Novi film o nacistima podigao prašinu: "Niko mi ne bi oprostio kad bih rekao istinu" VIDEO

Novi film Gzavijea Đanolija "Les Rayons et les Ombres" fokusira se na istinitu i još uvek osetljivu priču o Žanu Lušeru, moćnom izdavaču novina koji je od pacifiste postao nacistički saradnik i pogubljen je zbog izdaje 1946. godine.

U filmu glavnu ulogu igra Žan Dižarden, dok je uloga naratora poverena njegovoj ćerki Korin Lišer, bivšoj glumačkoj zvezdi koju je francuska javnost nekada slavila kao "novu Gretu Garbo".

Priča ispričana iz posleratne perspektive

Film je smešten iz posleratne perspektive Korin Lišer, koja snima svoje misli na pozajmljeni kasetofon dok pokušava da pomiri svoju lojalnost ocu sa činjenicom da je osuđen za veleizdaju. Njena lična i emocionalna perspektiva postaje okvir za veću priču o poricanju, ćutanju i moralnoj odgovornosti, piše Gardijan.

Njen pogled na prošlost počinje da se raspliće kada jevrejski reditelj koji joj je pomagao na početku karijere dođe u njen stan. Kada ga pita za sestru, saznaje da je umrla u koncentracionom logoru.

• Žan Dižarden proglašen seksistom
• Polanski snima film o pogrešno optuženom čoveku: "Vidim sličnost sa sobom"

"Nisam znala", kaže Korin u filmu, na šta dobija odgovor koji postaje jedna od najmoćnijih rečenica priče: "Jesi li uopšte pokušala da saznaš?"

I dalje kontroverzna tema

Đanolijev film pokreće pitanje koje nije izgubilo svoju snagu ni decenijama nakon rata: kako prikazati ljude koji su živeli u privilegijama i luksuzu dok su se oko njih odvijali zločini okupacije i progona. Upravo zato je film toliko podelio ljude u Francuskoj.

Fokus nije samo na Lišerovoj političkoj i moralnoj odgovornosti, već i na širem društvenom mehanizmu zatvaranja očiju pred zločinima. Film zato nije samo o pojedincu, već i o okruženju koje je omogućilo da se ratni užasi potisnu ili ignorišu.

Otac, ćerka i slepilo za stvarnost

Odnos između Korin i njenog oca daje priči posebnu težinu. Njena odanost Žanu Lišeru dugo vremena nadjačava njenu svest o tome šta se dogodilo tokom okupacije, ali upravo susret sa rediteljem otkriva dubinu ovog slepila.

Film, piše Gardijan u svojoj recenziji, ne nudi jednostavne odgovore niti jasnu podelu između privatne lojalnosti i istorijske krivice. Umesto toga, otvara prostor za jedno neprijatno, ali neophodno pitanje: koliko je neznanja zaista bilo neznanje, a koliko svestan izbor da se ne vidi šta se dešava.

Osetljiva tema u savremenom francuskom filmu

Đanoli se tako bavio temom koja ostaje politički, istorijski i emocionalno osetljiva u Francuskoj. Priča o saradnji sa nacistima, ulozi medija i ponašanju kulturne elite tokom okupacije i dalje izaziva snažne reakcije, a "Zraci i senke" - prevedeno na srpski - jasno ulazi upravo u taj prostor nelagode.

U filmu, Žan Dižarden portretiše lik koji nije prikazan samo kao istorijska fusnota, već kao figura oko koje se i danas razbijaju tumačenja o krivici, odgovornosti i pokušajima naknadnog opravdanja.

Reditelj Gzavije Đanoli je dodatno naglasio koliko je ova tema i dalje osetljiva u francuskom društvu, podsećajući na reči istoričara Paskala Orija: "Niko mi ne bi oprostio kad bih rekao istinu".

Ta rečenica sumira ton filma, koji se ne bavi samo ličnom pričom Žana Lišera, već i neprijatnim pitanjem koliko je Francuska spremna da se u potpunosti suoči sa nasleđem kolaboracije.