Nešto gadno na Balkanu

Povratak ekstremnih nacionalista u Srbiji najavljuje nevolje za ovu zemlju – i za Balkan u celini

Scena na centralnom beogradskom trgu u jutro nakon parlamentarnih izbora 28. decembra bila je zapanjujuća. Mladi ljudi delili su prolaznicima besplatne liflete u kojima se objašnjavaju građanska prava. Istovremeno, iz njihovog zvučnika čuje se hit engleske pevačice Dido, u kojoj ona tužno peva: "Neću dići ruke i neću se predati." Iza mladića stoji statua Mihajla Obrenovica, princa jedne od dve srpske dinastije, čiji su krvavi sukobi ostavljali pustoš tokom najvećeg dela 19. veka.

Izlaznost je bila visoka i 2.1 milion ljudi je glasalo za manje više zapadno orijentisane, demokratske partije. Međutim, najveća partija u parlamentu, sa 81 od 250 mesta, biće ekstremno nacionalistička Srpska Radikalna Stranka, koja je zajedno sa Socijalistima bivšeg predsednika, Slobodana Miloševića, dobila gotovo 1.4 miliona glasova. Povratak nacionalističkih grupa u Srbiji odslikava sličan comeback ne nedavnim izborima u druga dva dela bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj, Ivo Sanader, lider nacionalističke Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), postao je premijer dva dana pre Bižića, nakon što je na parlamentarnim izborima u novembru dobio najveći broj glasova. A nacionalističke hrvatske, srpske i muslimanske grupe napravile su ogroman uspeh na prošlogodišnjim izborima u Bosni.

I mada su srpski Radikali uz šampanjac proslavili svoj comeback, gotovo da ne postoji šansa da će se oni naći u vladi. To je stoga povratak u budućnost, jer će se sledeća srpska vlada sastojati od većine istih onih ljudi koji su vodili zemlju od kada je pre tri godine svrgnut Milošević.

Uzdah olakšanja za sve one koji su brinuli, osim za Radikale? Nažalost ne. Rezultat srpskih izbora je bio je kao što se i očekivalo, jedino što je ispalo još gore. Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da bi Radikali mogli osvojiti najveći broj glasova u odnosu na druge parrtije, ali niko nije predvideo da će dobiti čitavih 27% glasova. Da li to znači da se Srbija zatvara u sebe i da se sprema da ceo Balkan ponovo vrati u rat? Jer na kraju krajeva, Vojislav Šešelj, lider Radikala, se 1991. hvalio da namerava da Hrvatima kopa oči zarđalom kašikom. Kako su mnogi paramilitarci njegove partije izvršili mnoga slična nedela, on se sada nalazi u zatvoru u Hagu gde čeka suđenje pred tribunalom ratnih zločina.

U stvari, čak i ako hardkor nacionalističkih glasača zaista želi da se vrati srpskim gubicima jugoslovenskih ratova, oni to nemaju mogućnosti da izvedu. Srpska vojska je senka onoga što je bila, a trupe predvođene NATO nalaze se u Bosni i na Kosovu, južnoj srpskoj i većinski albanskoj pokrajini kojom trenutno upravlja administracija UN. Većina Srba očajnički čeka da Srbija uđe u Evropsku uniju, ne da ponovo uđe u rat.

Tomislav Nikolić, VD šefa Radikala dok je on u zatvoru, nedavno je izjavio da iako je njegova partija posvećena ideji Velike Srbije, koja bi uključivala i veliki deo Hrvatske, ako dođe na vlast, pokušaće da diplomatskim sredstvima dođe do onoga što nije uspela da osvoji ratovima. Takav nonsens implicira (kao i nedavne pobede nacionalista u drugim delovima Balkana) da veliki deo radikalskih glasova predstavlja znak protesta i da dolazi od najnapaćenijih ljudi u Srbiji. Možda su oni nacionalisti, ali to su istovremeno radnici koji su izgubili posao zahvaljujući privatizaciji, profesionalci iz srednje klase koji su, zahvaljujući ratu, završili kao ekonomska gvožđurija, kao i srpske izbeglice iz Bosne, Hrvatske i sa Kosova. Kako kaže komentator Aleksa Đilas, Srbija "je poražena zemlja i njen veliki ideološki žar je sagoreo".

