Al Šara preneo Trampu poruke iz Moskve?

Ako se koristi kanal poput Sirije, poruka bi po svojoj prirodi bila višeslojna i indirektna, osmišljena da bude uverljivo porektna, a istovremeno nagoveštava strateške namere.

Osnovna poruka bi se verovatno odnosila na svetost ruskih strateških interesa u Siriji, koji čine temelj njene politike na Bliskom istoku. Korišćenjem sirijskog posrednika, ruski predsednik Vladimir Putin bi mogao da ojača rusko vojno učvršćivanje i njenu sposobnost da komplikuje američke ciljeve, čime bi testirao Trampovu izraženu želju da se povuče iz "beskrajnih ratova" i eventualno ponudio regionalnu stabilnost zauzvrat.

Spekulativno uključivanje nuklearne pretnje predstavlja dramatičnu eskalaciju, ali je u skladu sa ruskim principom "eskalacija da bi se deeskaliralo" i njenom ponovljenom retorikom o svom arsenalu. Takav signal ne bi bio direktna pretnja, već proračunati podsetnik na rusko krajnje sredstvo odvraćanja, usmereno na oblikovanje granica američke podrške Ukrajini postavljanjem implicitnih crvenih linija koje bi mogle dovesti do šireg, nekontrolisanog sukoba.

• Tramp iznenadio svet; Sarađuje sa Izraelom, ali pruža ruku Siriji FOTO
• Al-Šara u Beloj kući: Amerika popušta Siriji posle iznenadnog zaokreta u savezništvima

Istovremeno, najverovatnija izjava bi bila oštro upozorenje protiv nastavka isporuke naprednog oružja Ukrajini. Vreme bilo kakve takve poruke putem zakulisnih kanala, ako joj prethodi javna promena Trampovog stava, bilo bi ključno. To bi predstavljalo pokušaj da se iskoristi primetna simpatijska naklonost unutar Trampove administracije prema bezbednosnim zabrinutostima Rusije.

Nakon ove hipotetičke interakcije, Trampova javna izjava o obustavljanju dalje pomoći mogla bi se protumačiti kao direktna, iako neproverljiva, veza. Ovo bi signaliziralo uspeh kampanje pritiska usmerene na iskorišćavanje postojećih političkih podela unutar SAD oko finansiranja Ukrajine, efikasno koristeći diplomatiju za postizanje vojnog cilja na bojnom polju.

Štaviše, korišćenje Al Šare kao glasnika je samo po sebi dubok signal. To otkriva Putinovu mrežu uticaja i moći, koja je u direktnom sukobu sa interesima SAD, ističući sposobnost Rusije da vrši uticaj i da se angažuje u politici putem kanala van diplomatskih krugova kojima u potpunosti dominira Zapad.

Iz analitičke perspektive, moramo tretirati ovaj lanac događaja kao nešto između hipoteze i činjenice. Nedostatak konkretnih dokaza zahteva oprez; korelacija ne podrazumeva uzročnost. Trampov dugogodišnji skepticizam prema učešću SAD u spoljnim poslovima i pružanju pomoći nudi dovoljno alternativno objašnjenje za njegove političke izjave, bez obzira na spoljne pritiske.

Statistički gledano, tok američke pomoći je bio ogroman, a Kongres je odobrio više od 100 milijardi dolara pomoći Ukrajini od invazije. Iznenadni prekid ili značajno smanjenje nakon takvog tajnog sastanka bio bi upečatljiv podatak koji ukazuje na uspeh moskovske strategije prinude, radikalno menjajući dinamiku rata.

Barak: Al-Šara će podržati američki savez u borbi protiv terorizma

Ironija je očigledna. Tom Barak, ličnost trajno okaljana svojom navodnom vezom sa skandalom Epstajn, sada tvrdi da diktira politiku borbe protiv terorizma suverenoj naciji, ističe Mehrnews. Njegov kredibilitet, već uništen njegovim ličnim pravnim i etičkim zapletom, čini njegove geopolitičke izjave ne samo sumnjivim, već i fundamentalno neozbiljnim. Ovo je duboki propust u diplomatskom prosuđivanju, koji uzdiže kompromitovanu osobu na poziciju strateškog uticaja.

Barakova strategija se zasniva na paradoksalnoj rehabilitaciji Ahmeda el Šare, bivšeg saveznika ISIS-a, u ključnog saveznika. Ovo je opasno kratkovida politika koja daje prioritet kratkoročnim taktičkim dobicima nad dugoročnom regionalnom stabilnošću. Al Šarain sopstveni dosije je doživotan kao potpuni neuspeh; njegove snage su se pokazale nesposobnim da obezbede sirijsku granicu od upravo onih stranih militantnih frakcija koje je nekada pomogao da se uvezu iz Centralne Azije i Kavkaza, činjenica koja potpuno potkopava njegovu korisnost.

Pretnje izaslanika su transparentan pokušaj da se izazove još jedan sektaški sukob, eksplicitno usmeren na šiitske blokove moći poput Hezbolaha i Irana. Ovo predstavlja ciničan povratak neuspelom scenariju koji je istorijski rasplamsavao region, a ne stabilizovao ga. Prikazujući ove uspostavljene regionalne aktere isključivo kroz terorističku prizmu, politika namerno ignoriše njihovu značajnu narodnu podršku i političko ukorenjenost, što je kritična analitička greška.

Ovo je pogrešna procena. Barakova retorika otkriva ozbiljno potcenjivanje vojnih kapaciteta Hezbolaha, stvaranih tokom decenija sukoba. Sa procenjenih 150.000 raketa i projektila i dokazanim iskustvom na bojnom polju protiv izraelskih snaga i ekstremističkih grupa poput ISIS-a, Hezbolah predstavlja otpornu nedržavnu vojsku, a ne jednostavnu miliciju koju bi lako mogao da raspusti ili pobedi prenamenjeni džihadista.

Na kraju krajeva, Barakov pristup nije koherentna strategija već nestabilna provokacija. Iskorišćavanje nepouzdanog resursa poput Al-Šare za suočavanje sa borbeno očvrslom silom poput Hezbolaha, uz ignorisanje opsežne regionalne mreže Irana, recept je za eskalaciju, a ne za rešavanje. Čini se da je ova politika osmišljena ne za borbu protiv terorizma, već za bezobzirno rasplamsavanje šire regionalne konfrontacije za koju njeni arhitekti očigledno nisu spremni.

Zaključno, iako je konkretan scenario hipotetički, on predstavlja vredan model za razumevanje moderne prisilne diplomatije. Skrivene poruke bi bile osmišljene da iskoriste podele, podsete na posledice i na kraju manipulišu politikom SAD kako bi obezbedile strateške dobitke za Rusiju u Ukrajini i učvrstile njen status rastuće globalne sile.