Vodič kroz Kinu

Kada otići

U Kinu se može ići tokom čitave godine – proleće (mart-maj) i jesen (septembar-početak novembra) su najprijatniji, jer tada izbegavate velike letnje vrućine (jun-avgust) i vrlo hladnu zimu (novembar-februar/mart). Proleće u Pekingu je naročito prijatno, a u Hong Kongu su najbolje vremenske prilike početkom proleća, i u jesen. Leti dolazi najviše turista, a u špicu turističke sezone često je problem naći smeštaj.

Severna Kina je vrela i u glavnom suva tokom leta, naročito na severoistoku gde su poznate velike vrućine, mada i u Pekingu zna da bude vrlo vrelo. Oblast oko reke Jangce (Čang-đang) je veoma topla i vlažna, a južna Kina, sa obalom na koju nasrću tajfuni, takođe ima visoke temperature. Kiše su retko kad toliko jake da mogu da poremete putovanje, osim na južnoj obali tokom sezone tajfuna.

Zima je mrtva sezona (osim na ostrvu Hainan) i može da bude najmirniji deo godine, ali dok je Hong Kong zimi prijatno hladnjikav, severna Kina je jedno ogromno zamrznuto prostranstvo. Zimovanje u centralnim i južnim delovima pokrajine Junan je prijatno, ali je na višim nadmorskim visinama severno od te pokrajine prilično hladno. Zima u principu nije preporučljiva za obilazak velikih nadmorskih visina u celoj zemlji, mada je leti vrlo prijatno u pokrajini Ćing-hai i na Tibetu.

Za vreme glavnih državnih praznika, putovanje takođe može biti otežano, a turistička mesta su često puna kineskih turista. Manevrisanje kroz Kinu zajedno sa još 1,3 milijarde drugih ljudi za vreme Kineske nove godine može da bude maltretiranje, ali s druge strane pruža priliku da zemlju vidite u najzanimljivijem trenutku. Cene hotela skaču tokom Prvog maja (praznik traje 7 dana), i Nacionalnog dana 1. oktobra (takođe 7 dana), a do voznih karata se teško dolazi.

Cene i troškovi

Nekada jeftina, Kina je odavno postala skupa, i sve skuplja. Ali ako znate kuda i kako da putujete u skladu sa svojim budžetom, moći ćete da se uskladite.

Najskuplja mesta su Hong Kong, Makao, Peking (Beiđing), Šangaj, Guangđou, istočne priobalne pokrajine, i Specijalne ekonomske zone (SEZ). Peking i Šangaj znaju da budu neizdrživo skupi. Osvrnite se oko sebe, budite praktični, i steknite osećaj gde lokalci kupuju. Pokušajte da brzo steknete osećaj za paritete; budite razumni i oprezni u vezi sa tim gde kupujete, i šta kupujete. S obzirom da baratate nepoznatom valutom, strpljivo preračunajte šta koliko košta. Čak i Peking i Šangaj mogu da budu jeftini.

Ako spavate u sobi sa više ljudi – što je danas sveprisutna opcija – ako se krećete autobusom ili biciklom umesto taksijem, hranite se po kioscima ili malim restoranima, i uzdržavate od nepotrebne kupovine i rasipanja, možete da živite na oko US$ 25 dnevno, što je oko 200 juana ili 15 €. Najveći deo para poješće vam smeštaj, a u mestima gde ne postoje hosteli moraćete da platite od Y160 za dvokrevetnu sobu (jednokrevetne su retko na raspolaganju).

Zapadna Kina i unutrašnjost su i dalje relativno jeftini. Popularne bekpekerske destinacije, kao što su Yunnan, Sichuan, Guangxi, Gansu, Xinjiang, Qinghai, i Tibet, obiluju jeftinim smeštajem i restoranima.

Cena hrane još uvek je prihvatljiva po celoj Kini, a oni štedljivi mogu da se prehrane i za samo Y40 dnevno. Troškove transporta ćete držati na minimumu ako putujete autobusom, i ako u vozovima ne uzimate ležaj. Putovanje vozom je prihvatljivo, i obično je dvostruko jeftinije od aviona. Avion u Kini je skup, ali popusti su česti, a ako imate malo vremena za pokrivanje velikih distanci, onda je letenje pravo rešenje.

