postigla poslušnost učenika; pažnju posvetiti umirivanju žrtve, uz ignorisanje nasilnika; razumno kažnjavanje (naročito starijih učenika); razgovor s učenicima o posledicama antisocijalnog ponašanja (nasilje, krađa, širenje tračeva…) i lekcije o društvenom moralu, uz preporučenu literaturu; podršku učenicima da samopouzdanje izgrađuju unapređivanjem svojih veština i znanja; organizovanje grupnih projekata koji podstiču saradnju; naglasak na sličnostima, a ne na razlikama među učenicima…

– Nikada se kod nas nije toliko pričalo o nasilju u školi kao danas. Sigurna sam da ga je bilo i ranije, ali se o njemu nije tako otvoreno razgovaralo, pa se čini da je sad gore nego ikad. U osnovi školskog nasilja su konfliktne situacije, na koje bi trebalo odmah reagovati kako bi se razrešile na pravi način i sprečilo (novo) nasilje. Nereagovanje, kako u školi, tako i u porodici, karakteristično je za popustljivo vaspitanje – primećuje Irena Mučibabić.

Program pozitivnog ponašanja

Kako podsticati učenike da izbegavaju konflikte, uvažavaju svoje nastavnike i razredne drugove?

– U školi u kojoj radim pedagoško-psihološka služba s nastavnicima sprovodi „Program pozitivnog ponašanja”, gde i najmanji uočeni napredak u ponašanju nagrađuje na neuobičajen način. Na primer, zbog ometanja časova iz pojedinih nastavnih predmeta učeniku je izrečena vaspitna mera. Rečeno mu je da u narednih mesec dana mora pokazati pristojno ponašanje na tim časovima, sem toga mora po dva puta biti od pomoći nastavnicima na časovima ili odmorima (podela testova, vežbanki, pomoć u izradi nekog materijala...), što će nastavnici potvrditi svojim potpisima na kartonu koji učenik nosi sa sobom. Za svaki dobijen potpis bio je pohvaljen, uz obavezno informisanje roditelja – navodi naša sagovornica.

Drugi primer: zbog „etiketiranja” druga iz razreda učeniku je izrečena opomena. Kroz razgovor s odeljenskim starešinom, učenik je dobio zadatak da napravi pano na kojem će navesti neprimerena ponašanja i ukazati na etiketiranje kao loše. Za ovu aktivnost je pohvaljen. Usledio je razgovor oba učenika kako bi se konflikt prevazišao.

Treći primer: učenik koji duže vreme trenira fudbal ne dozvoljava drugim učenicima da podjednako učestvuju u igri na časovima fizičkog vaspitanja. Burno reaguje kada drugi učenici promaše mrežu. Izrečena mu je opomena pred vaspitnu meru. Uz pomoć interneta kao i znanja stečenih na treninzima, učeniku je naloženo da se detaljno informiše o pravilima u fudbalu. Naredna tri časa fizičkog vaspitanja, kada su učenici igrali fudbal, njegov zadatak je bio da prati igru kao glavni sudija, a njegov nastavnik je bio supervizor. Za dobro obavljeno suđenje ili pojedine delove bio je pohvaljen kroz ukazivanje da je fudbal timska igra i da svi moraju podjednako učestvovati u njoj.

– Nikako ne smemo zaboraviti da bi sve mere (kazne) koje se izriču u školi trebalo da budu vaspitne i da vode promeni ponašanja. Kroz određene postupke koji vode toj promeni učenik dobija nagradu u vidu pohvale ili veće ocene iz vladanja. Važno je pomoći detetu sarađujući s roditeljima na izradi jasnog plana aktivnosti koji vodi ka nagradi, motivišući dete da što pre stigne do cilja. Ključno je ukazivanje na odgovornost za postupanje koje nije primereno, a koje se može popraviti – ističe Irena Mučibabić.

Ona podvlači da je osnova svakog pedagoškog pristupa da nikakva kazna nema veliku vaspitnu funkciju ako dete nema mogućnost da je anulira svojim pozitivnim delovanjem.