Amerika i svet deset godina kasnije

Njujork -- Tog septembra četiri aviona napala su Ameriku, jedinu supersilu, i simbole njene moći. Svi su prognozirali: svet neće više biti isti.

Izvor: B92, Jelena Petrović
Podeli

Gust dim nad Menhetnom i Pentagonom. Amerika je napadnuta tamo gde najviše boli - na svom tlu.

„Nevidljivi neprijatelj“ je obmanuo FBI, CIA, 16 američkih obaveštajnih agencija i njihove saradnike iz zemalja širom sveta, Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost, NORAD (američku vazdušnu komandu), aerodromsku kontrolu, kontrolu vazdušnog saobraćaja...

Crni konto „crnoga utorka“- skoro 3000 mrtvih. Šok, neverica i bes. Predsednik Buš poručuje da će teroristi biti privedeni pravdi, a malo kasnije odlučuje da pitanje odgovornosti američkih službi u ovom događaju nikad (i niko) ne postavi...

Amerika kreće u rat koji i deset godina kasnije traje. Neki zadaci su obavljeni, neke pozicije i interesi sačuvani, ali opasnost je i dalje tu.

Buš je odmah započeo, kako su to onda nazvali, „rat protiv terorizma“ i prebacio ga na neprijateljsku teritoriju. U oktobru je objavljen rat Avganistanu i talibanskom režimu, jer je tu pružano utočište Al Kaidi. Bušovoj borbi pristupio je i Bler, i ovo združivanje je pomalo izazvalo razdore u Evropskoj uniji. Godinu i po kasnije, koalicija je okupirala Irak zbog navodnog oružja za masovno uništenje, ali i saradnje Sadama Huseina sa Al Kaidom. Sadam je svrgnut sa vlasti, a tek prošle godine je Barak Obama odlučio da povuče američke vojnike, čime je rat završen. Što se Avganistana tiče, ove godine je u Beloj kući odlučeno da se američka vojska postepeno povlači, ali da će tamo ostati 68 000 vojnika do kraja 2014.

Međutim, kad pogledamo tih deset godina unazad, šta su sve posledice američkih antiterorističkih, humanitarnih, ali i „naftnih“ intervencija? Šta je Amerika dobila, a šta izgubila u prošloj deceniji?

„Na spoljnom planu, najveći deo te decenije izgubljen je u ratovima Džordža Buša, koji su ozbiljno okrnjili imidž Amerike kao zemlje koja se predstavljala liderom slobodnog sveta. Uništio je Irak, uveo je Ameriku u rat u Avganistanu, koji i dan-danas traje. Amerika je, u značajnoj meri, podelila Evropsku uniju u to vreme, postavljajući Francusku i Nemačku naspram Velike Britanije i te rane se i dan-danas leče. S druge, strane, Amerika je, u gnusnom ratu protiv terorizma, napravila savezništva sa raznim despotskim režimima, od Pakistana do Arabije, što joj se danas, na određeni način vraća“, kaže Boško Jakšić, spoljnopolitički novinar lista „Politika“.

Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka, naglašava sukob sa muslimanskim svetom. „Posledice su zaoštravanje sukoba između islama i Zapada, koje je kulminiralo arapskim prolećem, a pre toga intervencijama u Iraku, sada u Libiji. Posle Hladnog rata, novi protivnik je postao islamski svet, hteo to ili ne.“

U svoju borbu protiv terorizma Amerikanci su uložili mnogo, ali bez obzira na to što su glavni operativci i vođa Osama bin Laden likvidirani, Al Kaida je i dalje glavobolja za njih.

„Činjenica je da je ubistvom Bin Ladena ta pretnja terorizmom smanjena i da ona ne može da se veže za centralu svetskog terorizma kakva je bila ona pre 10 godina, ali Al Kaida je u međuvremenu, kao hidra, dobila sto novih glava i raširila se svetom“, kaže Jakšić. Ova teroristička organizacija je prerasla u svojevrsnu ideologiju koja je, prema mišljenju Jakšića, i te kako prijemčiva onom delu sveta koji se osećao ugroženim Bušovim pretnjama i njegovim „krstaškim ratom“ ili se oseća ugroženo od despotskih režima, koje je Amerika zdušno podržavala, barem do „arapskog proleća“.

Vođa Al Kaide je umeo da motiviše mlade ljude da se bore, pa i žrtvuju život u borbi protiv Zapada i načina života tamo. Međutim, za deo te motivacije krive su SAD. Svetom su proletele slike iz zatvora Abu Graib, sa stravičnim prizorima mučenja osumnjičenih za terorizam. Kada je osvojen Kabul postalo je jasno da će se Amerikanci suočiti sa stotinama talibana i saradnika Al Kaide, pa je Gvantanamo, američka vojna baza na Kubi, pretvorena u logor. Javnost je ponovo bila zgrožena kada su se i iz ovog zatvora pojavile slike religioznog i seksualnog ponižavanja, fizičkog mučenja elektrošokovima, visokim i niskim temperaturama... Prema jednom naučnom tekstu, samo 8% zatvorenika se moglo okarakterisati kao „borci Al Kaide“, dok se za 55% zatočenika nije moglo utvrditi da li su izvršili bilo kakav neprijateljski čin prema SAD i njihovim koalicionim partnerima (brojevi i terminologija potiču iz Pentagona). Barak Obama, iako je to obećao u svojoj predizbornoj kampanji, još nije zatvorio Gvantanamo.