Dvokrevetne sobe u hotelima srednje kategorije su oko Y240, a u restoranima srednje klase možete jesti za oko Y40. Relativan komfor u Kini može se ostvariti za oko Y480 dnevno.

Koliko košta luksuz u Kini? Sobe u hotelima sa pet zvezdica mogu da budu i do Y2400 za noć u velikim gradovima, a u ekskluzivnim restoranima cene obroka idu i do Y800.

Kao zemlja koja istovremeno prolazi agoniju tranzicije, a opet je nekako večno ista, Kina je mesto koje obavezno treba videti. Železnica – novotarija koje su se nekada mnogi gnušali zbog negativnih posledica na feng šui i poguban uticaj na grobove predaka – danas povezuje prašnjavi Peking na samom severu Kine, sa Lasom na udaljenom Tibetu. Vozni motori se na visokim nadmorskim visinama snabdevaju kiseonikom, isto kao i putnici, koji će bez sumnje uživati u njegovom ukusu nakon što prežive notorno zagađenje u Pekingu.

Monumentalna Brana tri klanca, najveća na svetu, završena je 2006, tri godine pre roka. Kina je prvi put poslala čoveka u kosmos 2003, a zatim je to ponovila 2005. Od šangajskog aerodroma Pudong do centra grada se može stići Maglevom koji vozi 430km/h (iako vam se može desiti da u toku špica osedite čekajući da autobus pređe pola metra zagušenim pekinškim ulicama).

Kina navodno utroši pola svetskog betona i trećinu čelika, a skoro polovina celokupne tropske drvne građe odlazi na bezbrojne kvadratne metre kineskog parketa. Sex shopovi su sveprisutni od Anjanga do Đingdiđina: 70% svih seks igračaka u svetu su 'Made in China'. U zemlji vlada nestašica pilota koji bi upravljali njenom rastućom flotom komercijalnih aviona, a insajderi tvrde da je nebu Kine trenutno preko 100 stranih pilota. U bliskoj budućnosti bi troje od četiri Kineza mogli posedovati auto, a to znači da će se flota od 1.1 milijarde automobila gurati za parking mesto.

Peking

Glavni tekst: Peking: domaćin Olimpijade 2008

Uzbuđenje i trauma promena su sveprisutni. U ludačkoj jurnjavi da se pretvori u modernu citadelu, Peking bespovratno uništava veliki deo svoje dragocene istorije. Kako primećuje američki arhitekta IM Pei, gradski planeri je trebalo da sačuvaju veličanstvene gradske zidine, i da izvan njih podignu oblakodere. Da bi umirio savest, Peking je paradoksalno ponovo podigao velelepnu Kapiju Jongding (iako taj faksimil ne ogovara originalu u potpunosti) nakon što je srušen 1950ih.

Šangaj

Glavni tekst: Šangaj: najveći kineski grad
Pogledajte još: Šangaj: Najbogatiji, najmnogoljudniji, najmoderniji, Kako da ubijete 48 sati u Šangaju

Ako mislite da u Pekingu ima mnogo solitera, idite u Šangaj koji sad ima gotovo dvostruko više oblakodera nego Njujork. The only way is up, moglo bi se reći, a šangajske ulice menjaju izgled maltene preko noći. Ipak, grad još uvek nije rešio probleme kao što su žuta voda iz česme, ogromno zagađenje, i saobraćajne gužve koje su ozbiljan konkurent epskom pekinškom krkljancu.

Čuveni po egzotičnim jelima, restorani godišnje nabavljaju 45 milijardi kineskih štapića, a u Pekingu je nedavno otvoren prvi restoran specijalizovan za jela od penisa jaka, foke, i magarca. Ako to nije vaša šolja ća, probajte najnoviju ludoriju, Tujia pizza, ukusnu i aromatičnu ploču hleba sa komadima mesa koja će vas vratiti 2000 godina unazad.

Problemi

Zagađenje i dalje ostavlja pogubne posledice na zemlju. Visoki vladin zvaničnik zadužen za životnu sredinu upozorio je 2005. da bi zagađenje za 15 godina moglo da se učetvorostruči.

