Mecene u doba krize

Samo spominjanje „novca u kulturi“ ima u sebi nečeg kontradiktornog. Gotovo da je reč o pleonazmu. Razlozi su mnogi, od činjenice da je Srbija na samom začelju evropskih zemalja koje ulažu u kulturu (oko jedan odsto budžeta), do toga da umetnici u Srbiji od bavljenja ovim poslom jedva uspevaju da prežive, pa su mnogi prinuđeni da sa strane „tezgare“ i novac zarade na nečemu isplativijem. Pisci u novinama, režiseri u serijama, likovni umetnici u dizajnu i advertajzingu... A kada već država ima pametnija posla nego da ulaže u kulturu, kako stoji stvar s privatnicima? Ulaganje privatnih kompanija u kulturne projekte u Srbiji još uvek je na samom začetku, ali nekoliko primera zorno pokazuje kako bi sve to moglo da funkcioniše i na mnogo širem planu.

Dva su primera festivala koji su se tokom poslednjih nekoliko godina izdvojila iz često učmale kulturne ponude u Srbiji i dokazala kako i kod nas kultura može da se isplati – Beogradski festival igre i festival Mikser. Oba ova festivala ponudila su publici vrhunske autore, svako u svojoj oblasti, i to uz minimalnu podršku nadležnih državnih organa kada su počinjali s poslom.

Beogradski festival igre (BFI) iz godine u godinu u Srbiju dovodi najbolje plesne trupe i koreografe iz celog sveta, a direktorka ovog festivala Aja Jung kaže za NIN da je obezbeđivanje sponzora u početku bilo izuzetno složeno, jer nije reč o sportu koji ima masovnu upotrebu.

„Radi se o fragilnoj, umetničkoj oblasti koja je dugo bila zapostavljena i koja nije imala svoju publiku ni u zemlji, ni u regionu. Teško je uložiti u predstave koje nemaju gledaoce, ukoliko sami niste navučeni na pozorište, balet ili operu“, kaže Aja Jung.

Ipak, njen festival je uspeo da privuče privatnike. Aja Jung kaže da ove firme nemaju ni poreske olakšice, ni dovoljno javnog priznanja i javne podrške za odgovorno poslovanje i ulaganja, i da ona često moli novinare da u svojim tekstovima ne izostave sponzore, jer je to jedini način da se zadrže rubrike i teme o kulturi.

Na pitanje zašto bi neko ulagao u festival savremenog plesa u Srbiji i šta se tu uopšte isplati, predsednik upravnog odbora Vip mobile Tanasis Kacirumpas kaže za NIN da se društveno odgovorne kompanije ne rukovode samo profitom već deo svog uspeha dele sa zajednicom.
„Beogradski festival igre svojim kvalitetom i profesionalnošću svakako zaslužuje dobar tretman od strane onih koji odlučuju o kulturnoj politici, ali i nas koji odvajamo sredstva za projekte u kulturi. Verujem da je upravo ova manifestacija opravdala poverenje svih koji ulažu u njene programe i ispunila sve uslove za još veći prostor i podstrek u domaćim okvirima“, kaže Kacirumpas.

Privlačenje privatnih investitora za kulturnjake je životna potreba, jer ne mogu svi da dobiju podršku države. Direktor Miksera Ivan Lalić kaže da ovaj festival nije imao drugog izbora, jer je pokrenut bez ikakve institucionalne podrške ali upravo to objašnjava Mikser kao priču o uspehu.

„Svetska iskustva govore da velike kompanije mogu biti značajni donatori kulture. Svakako da su vidljivost brenda, ali i način na koji ga predstavljate tokom svog projekta, presudni za odluku da li će kompanija finansijski pomoći projekat. Ako su nam reper naše institucije kulture koje se uglavnom ne trude previše da prihoduju mimo državnih davanja, onda je ono što mi radimo, svakako priča o uspehu.

Lalić kaže da se kriza i te kako oseća u kulturi, pa je novac sve teže dobiti i porcije su sve manje.

„To znači da moramo imati grupu sponzora. A to nikome ne odgovara. Ako već daju novac, kompanije vole ekskluzivitet, a mi imamo mnogo više posla tokom njihovog predstavljanja, jer ih je više i svako očekuje poseban tretman, originalnost i kreativnost u predstavljanju. Snalazimo se, pokušavamo da budemo racionalni, smanjujemo rashodnu stranu i pokušavamo da osmislimo nove forme partnerstava koje nam pomažu da delimo troškove“, kaže Lalić.

