Vuletić za "Srpski kompas": "Bez kralja ne valja"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Na tribini kod Frankfurta

Priča Kurta, priča Murta,

Intelektualci iz mog sela

I naravno Bjela!

Ceca, Dejan, Gojko, Vošta

Ne pitaju kol'ko košta,

Smislili su dobru foru

Da navuku dijasporu.

Sudac Miki, Zoki Kesić

Još im fali Stipe Mesić,

Glumaca ekipa cela

I naravno Bjela!

Adaptacija čuvene pesme Bore Đorđevića Gatarbajterske 2 ima za cilj da opusti političku tenziju koja sve više raste kako se bliže izbori. Na sataru bi trebalo ići satirom, a ne drugom satarom inače ćemo se kao narod međusobno satrti.

Izbori, posebno kada su vanredni imaju za cilj da kanališu društvene i političke napetosti i daju legitimitet za pravce i ciljeve društvenog razvoja. Čini se, međutim, da – bar za deo javnosti oni nemaju te funkcije nego upravo suprotno, da podignu društvene tenzije i obesmisle politički život.

Gde je inicijalni izvor tenzija, kome one odgovaraju i kako ih prevazići pitanja su o kojima bi zon politikoni trebalo danas da razmišljaju. Kao jedan od primeraka te vrste koji svoja smatranja javno iznosi osvrnuću se ukratko na svako od njih.

Glavni izvor tenzija koji onemogućava normalan parlamentarni život je nepostojanje artikulisane političke alternative. Na jednoj strani imamo SNS i njegove partnere, ali na drugoj (nakon samourušavanja DS) je amorfna masa nenavođenih projektila koji svakodnevno tuku po organizovanoj infrastrukturi vladajuće koalicije. Dosadašnje decenijsko iskustvo pokazuje da je šteta koju trpi vladajuća stranka minimalna, ali je kolateralna šteta koju trpi društvo u celini ogromna. Lične omraze, opadanje kulturne produkcije, slabljenje vitalnih državnih institucija samo su neke od posledica. Tako imamo situaciju da raste ekonomski ali opada socijalni (društvene mreže, poverenje itd) i humani (lično usavršavanje u svim oblastima) kapital zemlje.

Obično se kaže da vlast ima najveću odgovornost za sve što se dešava u društvu. To je samo delimično tačno, jer jasno je da svakoj vlasti odgovara društvena stabilnost da bi mogla mirno da vlada, pa se teško može optužiti za aktuelni haos. Ni jedna, pa ni ova vlast nije idealna i sigurno bi joj se svašta moglo staviti na raboš. Ova je toga postala svesna ukazujući na problem 'mangupa u sopstvenim redovima'. Međutim, s druge strane, svakako se mora odati priznanje da je vrlo jasno postavila merljive ciljeve koje želi da postigne. Ekonomski razvoj je najvažniji. Navodeći pet tačaka (koje se mogu posmatrati i kao svojevrsni izborni program) Aleksandar Vučić je još jednom potvrdio posvećenost tom cilju. Smanjenje državne administracije i regulacije, energentska stabilnost, povećanje produktivnosti rada i reforme u obrazovnom i naučnom sistemu koje bi trebalo da obezbede prilagođavanje zahtevima tržišta rada i zahtevima koje postavlja nova digitalna budućnost o tome jasno svedoče.

S druge strane, ne postoji artikulisana politička ideja. Umesto merljivih ciljeva, politička masa svoje delovanje pokušava da opravda zaklanjanjem iza opštih mesta kao što su društvena pravda, demokratija, zdrave institucije i tome slično. Od ozbiljne politike se očekuje da pokaže ambiciju i sposobnosti da se jasno označi koje su to dimenzije i indikatori na osnovu kojih bi se ostvarenje tih vrednosti moglo meriti i pratiti. Lepo je što studenti imaju takve vrednosti, ali, ako žele da se bave politikom i razvojem društva, morali bi da se jasno opredele u tom smislu. Šta su prioriteti, kako ih ostvariti i s kojim ljudskim i materijalnim resursima i sredstvima Ukratko tek, kada se oformi jasna alternativa možemo očekivati da se politički život sa ulica vrati u parlament. Ako toga nema, razumljivije deluju optužbe da i nije reč o politici nego o pokušaju destabilizacije zemlje i onda to nije samo kleveta. Neshvatljivo je, naime, da u godinu i po dana oni koji se bune protiv vlasti, a predstavljaju sebe kao intelektualnu elitu zemlje, nisu uspeli da osmisle ništa pametnije ni više od parole 'pumpaj' i pogrdnog nadimka 'ćaci'. Time ne vređaju samo one koji podržavaju vlast nego i one koji bi da žive normalan život. Taj život je, trebalo bi podsetiti usijane glave kojima politika nije profesija, mnogo kompleksniji i bogatiji od borbe za i protiv vlasti.

Nažalost, stvari su otišle predaleko. Dno na kome se talože teške i zle reči je probijeno. Izbori mnogima služe samo kao povod da se trka ka verbalnom i ko zna kakvom još bezdanu nastavi. Da stvar bude čudnija ovde nije reč o sukobu koji proizilazi iz identnitetskih (nacija, vera), ekonomskih (klasa) ili kulturnih (subkulture) razlika. Reč je o umišljenoj, medijski podsticanoj, podeli između 'ćacija' i 'blokadera'. Ta podela je refleksija teško vidljivih tektonskih sudara različitih zamisli o budućnosti sveta i svetskog sistema. Politički uspeh je kada se tako apstraktni sukobi u praksi svedu na borbu između 'ćacija' i 'piculića'. Onima kojima smeta politika Srbije treba u tom smislu odati priznanje. Bio bi, međutim, još veći politički uspeh kada bi se te besmislene podele i sukobi smirili. Političke razlike su normalne kao i razlike u postavljanju društvenih ciljeva. Oko toga se, uostalom, formiraju političke stranke i pokreti. Ono što nije normalno su sukobi između običnih ljudi da li su za Vučića, ili protiv njega.

Sticajem okolnosti posle vanrednih parlametnarnih slede i predsednički izbori. Bilo bi dobro kada bi predstavnici vlasti i onih koji su protiv nje mogli da se dogovore da podrže nekog nezavisnog kandidata koji ima ugled u velikom delu javnosti. To bi smirilo duhove običnog sveta, a ostavilo otvorenom političku borbu oko ciljeva društvenog razvoja. Nešto slično je pokušano izborom Dobriće Ćosića za predsednika SRJ. U Belgiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Španiji, Švedskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu morahije samo tome i služe. Pitanje je da li bi danas u Srbiji tako nešto bilo moguće. Konsenzus oko takve osobe bi bio svakako mnogo teži, ali paradoksalno i mnogo lakši jer nema mnogo ličnosti prihvatljivih za veći deo Srbije. Da nije politički srljao rektor Beogradskog univerziteta je mogao da bude takva persona. Sigruno postoji još neko ko nije bio tako nestrpljiv. U svakom slučaju vredi razmišljati o tome."