Ptičiji grip, izvor velike globalne panike 2005-06, zarazio je veliki broj ptica u Kini, ali srećom za sada nije uspeo da mutira u oblik u kojem bi bio prenosiv sa čoveka na čoveka. I pored toga, došlo je do navale na Tamiflu, koji se u Šangaju za kratko vreme rasprodao, a zatim pojavio na crnom tržištu po znatno višoj ceni.

Suše na severu Kine ne pokazuju znake posustajanja. Tianjin danas prema izveštajima ima manje zalihe vode po glavi stanovnika nego Saudijska Arabija.

Kineski neugodan tango sa internetom još jednom je posrnuo kada je 2002. u požaru u jednom internet kafeu poginuo veliki broj ljudi. Odgovor vlasti bio je da zatvore hiljade internet kafea u celoj zemlji. Danas postoji 30,000 cyberspace policajaca koji striktno prate sadržaj i iskorenjuju strane zagađivače, kao što su web sajtovi BBC News i Wikipedia.

Photo: DF08

Ne ide sve kao po loju ni u unutrašnjosti, jer nezadovoljstvo i tamo raste i u učestalosti i u intenzitetu. Prema zvaničnim kineskim izveštajima u 2004. godini bilo je 74000 incidentnih slučajeva, u glavnom u pobunama i ilegalnim demonstracijama.

Najnovija istorija

Kina je u 21. vek ušla kao ekonomski gigant, a naslednik Deng Sjaopinga, Đijang Zemin pohvalio se uspehom koji njegova zemlja ostvaruje na svetskoj pozornici. Tokom njegove vladavine, Hong Kong i Makao su vraćeni Kini, Peking je dobio Olimpijske igre, a Kina postala članica Svetske trgovinske organizacije (WTO). I pored toga, ekonomska slika kine je u najboljem slučaju maglovita, jer dok je Đijang sve napore ulagao u WTO, glomazni državni sektor ostao je nerešeno breme za privredu.

Pripreman za predsednika još od početka 1990ih, Hu Đintao – koji je postao predsednik 2003 – je prvi savremeni kineski lider koji je postao član komunističke zajednice nakon 1949. Međutim, nade da je Hu reformator tiho su raspršene, a predsednik se posvetio čeličnom kontrolisanju političke opozicije i protoka informacija.

Hu se obavezao da će društvo očistiti od 'liberalnih elemenata', tako da je patroliranje internetom sada još rigoroznije, a i ugašeno je više publikacija, među kojima i istaknuti Bing diǎn (Tačka smrzavanja, Freezing Point), popularni nedeljni dodatak dnevnika Zhōngguó Qīngnián Bào (Kineski omladinski dnevnik, China Youth Daily). U Pekingu je instaliran izuzetno efikasan sistem za filtriranje interneta, nazvan 'veliki kineski firewall', koji u proseku blokira oko 10% web sajtova. Zvaničan stav je da država ostaje suprotstavljena 'širenju vesti sa sadržajem koji je protiv nacionalne bezbednosti i javnog interesa'.

Svesna da bodi borbu za sopstveni opstanak, Komunistička partija sve više popušta s kontrolom kojom se sprečava sticanje privatnog bogatstva. Kao rezultat toga, Kina je postala obećana zemlja sa astronomskim privrednim rastom. To je istovremeno i zemlja polarizovana rastućim jazom između onih koji imaju i onih koji nemaju, što je veliki udarac filozofiji marksizma i Kineske komunističke partije. Najveća ironija je u tome što je upravo sila koju je komunizam nameravao da sruši (kapitalizam), dala novi život Komunističkoj partiji Kine.

Glavna linija razdvajanja leži između bogatijih južnih i jugoistočnih pokrajina sa izlaskom na more, i nazadnih provincija u unutrašnjosti, pre svega na zapadu. Da bi ispravila ovu neravnotežu, vlada je pokrenula ambicioznu kampanju Razvijamo zapad, kako bi privukla firme, investicije, i stručnjake u siromašnije zapadne delove zemlje.

Poslednjih godina je sve više protesta u ruralnim sredinama, koje izazivaju konfiskacija zemlje, zagađenje životne sredine, i visoki porezi koje prikupljaju korumpirani zvaničnici. Peking planira da u 36 gradova rasporedi specijalne policijske jedinice, sa glavnim zadatkom da rasturaju pobune i demonstracije.