Nedavno su procurile informacije da je takvih tzv. crnih tačaka CIA bilo i usred Evrope, i to uz prećutnu saglasnost vlada mnogih zemalja, a ovo pitanje je već pred Savetom Evrope. Profesor na Fakultetu za bezbednost Zoran Dragišić kaže da “ako službe za bezbednost nisu sposobne da u okviru zakona obezbede mir i adekvatnu borbu protiv terorizma, onda znači da te službe nisu dovoljno sposobne. Ako ljudi u državnim organima počnu da krše ljudska prava, da krše zakon, to znači da se i oni sami pretvaraju u terorističku organizaciju, gube atribute države“.

U ime borbe protiv terorista, SAD je oštetila i svoje građane. Odmah nakon napada 2001. donet je čuveni Patriotski zakon, kojim je Amerika izgubila deo svojih sloboda. To nezvanično ukidanje privatnosti, špijuniranje običnih ljudi, zatvaranje bez podizanja optužnica i suđenja, veliki je udar na građanske slobode i nepravedno na metu stavlja nedužne doseljenike.

Nekom proleće, a nekome živi pesak

Na drugoj strani, Amerika zdušno pomaže osvajanje demokratije i građanskih sloboda na Bliskom istoku. Doduše, ne baš u svim zemljama- Saudijska Arabija je despotski sistem, i još nije pod pritiskom SAD zbog toga. Ali kad su u pitanju interesi, očigledno da se sveta misija demokratizacije stavlja u stranu. Nekim drugim liderima Vašington je znao da poruči da će, ako se ne promene, „potonuti u pesku“.

Američki intervencionizam je uticao na „arapsko proleće“. Spontani bunt građana protiv svojih režima u Tunisu i Egiptu bio je iznenađenje i za Zapad. „Ja bih to radije nazvao arapskim buđenjem. Prognoziram im veoma komplikovanu, rekao bih, bolnu tranziciju. Tu će biti prisutni pritisci interesa sa strane, pa unutrašnji pritisci da promene ne budu radikalne. Pojava islamista na čitavoj sceni je znak pitanja takođe, jer se ne zna da li će oni ostati umereni , kako danas govore da jesu tj. da li će slediti turski model ili će se radikalizovati, što bi bio novi problem za Zapad“, kaže Jakšić.

Profesor Simić očekuje da će biti manje islamista nego što se inače predviđa. „Biće to pozornica vrlo intenzivnog nadmetanja različitih službi, firmi, interesa“, kaže Simić i skreće pažnju da zemlje koje su svrgnule diktature Titovih vršnjaka tek čekaju izbori. Što se tiče otvaranja novih žarišta, profesor izražava sumnju i očekuje samo periodične sukobe i terorističke napade. „Najveći kandidat je Sirija, ali intervencije u Siriji neće biti jer tamo ima premalo nafte i na previše je delikatnom mestu“.

S druge strane, Boško Jakšić smatra da je pitanje vremena kada će Pakistan i Saudijska Arabija, iako pod snažnim protektoratom Amerike, eksplodirati. “Sa primerima oko sebe, bez obzira na desetine milijardi dolara kojima konzervativne kraljevine kupuju socijalni mir u ovim zemljama, to neće potrajati dugo“, kaže Jakšić.

Iz ove arapske priče isključena je Libija koja je, smatraju oba sagovornika, primer za sebe. Zapad je organizovao događaje u Libiji i ovde je najviše interesa imala Francuska, takođe željna nafte, a „nepravedno“ izostavljena u ratu u Iraku. Ono što se Libiji dešava je neka vrsta neokolonijalizma, ili kako bi profesor Simić rekao: neokolonijalizam pomešan sa doktrinom humanitarne intervencije i nejšn bildinga, koji će, kad se odblokira najkvalitetnija nafta na svetu, sa svojim udelom od 23% ukupne svetske proizvodnje, najviše “pomoći“ Francuskoj i Italiji.

Podela naftnog kolača i razvoj situacije u novim, revolucionarnim društvima svakako će uticati na odnos i Amerike prema islamistima, na probleme sa Al Kaidom. Dobro je da je administracija Baraka Obame počela da uči na lekcijama koje je dobio Džordž Buš.

„Dobro je da Obama počinje da izvlači Ameriku iz Bušove arogancije i osionosti i da pokušava da pravi jednu novu politiku i nove pristupe svetu, koji nisu više unilateralni kao što su bili, već su više promocija saradnje, što znači da su neke lekcije naučene“, zaključio je Boško Jakšić.

strana 1 od 193 idi na stranu