Living Colour: kult ličnosti

B92: Krajem 2003 vratili ste se, posle gotovo desetogodišnje pauze, na muzičku scenu. Budući da je prošlo toliko vremena, da li je povratak za vas bio težak?

Corey Glover: Zapravo, nikada nismo ni prestajali da sviramo, svo vreme smo radili nešto vezano za muziku i svako od nas je imao svoj bend. U tom smislu nam povratak nije pao tako teško, s'obzirom da smo se održali u formi. Veći problem je bio to što smo trebali da otkrijemo šta zapravo želimo svojim povratkom, šta je to novo što želimo da kažemo i šta je ono što publika želi da čuje od "Living Colour" danas.

B92: Čini se da je na povratničkom albumu "CollideOscope" autentični zvuk "Living Colour" pojačan upravo iskustvom članova benda sa tih solo projekata. Vaš solo album je bio "Hymns" iz 1998. godine? Kako je on uticao na vas?

CG: Pre svega bilo mi je vrlo zabavno i uživao sam praveći tu ploču. Taj album je bio prilika da napravim nešto mnogo ličnije i emotivnije, nešto što mi je omogućilo da zagledam dublje u samog sebe. Naravno, nije mi namera bila da to radim sa čisto psihološke strane, već sam želeo da celu tu priču, kao muzičar, učinim što interesantnijom. Nisam imao nameru da tim albumom promenim svet, već sam jednostavno želeo da napravim dobre pesme. Trenutno sam, naravno, zaokupljen grupom "Living Colour", ali ću se u budućnosti sigurno vratiti toj priči.

B92: Poznati ste kao bend čiji je hard rok zvuk pod čestim uticajem drugih žanrova. Šta je najviše uticalo da "Living Colour" zvuče na poslednjoj ploči onako kako zvuče?

CG: Samom zvuku smo pridali najviše pažnje, više smo se bavili istraživanjem zvuka, nego tekstovima. Bilo nam je vrlo važno da što više eksperimentišemo i da isprobamo što više stvari. Dali smo sebi za pravo da probamo sve što želimo, da bismo mogli da izrazimo sebe na način na koji bismo bili zadovoljni. Ploča je u potpunosti snimljena digitalnom tehnologijom, i pokušali smo to da iskoristimo i da se pozabavimo zvukom koliko god možemo. Sam zvuk je bio ključna stvar u pokušaju da nađemo spoj između emotivnog i socijalnog u muzici. Sa druge strane imali smo i lo-fi momente, kao što je, recimo, pesma "Operation: Mind Control", koja nema mnogo propratnih zvučnih efekata za razliku od pesama kao što su "In Your Name" ili "Choices: Mash Up" gde smo dodali dosta elektonike i u kojima smo bili u prilici da zaista manipulišemo samim zvukom.

B92: Ovdašnja publika vas najviše pamti po velikom svetskom hitu "Cult Of Personality" sa debitantske ploce "Vivid" iz 1998, koja je na MTV-ju bila jedna od najčešće emitovanih pesama te godine. Da li, pored nje, postoji neka pesma iz ranog perioda vaše karijere, koju smatrate posebno bitnom?

CG: Ne postoji pesma koju bih mogao da nazovem svojim ličnim favoritom iz tog perioda. Smatram ih sve bitnim zato što su deo priče u kojoj smo pokušavali, kao što još uvek pokušavamo, da pronađemo način da slobodno kažemo ono što mislimo o svetu oko nas.

B92: Na poslednjem albumu "CollideOscope" nalaze se dve obrade. Izbor je vrlo zanimljiv. "Back In Black" AC/DC i "Tomorrow Never Knows" grupe The Beatles. Kako ste se odlučili da obradite baš ove dve pesme?

CG: Odlučili smo svi zajedno. Te dve pesme su vrlo bitne za nas, zato što se bave stvarima koje nas zanimaju i zato što se uklapaju u ono što želimo da kažemo svojom muzikom. Pored toga što nam odgovara u muzičkom smislu, pesma "Back In Black" za nas ima i istorijski značaj i po tome koliko se direktno obraća publici podseća nas na neke pesme iz početne faze hip hopa koje su imale tu vrstu direktnosti u obraćanju generaciji. Što se tiče pesme "Tomorrow Never Knows", mogu da kažem da ona izražava sve ono što želimo da kažemo od samog početka naše karijere. Ta pesma Beatles-a govori o svim onim stvarima o kojima mi govorimo od prve do, za sada, poslednje pesme koju smo snimili, ona povezuje sve one stvari koje se dešavaju u svetu, a kojima se mi kao bend bavimo. Sama poruka pesme "tomorrow's never promise to you, so make today the best you can" je nešto iza čega u potpunosti stojimo. To je i nešto što je bitno za našu trenutnu karijeru. Ono što je bilo ranije, bilo je, sutra ne znamo šta će biti, tako da sve što želimo da kažemo kao bend, moramo da kažemo sada. Bili smo dugo odsutni sa scene i ne možemo da razmišljamo o nečemu što je bilo ranije, već o onome što nam se dešava danas.

B92: Muzička scena u vašem rodnom Njujorku je napravila veliki bum na pocetku 21. veka. Poslednjih nekoliko godina se pojavio veliki broj njujorških bendova koji su napravili prodor na svetsku scenu? Kako vi doživljavate te nove bendove?

CG: Obožavam tu muziku i celu tu scenu. Tu ima, zaista, jako dobrih stvari. Volim The Strokes i ostale bendove iz tog talasa i mislim da je cela ta priča "cool".

B92: Beogradska publika će vas videti 31. marta u SKC-u. Šta biste mogli da im poručite?

CG: Nadamo se da ćete se dobro provesti, to nam je jedini cilj. Čućete neke stare stvari koje, možda, volite, čućete neke nove koje će vas možda zaintrigirati. Jednostavno dođite i dobro se zabavite slušajuci pesme koje, možda, za vas imaju smisla, kao i pesme za koje smatrate da su besmislene. Bitno je samo da u svemu tome uživate.