Ipak, ekonomski napredak Kine poslednjih godina je sve jači, i ova zemlja danas proizvodi 30% svetskog čelika i 46% betona, a 40% svih televizora na svetu proizvedeno je u Kini. Cifre ne prestaju da zaprepašćuju, a neprekidne bojazni da se kineska privreda pregreva ili da je čeka slabljenje, nisu uspele da uzdrmaju strane investicije. Pesimisti najčešće pominju do guše dužan bankarski sektor kao izvor neizbežnog privrednog kolapsa, ali fenomen kineskog privrednog čuda nastavlja da hita napred.

Savremena Kina ima malo pravih intelektualaca (koji su ispali iz mode još od kampanje Stotinu cvetova i Kulturne revolucije), ili pravih ideologa, a Komunistička partija sve više računa da će nacionalizam ispuniti ideološku prazninu u srcu društva. U međuvremenu, sve veći interes za Hrišćanstvo takođe postaje značajna stavka u ispunjavanju duhovnog vakuma. Kontinuirano gušenje duhovnog pokreta Falun Gong koje je počelo 1999. odslikava strah Partije da će izgubiti tle pod nogama od nekomunističkih doktrina. Međunarodne organizacije regularno ističu sudbinu uhapšenih sledbenika pokreta Falun Gong kao jedan od mnogih slučajeva kršenja ljudskih prava u Kini.

Zaštita životne sredine je takođe jedan od gorućih problema. Kineski apetit za energijom raste svakodnevno: trenutno Kinezi troše 12% celokupne svetske energije, s tim što ta potrošnja raste četiri puta bržom stopom u odnosu na svetski prosek. Kina je 2004. godine prestigla Japan kao drugi uvoznik nafte na svetu, posle SAD. Kina je najveći svetski proizvođač uglja, a njeni ugljenokopi su odgovorni za hronično zagađenje i šokantan broj industrijskih nesreća (6000 poginulih tokom 2005). Oko 25 miliona stabala drveća se godišnje poseče kako bi se utolila kineska glad za štapićima za jelo.

Kina danas prolazi najveću migraciju stanovništva iz sela u grad koja je ikada viđena u svetu. Milioni ljudi se sele u gradove, u potrazi za poslom, i za sobom donose rastući pritisak na prirodnu okolinu. Ali ono što zapanjuje je da je Kina postala i treći po redu donator hrane na svetu, iako je istovremeno i uvoznik hrane.

Kina se istovremeno potrudila i da njeno prisustvo bude primećeno i na međunarodnom planu. Kina žestoko investira u Afriku, što je deo politike diverzifikacije izvora nafte kako bi zadovoljila sve veću žeđ za fosilnim gorivom, i to u trenutku kada na Bliskom istoku vlada gungula.

Međutim, sve izraženije prisustvo Kine na međunarodnoj sceni u neskladu je sa njenom politikom nemešanja. Pragmatično poslovno orijentisana, Peking ne pokazuje mnogo interesa za kršenje ljudskih prava u zemljama sa kojima sklapa poslove. Jedan od takvih slučajeva su lukrativni naftni dilovi između Kine i sudanske vlade u Kartumu koji su motivisali Kineze da se suprotstave sankcijama UN prema Sudanu zbog masakra u Darfuru. Prijatelji Kine su i nacije kao Severna Koreja, Mjanmar, i Zimbabve, zemlje koje je ostatak međunarodne zajednice mahom izbegava. Dugogodišnji prijatelj Severna Koreja naročito je zavisna od kineske dobre volje (pre svega u vidu hrane i ekonomske pomoći).

Odnosi između SAD i Kine su i dalje od primarnog strateškog značaja, naročito od kako raste regionalni i globalni značaj Kine. Optimisti ističu sve veću međuzavisnost kineskih i američkih ekonomskih veza, kao i srdačniju atmosferu saradnje od napada Al-Kaide 11. septembra. Pesimisti vide Tajvan kao razlog glavnog trvenja dve zemlje, jer je SAD izjavio da će vojno podržati to ostrvo u slučaju kineske invazije.