To možda jeste tako, ali još jedna realnost je da će Srbija sada više nego verovatno ići iz krize u krizu – i ponovo na izbore. Moguće da je Nikolić u stvari zadovoljan što neće formirati sledeću vladu. Dobri analitičari, kao što je Vladimir Goati, zvone na uzbunu. Bez jake vlade na vidiku, oni predviđaju da će za oko godinu dana biti raspisani novi izbori, na kojima mnogi Srbi koji su izgubili nadu neće glasati. To bi dovelo do čak boljeg izbornog rezultata Radikala. Mračno raspoloženi Goati kaže da ga sadašnja situacija podseća na izborne cikluse i slabe vlade u Nemačkoj 1920ih i 1930ih, kada su Nacisti postajali sve jači i na kraju uzeli vlast.

Naravno, možda se neće baš to desiti, ali ishod je i dalje mračan. Takozvani demokratski blok sastoji se od četiri partije. Najveću predvodi čovek koji je pre tri godine zbacio Miloševića i umesto njega postao predsednik, Vojislav Koštunica. On se obavezao, kao i preostale tri partije, da neće praviti dilove s Radikalima. On tako mora da se iscenjka sa ovim liderima kako da se napravi koalicija ili manjinska vlada. Najlakše će mu biti da posao obavi sa G17 Plus, partijom liberalnih, zapadno orijentisanih reformatora. Teže će mu biti sa partijom koja uključuje Vuka Draškovića, monarhistu koji je notorno nepredvidiv. Još teže će mu biti da se dogovori sa Demokratskom strankom, na čijem čelu je bio Zoran Đinđić, koji je bio premijer Srbije dok na njega prošlog meseca nije izvršen atentat.

Nezavisno od ličnih nepijateljstava, fundamentalni problem je da sve ove partije imaju različite ciljeve. G17 Plus, na primer, podržava nezavisnost Srbije i nije mnogo zainteresovana za Kosovo. Nasuprot tome, Koštunica želi da osnaži trenutno slabu "državnu uniju" sa Crnom Gorom i nije spreman da se odrekne Kosova, čak i ako ne bude imao nikakvu drugu opciju.

A u bekstejdžu, cenjkanje može potrajati nekoliko meseci. Koštunica u suštini ne želi da bude premijer. Privatno, on kaže da želi da ponovo bude predsednik Srbije; zemlja ga trenutno nema jer je izlaznost glasača bila niža od 50% na svim nedavnim predsedničkim izborima. Kakav god da bude rezultat cenjkanja, jasno je da će Srbija izgubiti vreme. Od Đinđićeve smrti, reforme su stale. Izuzimajući ekstreno neverovatnu mogućnost postizanja harmonije među liderima demokratskog bloka, Srbija će nastaviti da životari.

Nisu samo Srbi ti koji će ispaštati zbog slabe vlade u Beogradu. Ekonomski komirana Srbija biće teret za svoje susede. Štaviše, ako Srbija do kraja marta ne isporuči Hagu optuženika za ratne zločine generala Ratka Mladića, Amerika je spremna da prekine pomoć i spreči dalje zajmove od međunarodnih finansijskih organizacija. U tom slučaju nijedan srpski političar neće se dotaći trnovitog pitanja Kosova. A bez progresa ka nezavisnosti, sve više Albanaca u pokrajini biće u iskušenju da se ponovo okrene nasilju.

 A za to vreme, oni koji su čuli Dido na Trgu republike čudiće se ko odbija da se preda: ogorčeni nacionalisti koji mrze zapad ili oni koji veruju da se Srbija može nadati srećnijoj, spolja okrenutoj budućnosti?