Ve­ći dug ni­je pad sa li­ti­ce

Ne znači ni da ulazimo u dužničku krizu. Ali kada se probije zacrtana granica i kad se „crveno svetlo upali”, mora odmah da se reaguje, da se definišu i primene mere koje će dug vratiti u zacrtane okvire.

Bojite li se da će probijanje granice uticati na pogoršanje rejtinga, jer ste isticali da je poboljšanju rejtinga zemlje, usred krize, doprinelo usvajanje fiskalnih pravila?

Ne bi trebalo, ako se donesu i preduzmu kredibilne mere. Kada smo pisali zakon, konzervativno smo postavili granicu na 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ali tada su relevantne međunarodne prognoze, kako za Evropu tako i za nas, predviđale puni oporavak, odnosno rast od najmanje tri do četiri odsto. Tada bi tek 2013. godine dug dostigao maksimum i onda polako počeo da pada. Međutim, u uslovima znatno nižeg rasta – granice se brže probijaju. Predlozi za povećanje granice dozvoljenog duga na 50, ili 60 odsto, koji se i sada javljaju, jako su opasni, jer smo mi i tada videli da zemlje poput Srbije, sa ne baš sjajnom istorijom servisiranja obaveza, doživljavaju finansijske krize pri nižem nivou duga.

Hoće li rejting agencije to uzeti kao olakšavajuću okolnost?

Za njih će biti presudna naša reakcija. Poljska je, kad joj se to dogodilo, napravila i počela da primenjuje program kojim je definisala način na koji će dug vratiti u zacrtane okvire. Bitno je da i mi napravimo plan kojim ćemo, preko smanjenja minusa u kasi, kontrolom državnih garancija i otplatom dela duga prvo zaustaviti rast duga i vratiti ga u zakonske okvire.

Šta su osnovni elementi tog plana?

Suštinski, to se svodi na srednjoročnu reformu smanjenja javne potrošnje i poresku reformu. Tu je vlada na potezu.

Znači li to da će taj plan primenjivati sledeća vlada?

To bi moglo da bude tako, ali postoje i druga iskustva. Španska vlada je, na primer, donela program radikalnog smanjenja deficita pre izbora, a novoizabrana vlada prihvatila da ga primenjuje. Francuska takođe sprovodi značajna rezanja u predizbornom periodu. Nasuprot tome, kod nas se pojavljuju parcijalni predlozi koji vode povećanju minusa u kasi, a ne smanjenju.

Ali ova vlada je jasno rekla da se poreska reforma ne primenjuje u krizi?

Poreska reforma je urgentna – neophodno je njeno donošenje u 2012, jer pun efekat može imati tek 2013. godine. Predlog podrazumeva smanjenje opterećenja na rad i povećanje opterećenja na potrošnju, odnosno povećanje PDV-a. I sada smatram da je ta reforma dobra za povećanje konkurentnosti privrede i stimulisanje proizvodnje. Predlozi parcijalne primene koji predviđaju samo smanjenje opterećenja rada neodgovorni su i doveli bi do rasta deficita i duga. A i zemlje poput Mađarske i Hrvatske tokom krize su primenile tu reformu, dok je Nemačka, sa velikim uspehom, to učinila 2007. godine.

Da li ste u ekonomskom programu bilo koje političke stranke videli tu ideju?

Nisam gledao te programe, ali u Pismu o namerama Vlade i MMF-a iz septembra meseca stoji da će se preduzeti reforma koja je u osnovi na ovim linijama.

Treba li u uslovima tromog rasta primenjivati fiskalno pravilo koje podrazumeva povećanje minusa u kasi u recesiji?

To može da bude problem. Svesni smo toga i zato smo i preporučili da budžetski deficit za sledeću godinu ne bude maksimalnih 4,5 odsto, već niži. Tačno je da ako je rast nizak, minus u kasi može da bude veći, ali postoji i ograničenje koje kaže da javni dug ne može da probije 45 odsto bruto domaćeg proizvoda. Srednjoročno gledano, u uslovima usporenog rasta, javni dug je preči. To znači da će u sledećim godinama manjak u državnoj kasi morati brže da se smanjuje nego što to pravila predviđaju.

Mislite li, kao i pre nekoliko godina, da Srbija više ne sme da se zadužuje jer troškovi kamata mogu da dostignu izdvajanja za neke vitalne funkcije, kao što je bezbednost, na primer?

Nisam promenio mišljenje. Granica od 45 odsto javnog duga mora da se poštuje, i kada se pređe treba da se napravi i primeni plan koji bi dug što pre vratio nazad. Za kamate ćemo sledeće godine izdvojiti 1,5 odsto BDP-a. To nije zanemarljivo, ali još ne ugrožava neke vitalne funkcije. Moja poenta i tada i sada je bila da treba sprečiti nekontrolisani rast duga preko definisane granice, kada bi se i izdaci za kamate značajno uvećali.

Kao urednik „Kvartalnog monitora” izračunali ste da u predizbornoj godini uvek povećamo potrošnju. Ako u centralnoj kasi postoje kočnice, bojite li se da lokalne samouprave mogu višak novca koje će dobiti dogodine potrošiti u predizborne svrhe?

Naša analiza pokazuje da će za razliku od republike, gde imate velika rezanja, na lokalu biti moguća značajna povećanja potrošnje. Ne mogu da tvrdim da će to otići u predizborne svrhe, ali postoji opasnost da se deo novca neracionalno potroši. Poruka je da se, ako je moguće, na lokalu naprave neke značajnije uštede, čime bi se manjak ukupne države smanjio, a rast duga usporio. Naši predlozi su bili da se neke funkcije sa republičkog prebace na lokalni nivo, ali za to nije postojala politička volja.

Strahujete li da je model postkriznog oporavka, koji se zasniva na povećanju izvoza i investicija, u čijem pisanju ste učestvovali, završio u korpi?

Ne. Osnovna ideja o povećanju izvoza i investicija kao pokretača rasta ostaje potpuno validna. Fiskalna pravila koja smo u studiji predlagali usvojena su i primenjuju se, donet je Zakon o restituciji i javnoj svojini. Kada je o strukturnim reformama reč, tu se nije ništa značajnije uradilo. Jedan stub tog budućeg rasta jeste uređenje fiskalnog sektora, a drugi znači stvaranje poslovnog ambijenta koji će podstaći dolazak investicija, povećanje domaće štednje… Poslednji stub je približavanje Srbije Evropskoj uniji, i proizvodno integrisanje u njenu privredu, kao što su to uspešno uradile Češka, Slovačka, Mađarska... .