Kultura

Kina danas kipi od trgovinske i kreativne energije. Gde god da odete srešćete ljude pune elana koji pokušavaju da ostvare modernizaciju, a da istovremeno sačuvaju prošlost. Kina na prelasku u 21. vek pokušava da nađe svoje mesto u međunarodnoj zajednici, a da ne kompromituje svoje kulturno nasleđe.

Poniženje koje je Kina doživela u 19. i 20. veku od strane Zapada i Japana još uvek ostavlja traga kod njenih stanovnika. Kinezi su ponosni na činjenicu da su otkrili barut, štampu, i papirni novac, dok istovremeno prihvataju poslovne ideje Zapada i slobodno vreme provode po večernjim školama za učenje engleskog jezika. Postoji bojazan da Zapadne vrednosti mogu uništiti dušu tradicionalne kineske kulture, ali istovremeno je jak i nagon da se izmeni izolovanost koja je za Kinu bila karakteristična stotinama godina. Sve je više kineskih građana koji žele da bud viđeni kao progresivni učesnici globalnog sveta, otvoreni za nove ideje.

Modernizacija je za sobom donela i neke glavobolje – zagađenje, porast kriminala, i nezaposlenost, samo su neke. Novi naraštaji bogatih u Kini ostavili su milione drugih iza sebe. Procena je da jedan od osam Kineza živi u apsolutnoj bedi, a zatvaranje fabrika je ostavilo milione bez posla. Masovnom migracijom seljaka u urbane centre vrši se ogroman pritisak na gradove, i prouzrokuju nestašice vode, stambeni problemi, i zagađenje životne sredine.

Čak i pored tolikih promena, tradicionalne vrednosti i dalje opstaju. Mnoga uverenja potiču u velikoj meri iz sveprisutnog uticaja Konfučijanske filozofije na kinesku kulturu. Kinezi cene značaj porodice, moral, i samokontrolu, kao i težak rad i uspehe. Pretpostavlja se da će porodica kao celina cvetati i prosperirati ukoliko kod kuće postoji harmonija. Jake porodične veze kao i veze unutar zajednice glavna su pokretačka snaga Kineza, čak i u teškim trenucima.

Razočarenje politikom Komunističke partije učinilo je da mnogi danas glasno govore ono što misle, i traže promene. Po čitavoj zemlji niču privatne akcione grupe, i obraćaju se pre svega socijalnim slučajevima koje vlada ignoriše ili zanemaruje, kao što su invalidi, ili homoseksualci, oboleli od AIDS-a, žrtve porodičnog nasilja. Umetnici i pisci se oslobađaju od ranijih političkih stega, što rezultira u jačanju muzičke, književne, i umetničke scene koje su godinama bile gušene.

Porodica je još uvek jaka, i u proseku mnogobrojna. Roditelji zadržavaju jake veze sa svojom decom, a šira familija ima veliki značaj. Babe i dede najčešće vode računa o svojim unucima, dok deca rade i finansijski obezbeđuju svoje ostarele roditelje.

Rapidan razvoj poslednje tri decenije doveo je do toga da mnogim Kinezima skoči životni standard, naročito onima koji žive na bogatoj istočnoj obali. 'Ti si ono što imaš', postao je moto novih kineskih japija, koji auto i veliki stan vide kao simbol uspeha. Pored toga, u prvim redovima izmenjene Kine stoje kompjuterski obrazovane mlađe generacije, koji ne samo što downloaduju novu pop muziku, igre, i filmove, već na blogovima i internet četu učestvuju u žestokim debatama o svemu, od obrazovanja do seksa pre braka.

Hrana i piće

Za Kineze hrana je život, zdravlje, i sreća. Kinezi vole da jedu i kineska kuhinja je raznolika baš kao i njena geografija, kao i njeni ljudi. Gde god da odete srešćete se sa ogromnim izborom različitih kulinarskih stilova, od kojih svi odlično znaju da iskoriste sveže, lokalne sastojke i začine. Za svakog ima ponešto, od biberastog ukusa u Sečuanu, do delikatnih začina Guangdonga. Dođite sa dobrim apetitom, jer kada je reč o hrani, Kina vas neće izneveriti.

