Kratka istorija logora za izolaciju (1)

Kako definisati logor za izolaciju?
Da bi se mogla pratiti pojava masovne izolacije kroz istoriju, neophodno je da se odrede kriterijumi za kvalifikovanje te pojave. Kao polazna tačka dobro će poslužiti teza da je glavni (ali ne i jedini) generator masovne izolacije uticaj koji na mase vrše ideje koje imaju ili mogu dobiti politički značaj, a koje se u datoj sredini smatraju subverzivnim po postojeći poredak stvari.

Dok su u pitanju samo pojedinci koji poseduju takve ideje, mere koje društvo ili režim koristi protiv njih ne prelaze okvire klasičnih zatvorskih mera, bez obzira kakvo je formalno obrazloženje i sam postupak izolovanja. Međutim, kako su tokom 19. veka mase sve više uzimale aktivno učešće u istorijskim događajima, mere individualne izolacije pokazivale su se nedovoljnim da preduprede neželjene posledice. Javila se potreba razvoja nove tehnologije fizičkog izolovanja, primerene kontrolisanju masa.

Sledeći argument za tezu da se osnovni smisao logorske prakse nalazi na tehnološkom nivou predstavlja činjenica da se logori javljaju u zemljama čije su ideologije oštro suprotstavljene jedna drugoj: njih su stvarale i liberalne demokrate, i komunisti, i fašisti, i nacisti. Istorija Jugoslavije odlično ilustruje kako se u jednoj zemlji smenjuju režimi i na vlast dolaze i s vlasti odlaze ljudi različitih političkih i moralnih shvatanja, a logori se stalno obnavljaju. Sve to upućuje na zaključak da oni nisu cilj po sebi, koji neminovno proizlazi ili je deo neke ideologije, već samo instrument da se dođe do nekog cilja.

Mnogi autori ukazuju na Francusku revoluciju kao na inicijalni faktor krupnih promena tokom poslednja dva veka, među koje svakako spada i pojava logora za izolaciju. Revolucionarnim činom samoproglašenja predstavnika trećeg staleža za Narodnu skupštinu, 17. juna 1789. godine, otporom kralja i plemstva tom postupku i nastankom teze o aristokratskoj zaveri koja je bila posledica toga, stvoren je stereotip o kolektivnom neprijatelju, koji može biti izvan ili unutar nekog naroda.

Ubuduće će vrlo široke kategorije stanovništva u okviru iste države ili istog naroda moći da budu smatrane za (državne, narodne, klasne, rasne, nacionalne i sl.) neprijatelje i tome shodno tretirane. Dalji tok istorije samo je razvio i obogatio ono što je mentalni preokret izazvan tom uzurpacijom omogućio: postojimo „mi“ i postoje „oni“ (neprijatelji), a između nas razlike toliko nepomirljive, da ih treba označiti bodljikavom žicom.

Nemaèki logor za francuske oficire za vreme Prvog svetskog rata

Najpre se mora konstatovati da u ranijoj istoriji nema ni jednog primera dovoljno ubedljivog da bi se mogao smatrati pandanom ili „praoblikom“ masovne izolacije, kakva se javila u 19. i 20. veku, a pogotovo da bi se mogao smatrati koncentracionim logorom u modernom smislu reči. Neki od osnovnih uslova mogu se videti u procesu industrijalizacije i pojavama koje su sa njom povezane.

Tako je urbanizacija donela tehnička rešenja koja omogućuju koncentraciju velikog broja ljudi na malom prostoru. Saobraćajna povezanost je povećala frekvenciju kretanja ljudi i razmene ideja, čemu su organizatori masovne izolacije pokušali da se suprotstave upotrebom stvarnih ili artificijelnih pustih ostrva kao idealnih obitavališta za ideološki „opasne“.

Razvoj nauke, koji je s jedne strane ponudio i niz novih tumačenja sveta i ljudskog društva, utičući i na bogatstvo političkih opcija (od kojih su neke u pojedinim društvima nepoželjne), a s druge doveo do tehnološkog napretka bez koga ne bi bilo ni, za neke vidove masovne izolacije, važnih patenata kao što su bodljikava žica, električni reflektor, mitraljez, gasna komora, i sl. Pojava masovnih medija je omogućila brzo i neselektivno informisanje, čime je olakšana i ubrzana politička mobilizacija najširih slojeva, ali i pospešen otpor određenih političkih struktura nekim vidovima njenog ispoljavanja.

Masovno obrazovanje je omogućilo da se veliki broj ljudi osposobi za primanje novih ideja i ideologija, postane politički aktivan i tvorcima logora potencijalno interesantan. Promene u sferi morala, naročito afirmacija utilitarizma, omogućile su da čovek, pojedinac ili u masi, bude posmatran kao sredstvo za postizanje nekog cilja, a ne kao ličnost vredna po sebi, što se naročito ispoljavalo u nekim drastičnim vidovima logorske prakse.