Iako bi moglo da se očekuje da privatnici za ulaganje u kulturu dobijaju znatne olakšice, tu bi država mogla mnogo više da uradi. Prema Kacirumpasovim rečima, Vip mobile kao i ostala pravna lica ima pravo da im se izdaci za zdravstvene, obrazovne, humanitarne, sportske i slične namene, pa i za kulturu priznaju kao rashod u iznosu najviše do 3,5 odsto od ukupnog prihoda.

Formalno objašnjenje za ograničavanje ovih rashoda, odnosno troškova u poreskom bilansu, leži u sprečavanju poreskih obveznika da nerealno visokim ili nepotrebnim rashodima umanje oporezivu dobit.

Gde je onda lakše obezbediti podršku - kod privatnika ili kod države? Ivan Lalić kaže da je odgovor - i kod jednih i kod drugih , pošto su prošla zlatna vremena za kulturu kada je država bila isključivi finansijer kulturnih dešavanja.

„Prevedeno, saradnja privatnog i javnog sektora je apsolutni uslov za opstanak velikih kulturnih projekata kakav postaje Mikser. Veoma sam srećan što je država, preciznije grad, konačno prepoznala ulogu i značaj Miksera i što će ove godine udeo državnih davanja u našem budžetu, verovatno skočiti na nekih 40 odsto. S obzirom na to da smo krenuli od nule, to je sjajan uspeh i garant da ćemo održati naš festival“, kaže Lalić.

Usmeno obećana podrška od Grada Beograda u iznosu od blizu tri odsto u odnosu na budžet koji je potreban za realizaciju festivala, još nije izvesna, a u ovom trenutku festival još nije ni blizu potrebnih sredstava za realizaciju ovogodišnjeg programa.

„Teško je pričati o uspehu u kulturi u zemlji u kojoj suvereno vladaju nekultura i kič. Kada govorimo o pojedinačnim pokušajima najhrabrijih da lamentiraju nad ambisom, bez ikakvog oslonca u samom sistemu ili nekoj ozbiljnije zamišljenoj strategiji u kulturi, jedino što preostaje jeste osmišljavanje dobrog programa, profesionalnost u realizaciji svih obaveza i samog događaja, odnosno beskonačni entuzijazam“, kaže Aja Jung.

Član uprave Erste fondacije Boris Marte kaže za NIN da saradnja sa umetnicima koji eksperimentišu u sferi izražavanja različitih društveno-političkih pitanja stvara okruženje gde se bitna pitanja stavljaju u prvi plan, što dopire do ljudi na jedan potpuno novi način. „Verujemo da je kultura jedan od pokretača demokratskog društva i ima sposobnost da stvara mostove između različitih govornih područja, geografskih regija i nacionalnosti, ali i da stvara veze unutar društva i neguje društvene integracije. U tom smislu, svakako se isplati promovisati umetničku scenu van institucija, obezbeđujući im sredstva i prekogranične kontakte koji nisu dostupni u okviru državnih institucija“, kaže Marte.

Na najjednostavnije od svih pitanja koja se mogu uputiti današnjim mecenama srpske kulture – Šta se tu isplati? – Tanasis Kacirumpas kaže da nije ipak sve u parama.

„Posle svake vrhunske predstave, moje prvo osećanje je lično oduševljenje umetničkim dometom, a zatim dolazi ponos što smo kao kompanija podržali prave vrednosti i podelili ih sa sugrađanima. U vreme krize, lepo je videti da savremeni ples okuplja i oplemenjuje desetine hiljada poklonika iz cele Srbije. Često mi posle predstave ti ljudi prilaze da zahvale što podržavamo ovakve projekte“, kaže Tanasis Kacirumpas.

Poseban segment priče o ulaganju privatnih kompanija u srpsku kulturu predstavlja primer jednog od najbogatijih Srba Filipa Ceptera, čija je supruga Madlena prošle godine od Ministarstva kulture dobila nagradu Zlatni venac za poseban doprinos razvoju kulture kroz mecenarstvo i donatorstvo. Cepteri su u Zemunu otvorili Operu i teatar Madlenijanum, pokrovitelji su nagrade Žensko pero, donatori su nagrade Dobričin prsten, a otvorili su i Muzej Cepter. Komisija Ministarstva kulture, kojom je predsedavala književnica Svetlana Velmar Janković, dodelila je Madleni Cepter prvi Zlatni venac uz obrazloženje da je visokim kriterijumima ugradila svoje ime i značajna materijalna sredstva u kulturu i umetnost današnjice, što predstavlja pravi podvig koji traje već dve decenije.