Strast za hranom oblikovala je kinesku kulturu, a kuvari do perfekcije razvijaju svoju veštinu čak i u najtežim životnim uslovima. Da bi se uštedela energija, meso i povrće se iseckaju na sitne komade kako bi kuvanje trajalo što kraće, a jela se služe zajednički kako bi svako dobio po nešto za jelo. Rezultat toga je pobedonosni miks inventivnosti, ukusa, i uštede.

U tradicionalnom kineskom jelu, žitarice uvek igraju glavnu ulogu, i služe se sa povrćem, proizvodima od soje, i, ukoliko se ima dovoljno para, mesom ili ribom. Kineski uobičajen pozdrav glasi 'Ni chi fan le ma?' (Jesi za klopu?). Fan se slobodnije može prevesti i kao žitarica, nasuprot reči kai, što znači povrće. Princip da se svako ozbiljno jelo bazira na žitaricama potiče još iz dinastije Šang (1700-1100 p.n.e.), i dan danas je ključno pravilo kineske kuhinje svuda u svetu.

Dobro pripremljeno kinesko jelo obradovaće sva čula: miris, izgled, ukus, i dodir. Uvek postoji smeša Jina i Janga, principa ravnoteže i harmonije – blagi sastojci uvek su upareni sa jakim, a hrskavi sa mekim. Dihotomija između sastojaka fan i kai takođe pokazuje kako se Jin i Jang primenjuju u svakodnevnom životu. Konkretnije – sve povrće i voće je Jin, u glavnom je vlažno i meko, a cilj mu je da proizvede osvežavajući efekat, i da zadovolji ženski aspekt naše prirode. Yang hrana – pržena i začinjena – predstavlja toplotu, i zadovoljava mušku stranu naše prirode.

Zbog geografskih i klimatskih razlika, u kombinaciji sa lokalnim kulinarskim stilovima, postoje mnogobrojni kulinarski pravci. Generalno, kulinarstvo u Kini može se svrstati u četiri šire škole – Severnu, Istočnu, Zapadnu, i Južnu školu, koje se dalje mogu deliti u uže kategorije. Kinezi svoju kuhinju jednostavno opisuju: 'južna je slatka, severna je slana; istočna je začinjena, a zapadna je kisela'.

Rasprostranjena urbanizacija, omogućena komercijalizacijom poljoprivrede i distribucijom hrane, prouzrokovala je uspon restoranske industrije, koja je zatim podstakla razvoj regionalnih kulinarskih pravaca. Poboljšane komunikacije, pre svega izgradnja Velikog kanala kojim su umreženi mnogi kineski vodeni putevi, omogućili su da se hrana dovozi i odvozi u svaki deo kraljevstva.

Najznačajniji trenutak u razvoju kineske kuhinje dogodio se za vreme dinastije Ćing (1644-1911), kada su iz novog sveta doneti novi sastojci. Kukuruz, slatki krompir, i kikiriki – koji bujaju u klimatskim uslovima u kojima pirinač ne raste – omogućio je život u oblastima koje su prethodno bile nenaseljene. Još jedna značajna namirnica doneta iz novog sveta je i čili, koji je ne samo začin, već i koncentrat vitamina A i C.

Osnovne namirnice i specijaliteti

Kinezi obično jedu slab doručak. Često je to kaša od pirinča (žou ili konđi), često sa kiselim krastavcima i joutaio (prženim štapićima od testa), ili poparenim hlepčićima, koji se služe prazni ili sa filom. Uz doručak obično piju toplo sojino mleko, slatko ili nezaslađeno. Za doručak se još jedu nudle, kuvana jaja, prženi kikiriki, i knedle.

Kinezi ručaju između 11.30 i 2 popodne, a mnogi svoj srednji obrok kupuju u malim uličnim snek barovima. Za Kineze koji su u poslovnoj žurbi, ručak se obično sastoji od pirinča ili nudli, koje jedu sa povrćem ili sa mesom.

Regionalne kuhinje

SEVERNA ŠKOLA

Na severu se češće jede pšenica, nego pirinač. Najčuvenije kinesko jelo Pekinška patka služi se uz tipično severnjačke sastojke: pšenične palačinke, mlad luk, i fermentisanu sojinu pastu. Na severu se jede dosta slatkovodne ribe i piletine, a kupus je sveprisutan.

