Poželjni sukobi

Njegova svetost, patrijarh srpski, gospodin Pavle, u duhovnoj poruci vernicima za kalendar crkve 2003. godine između ostalog piše: "Čuvajmo svoju zemlju, svoj narod, svoju otadžbinu, poštujmo sve ljude koji žive u zajednici sa nama i u svetu. Sposobnostima i darovima od Boga, učinimo sve da nam u državi zavlada mir, sloga, duhovni i materijalni napredak..".

Još je vladika Nikolaj Velimirović u pesmi Srpska sloga vapio: "Srbin ima prošlost slavnu; ima veru pravoslavnu; ima jezik, biser sjajni; ima pesmu º- đerdan bajni; ima pamet da caruje; ima veštinu da vojuje, samo Srbin nema sloge; otuda mu bede mnoge..". Sve naše podele kroz istoriju učinile su da imamo zazor od nesloge baš toliko koliko joj se stalno primičemo.

O slozi i neslozi srpskog naroda ispevane su pesme, ali najpoznatiji refren glasi: "Samo sloga Srbina spasava". Kolega Miodrag Maksimović u stalnoj rubrici "Iz naše prošlosti" otkriva autora ove poznate izreke i način njenog nastanka. "Četiri ’s’ predstavljaju u stvari vizantijska ocila (ognjilo, kresivo, čakmak) čijim se udarom o kremen izaziva varnica koja pada na prosušenu parazitsku gljivu sa stabla drveća i stvara žar iz koga se dobija vatra... Iz ocila u grbu koja su ’pročitana’ kao ćirilično slovo ’s’ izvedena je poznata izreka: S(amo), S(loga), S(rbina), S(pasava). Ova krilatica je nastala u devetnaestom veku u vreme našeg nacionalnog romantizma. Njen autor je Jovan Dragašević (1836-1915), oficir, naučnik i pesnik koga je oduševila patriotska misija Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Izreku je narod prihvatio i o njoj se kasnije govorilo kao o narodnoj poslovici..".

Uzroci naših svađa su nebrojivi, onoliko ih ima od Kosovskog boja naovamo, s pogubnim posledicama. A danas?

Dr Srđan Bogosavljević, direktor Stratedžik-marketinga, agencije za istraživanje javnog mnjenja (za Pobjedu nedjeljom):

"Politički haos u Srbiji je doprineo skoku neopredeljenih, pre svega tome su doprinele svađe na relaciji Demokratska stranka - Demokratska stranka Srbije, odnosno Đinđić- Koštunica. Međutim, kada su građani razotkrili da ne postoji apsolutna vlast u Srbiji i kada su shvatili da Koštunica i Đinđić nisu ono što su bili Tito i Milošević, počeo je pad njihove popularnosti. Svaka nova svađa je donosila pad popularnosti najpopularnijima i povećavala broj neopredeljenih..".

Junaci praštaju

O svađama i praštanju, episkop žički Stefan (Pazimo na vreme) je zabeležio: "Mnogi misle da je praštanje neka vrste žrtve. Drugi čak drže da se praštanjem krši dostojanstvo uvređenog i da je nepraštanje neka vrsta junaštva. Međutim, daleko je veće junaštvo oprostiti, nego zlopamtiti. Daleko je veće junaštvo vratiti dobročinstvom nego osvetom. Osvetom se zlo umnožava, a praštanjem se pobeđuje zlo. Pitali su jednog velikog i plemenitog državnika kako pobeđuje svoje neprijatelje. ’Ja i nemam neprijatelja. Praštajući svima, pretvorio sam sve svoje neprijatelje u prijatelje...’ odgovorio je ovaj".

Osobine dinarskog tipa ljudi u srpskom narodu predstavio je još akademik Jovan Cvijić:

- Violentnost, impulsivnost koja često dovodi do nepromišljenih, osvetoljubivih postupaka, iracionalno rasuđivanje, živ slobodarski duh i bogata imaginacija, osećajnost, sklonost ka improvizaciji, oholost, kult prema precima, nestalnost i nesistematičnost. Tako iznosi prof. dr Vladeta Jerotić (Vera i nacija) i još: "Ako ovim osobinama opšteg dinarskog tipa u srpskom narodu dodamo još nekoliko, vrlo verovatno stečenih posle duge turske vladavine, kao što su: pokornost, poniznost i moralna mimikrija, izdajstvo, nepoverljivost i kruti tradicionalizam, ’srpski inat’, ali i povlačenje u sebe i istrajavanje, onda imamo pred sobom dosta veran profil prosečnog Srbina, u vremenu između 17. i 18. veka do ujedinjenja 1918. godine..". Kakav je danas taj profil i šta znače stalne podele?

Sukobi zbog napretka

Sociolog dr Jovan Komšić je našem saradniku Milošu Cicmilu odgovorio na to pitanje:

"Društvo bez podela nije društvo. Društveni sukobi i podele su značajan problem u savremenim politikološkim i sociološkim istraživanjima. Struktura modernog društva je takva da odavno prevazilazi obrazac primarnih zajednica u kojima večito traju određene vrednosti. Osnovni i konstitutivni elementi savremenog društva su pojedinci i društvene grupe koje radi zadovoljenja svojih ciljeva i interesa ulaze u konflikte i sukobe". Komšić naglašava da "neke društvene podele jesu više, a neke manje pogodne za demokratske društveno-ekonomske formacije, ali je u savremenom svetu prihvaćeno shvatanje da su podele, sukobi, konflikti društveno poželjni i predstavljaju uslov progresa i napretka". Po rečima ovog sociologa - "specifičnost srpskog društva i koncepta podela koji u njemu postoji, jeste u tome što se mehanizam podela karakteriše pokušajima nasilne ideologizacije razlika u okviru jedne podele. Našem društvu odgovara sociološki model ’nulte sume’ kao formule prihvatanja podela u okviru kojeg jedna strana teži apsolutnoj moći i u kome pobednik dobija, a pobeđeni gubi sve. U višekulturnim društvima kakva postoje u Belgiji i Holandiji, na primer, postoje mehanizmi regulacije konflikata, a trajni rascepi i podele se mogu artikulisati u demokratskom ambijentu. Obrazac po kome se Srbi dele ima odlike nerealističnih konflikata (po učenju sociologa Kozera postoje i realistični konflikti). Oni su posledica autoritarnog nasleđa koje sobom nosi težnju ka potpunoj pobedi".

"Da bi naše društvo", kako kaže Komšić, "funkcionisalo na principu multikulturnih društava, potrebno je ispuniti određene uslove kao što su veći stepen ekonomske otvorenosti, prosperiteta i razvoja, razvijenosti političkih institucija, procedura, konstituisanje onih društvenih i političkih parametara koje imaju višekulturna društva".

A za to je potrebno vreme i strpljenje "koje i dudov list u svilu pretvara".