Najveći izazov za Evropu

Kako je od Evropske zajednice za ugalj i čelik nastala EEZ, kasnije EU, a sada moćna Unija 25 zemalja sa više od 454 miliona stanovnika

 Bez obzira da li će 1. maj označiti početak jedne nove, moćnije, jače i u svetu uticajnije Evropske unije – kako predviđaju njeni tvorci – ili početak njenog slabljenja i unutrašnjeg „rastakanja”, kako prognoziraju skeptici, činjenica je da se ulaskom deset novih članica (Malte, Kipra, Poljske, Češke, Slovačke, Slovenije, Mađarske i tri baltičke države: Estonije, Letonije i Litvanije) završava razdoblje Evropske unije kakvu poznajemo. Reč je, naime, ne samo o dosad najvećem proširenju zajednice koja je u samom početku bila „ekskluzivni klub” bogate zapadnoevropske šestorke (Belgija, Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg i Holandija), već i o najvećem izazovu za EU - suštinskoj promeni njene političke geografije, unutrašnje strukture i odnosa snaga.

Ovakva ocena proističe iz činjenice da većinu pridošlica čine bivše komunističke zemlje centralne i istočne Evrope koje su, doduše, ispunile sve neophodne političke, ekonomske i administrativne uslove za prijem (takozvane uslove iz Kopenhagena), ali i dalje po svojoj ekonomskoj razvijenosti zaostaju bar za trećinu, ako ne i znatno više, za sadašnjom „petnaestorkom”. Procena je da će uskoro prosečan bruto nacionalni dohodak cele (proširene) Unije opasti za 10 odsto po stanovniku, s obzirom da je ukupan BDP svih deset novih članica manji, recimo, od BDP-a Španije. Zato EU predviđa da „uklapanje” novajlija pomogne sa još 40 milijardi evra u periodu 2004-2006. godine.

Pored ostalog, novu desetorku očekuje da se do kraja uskladi sa zakonima i normama EU (reč je o više od 80.000 stranica „aki kominotera”), što je manji problem. Veći je pitanje da li su sve njihove privrede zaista spremne da se izbore sa jakom i bespoštednom konkurencijom na zajedničkom tržištu EU.

„Veliko proširenje” bi trebalo da doprinese stabilnosti, ekonomskoj snazi i jačanju međunarodne uloge EU, ali mnogi analitičari upozoravaju da će u Uniji sa 25 umesto 15 članica biti znatno teže donošenje odluka, upravljanje ovako glomaznim nadnacionalnim organizmom i izvršavanje dogovorenog. Pripremajući se, međutim, za prijem novih članica – prvo ovih deset koje sada pristupaju Uniji, zatim kandidatkinja (Rumunije, Bugarske, Turske, a od juna se očekuje da ovaj status dobije i Hrvatska) i na kraju preostalih pretendentkinja iz Zapadnog Balkana (SCG, BiH, Makedonije i Albanije) – Evropska unija je počela i rad na donošenju svog Ustava, upravo da bi omogućila efikasnije funkcionisanje institucija u tako proširenom sastavu.

Prošle godine na Samitu EU u Solunu usvojen je nacrt Evropskog ustava i bilo je planirano da konačni dokument bude usaglašen do 1. maja, kako bi ga istovremeno mogle ratifikovati i „stare” i „nove” članice, ali je rok pomeren do kraja godine. Kad najzad bude usvojen, Evropski ustav će zameniti sve dosadašnje osnivačke ugovore Evropskih zajednica, na kojima je počivala pravna struktura Unije, a EU će prvi put steći status pravnog lica koje može samostalno da nastupa i potpisuje ugovore bez prethodne zvanične saglasnosti svake od članica.

Rađanje Zajednice

Sam početak današnje Unije označava dan kad je javnosti prvi put predstavljen dokument poznat kao „Šumanova deklaracija”. Iako je ideja o zajednici evropskih naroda bilo i ranije, tek je predlog o osnivanju zajedničkog evropskog tržišta za dve strateški najvažnije sirovine – uglja i čelika – pružio konkretne osnove za njeno praktično ostvarenje. Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, takozvani Pariski ugovor, potpisan je godinu dana kasnije (18. aprila 1951.), ali za pravi „rođendan” Evropske unije smatra se deveti maj godine 1950. godine, kad je francuski ministar inostranih poslova Rober Šuman istupio sa svojim dalekovidim predlogom, čiji je inspirator bio Žan Mone (1952. izabran za prvog predsednika te Zajednice).

Novi oblik čvršćeg povezivanja doskora zaraćenih naroda bio je najbolji garant mira, saradnje i zajedničkog napretka posleratne Evrope. U to vreme su ustanovljene i najvažnije institucije te Zajednice: Visoka vlast (iz koje će nastati Evropska komisija), Zajednička skupština (kasnije Evropski parlament), Savet ministara i Sud pravde.

Godine 1955, na sastanku ministara spoljnih poslova u Mesini, počinju pregovori o zajedničkoj politici u dve nove važne oblasti, a to su tržište i atomska energija. Posle dve godine usledilo je potpisivanje Rimskih ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euroatom). Namera je bila da se na osnovu Ugovora o osnivanju EEZ formiraju carinska unija i zajedničko tržište sa slobodnim protokom ljudi, robe, usluga, ideja i kapitala, ali su međusobne carine ukinute tek 1. jula 1968, zajednička poljoprivredna i trgovinska politika počele da ostvaruju neku godinu kasnije, dok je do uspostavljanja zajedničkog tržišta, praktično, došlo tek 1993. godine. Ugovorom iz Mastrihta iz 1992, Evropska zajednica je preimenovana u Evropsku uniju i počele su pripreme za stvaranje ekonomske i monetarne unije, da bi od 1. januara 2002. prestale da važe nacionalne valute u 12 od 15 članica EU, a zajednički novac Unije i zvanično postao evro (Švedska, Danska i Velika Britanija su ostale izvan evro zone).

Do prvog proširenja šestočlane EEZ došlo je tek 1972. godine, ulaskom Velike Britanije, Irske i Danske, a zajednička politika obuhvatila još nekoliko novih oblasti: socijalnu i regionalnu politiku i zaštitu životne sredine. Drugo proširenje usledilo je ulaskom Grčke (1981), a treće pristupanjem Španije i Portugalije (1986). Do 1995. godine Evropska zajednica nije primala nove članice, a kad su se Austrija, Finska i Švedska pridružile „dvanaestorki” (tada je, inače, stupio na snagu i Šengenski ugovor o granicama i vizama), to već više nije bila EZ već – Evropska unija.

U međuvremenu se dogodio snažan politički potres u Evropi: 1989. godine srušena je najveća barijera između „istočnih” i „zapadnih” evropskih naroda – Berlinski zid. Bivše komunističke zemlje odmah su iskazale želju da i one pristupe EZ. Zajednica je kroz posebnu strategiju podsticala i pomagala njihovu evropsku integraciju, a Ugovorom iz Nice (decembra 2000.) utemeljila i institucionalni okvir buduće proširene zajednice.

Evropska unija u koju stupa nova „desetorka” okuplja 380 miliona žitelja, ostvaruje robnu razmenu sa svetom od gotovo dve hiljade milijardi evra godišnje i ima BDP preko 23.000 evra po stanovniku. „Dvadesetpetorka” broji više od 454 miliona žitelja, obuhvata teritoriju od oko 3.934 kvadratna kilometra i biće, posle SAD, najjače tržište i najuticajniji politički „igrač” na međunarodnoj sceni.