Uticaj Mongola je najjači na severu, a dva najčuvenija kulinarska izvozna proizvoda ovog regiona su mongolski roštilj i mongolski lonac.

Photo: koe2moe

Roštilj se nekada smatrao varvarskom metodom u raznim delovima Kine, a i danas je tako na severu, gde se hrana u glavnom kuva, blanšira, peče u rerni, ili prži na vrelom ulju.

Međutim, severnjačka kuhinja važi i za nesofiticiranu i blagih ukusa.

Istočna škola

Istočni deo zemlje, blagosloven rekom Jangce i njenim pritokama, suptropskom klimom, plodnom zemljom, i morskom obalom, oduvek je bio meka za gastronome. Grad Hang-đou nalazi se na obali Zapadnog jezera koje je prepuno ribe, uključujući i visoko cenjenog belog glavaša, mesto je nastanka restoranske industrije.

Istočnjaci imaju izuzetno raznovrsnu kuhinju, a jedna od tipičnih podvrsta je crveni dunst, u kojem se meso lagano krčka u tamnom soja sosu, šećeru, i začinima. Ovde se jede dosta mesa, ali to je i područje u kojem je kineska vegetarijanska hrana dostigla vrhunac.

Zapadna škola

Zapadnjaci su najpoznatiji po tome što najviše koriste crveni čili, koji su im doneli španski trgovci za vreme rane dinastije Ćing. Dok je severnjačka kuhinja evoluirala tako da omogućava produženo zadovoljstvo i energiju na hladnoj klimi, sečuanska jela bukvalno osuše telo kroz znojenje i tako ga prilagođavaju vrlo vlažnom vremenu.

Svinjetina, živina, mahunarke, i soja se najčešće koriste, a prisutni su pečurke i bambusovi izdanci.

Južna škola

Hrana iz ovog regiona se najčešće sreće u Zapadnom svetu, jer većina kineskih emigranata potiče iz oblasti Guangdong. Klima je vlažna, a kiše česte tako da je pirinač ovde osnovna namirnica od kad su Kinezi prvu put došli u ovaj region za vreme dinastije Han /206 p.n.e. – 220 n.e.). Dva omiljena metoda kuvanja na jugu su prženje u voku i blanširanje.

PIĆE

Bezalkoholna pića

Čaj je nacionalno piće Kine, i toliko je rasprostranjeno da će vas kelner u svakom restoranu prvo pitati 'he šenme ća?' ('kakav čaj želite?'). U jeftinijim restoranima na račun kuće ćete dobiti slab čaj od jasmina, ili zeleni čaj, ali u skupljim kafanama imaćete prilike da birate kvalitetnije, ali i skuplje varijante.

Tradicionalno, Kinezi nikad ne stavljaju mleko ili šećer u čaj, ali stvari se menjaju. Danas se čaj s mlekom (nai ća) može naručiti svuda u Kini.

Kafa je u Kinu stigla sa Zapada, i to na velika zvona, i danas se kafići u zapadnom stilu sreću svuda.

Alkoholna pića

Ako je čaj najpopularnije piće u Kini, pivo je sasvim sigurno broj dva. Za jedno od najboljih važi Tsingtao, koje se pravi sa mineralnom vodom zbog koje je penušavije. To je u stvari nemačko pivo, jer je grad Ćingdao (stari naziv 'Tsingdao') u kojem se pivo pravi, nekada bio nemačka koncesija, a Kinezi su nasledili pivaru. Flaša piva obično košta od 1,5 juana do 2 u prodavnicama, i od 15 do 20 juana u pabovima.

Kina ima vinograde i proizvodi vino u proteklih 4000 godina. Reč vino se dosta slobodno prevodi, jer mnogi Kinezi pod vinom podrazumevaju žestoka pića. Vino od pirinča se najviše koristi za kuvanje, a manje kao piće. Kineska tehnika proizvodnje vina razlikuje se od zapadne utoliko što na Zapadu proizvođači pokušavaju da smanje oksidaciju na minimum, dok Kinezima prija ukus koji oksidacija proizvodi i zbog toga upražnjavaju suprotan postupak.

Izvor: Lonely Planet

U nastavku: Peking