Masovna grobnica u nacistièkom konc-logoru Bergen-Belzen. Danas, pri pomenu izraza „koncentracioni logor“, ovakve scene prve naviru u svest. Tu i leži opasnost od stereotipnog poistoveæivanja svakog vida logora sa „fabrikama smrti“.

Terminologija masovne izolacije

Izraz masa u svom osnovnom značenju ne označava ništa drugo do puko mnoštvo, u konkretnom slučaju – ljudi. Ali, kada su u pitanju logori, radi se o mnoštvu koje se nalazi u specifičnom psihičkom stanju: oni su bili izloženi stresovima i emotivnim lomovima, a mnogi među njima su bili sistematski indoktrinirani i psihički i fizički zlostavljani. Usled toga, lako su zapadali u stanje povišene emotivnosti, što je stvaralo pogodno tlo za manipulaciju, a postoje primeri da su, usled svega pretrpljenog, moralne ograde i vrednosni sistem logoraša bili teško ruinirani, što je bitno uticalo na njihovo ponašanje u logoru, ali i kasnije, nakon izlaska na slobodu.

Objekte koji su korišćeni za prikupljanje i izolaciju  politički sumnjivih osoba izvori i literatura najčešće označavaju izrazom koncentracioni logor. Međutim, tu leži opasnost da se zamagle krupne razlike koje su postojale između različitih logorskih sistema i tipova objekata, i da se svaki vid masovne izolacije političkih protivnika poistoveti sa određenim stereotipom. A stereotip, u ovom slučaju, predstavljaju nacistički konc-logori.

Među njima se, pored radnih logora i logora sa pooštrenim životnim uslovima, izdvaja poseban tip logora, poznat pod rečitim nazivima koje su koristili i sami nacisti: logori smrti ili mlinovi za kosti. Njih je neopravdano poistovećivati sa svakim vidom masovne izolacije jer su u pitanju sasvim specifični logori, kakvih ni pre ni kasnije nije bilo nigde. Izraz koncentracioni logor je, dakle, u međuvremenu promenio značenje, pa treba biti posebno oprezan prilikom korišćenja tog termina.

Kada se sve uzme u obzir, najsvrsishodnije je opredeliti se za sintagmu logori za izolaciju, zbog njene jasnoće, širine i sposobnosti da potpuno pokrije pojam, pri čemu dozvoljava da se obilje njegovih sadržaja pobliže definiše, bez robovanja stereotipima i predrasudama. Literatura uglavnom nastoji da izrazom koncentracioni logor obuhvati sve vidove i faze ove pojave, što često dovodi do terminološke i pojmovne zbrke, koja i ne mora uvek da bude slučajna. Indikativno je da autori enciklopedijskih odrednica koje se odnose na ovu temu uglavnom znaju samo za logore u stranim zemljama, dok ih u sopstvenoj „previđaju“.

Tipologija logora

Na osnovu istorijskog razvoja prakse masovne izolacije moguće je napraviti podelu na faze i na tipove logora. Hronološki, bilo je tri faze, pri čemu otpočinjanje naredne ne znači da se tip logora iz prethodne više ne pojavljuje. Sa početkom nove faze paralelno traju i logori iz prethodne, ponekad čineći celovit sistem. Pri tome, ovde se u prvu fazu svrstavaju i pojave koje bi se mogle pre nazvati protologorima (napoleonovo vreme ili indijanski rezervati), ali čine važnu etapu u prikupljanju iskustava za nastanak logora u punom značenju reči:

1.      Logori za neprijateljske vojnike i civile (prvi put u Francuskoj, od 1803).

2.      Logori za sopstveno stanovništvo (prvi put u Habzburškoj monarhiji, od 1914).

3.      Istrebljivački logori (jedino u Nemačkoj i NDH, od 1941).

Druga osnova za podelu mogla bi biti prema nameni. To je relativna podela, pošto postoje i slučajevi da se u iste logore zatvaraju i vojnici i civili, kao i da se vojnici podvrgavaju logorskom tretmanu iz političkih razloga:

1.      Vojni logori (za ratne zarobljenike)

2.      Civilni logori (za političke zatvorenike)

Treća osnova za pravljenje tipologije jeste podela na osnovu tretmana logoraša, pri čemu u okviru iste lokacije mogu da postoje posebne kategorije logoraša koje pogađa neki od ovih postupaka, ili svi skupa:

1.      Logori sa izolacijom kao jedinom svrhom

2.      Logori za prevaspitavanje i rad

3.      Istrebljivački logori

Četvrta podela mogla bi se napraviti na osnovu toga da li je masovna izolacija praktikovana u okviru pravnog sistema ili vaninstitucionalno; peta, prema tome da li je pre izolacije logoraš počinio neki delikt i zbog toga bio lišen slobode, ili je zatvoren preventivno, itd…

U sledećem nastavku: Оpšta istorija masovne izolacije,  prva faza: zatvaranje tuđeg stanovništva

Autor je istraživač-saradnik u Institutu za savremeneu istoriju u Beogradu. Član je redakcija dva stručna časopisa: "Godišnjak za društvenu istoriju" i "Istorija XX veka". Aktivan je član Udruženja za društvenu istoriju.