Kratka istorija logora za izolaciju (1)

Odlično.
Ko je autor članka (biografija)?

Sjajan tekst. Jedva cekam nastavak.

Svojevrsni primer savremenih logora za izolaciju su azilantski centri za prvi prihvat stranaca Ogradjeni su zicom obezbedeni oruzanom silom ne retko sa sluzbenim psima Spominjem tu centar za osobe proglasene kao nepozeljni stranci gde je takodje poseban rezim obebedjenja i ophodjenja Pored izuzetno strogih mera fizicko tehnickog obezbedjenja imovine i lica desilo se da izgube zivote u vatrenoj stihiji .Postoje ambicije pojedinih EU parlamentarnih politickih partija odnosno ministara pravosudja i intergracije stranaca da se osnuju logori za strance gde bi se stranci vaspitavali prema zapadnim normama i cuvali To nije proslo od parlamenta dakle od demokratije Ipak imajmo na umu da su gradjevinski planovi i lokacije odredjene za sledeci put kad dodje na red za razmatranje i bude odobreno kao spasonosna mera da se naucimo reda u sivome svetu. Dragi zemljaci sto se tice izolacije mogu vam navesti i ovaj primer da je jedan nas (bivsi) zemljak zapao u psihoticnu krizu kao posledica Hercegovackog vojevanja. Izujedan od sluzbenog psa lezao je skoro tri nedelje na podu nepokretan u sopstvenom izmetu u glavnoj policijskoj stanici jednog EU grada u samoci i smradu dakle izolaciji U kriznom centru nije bilo lezaja za njega Tri nedelje je cekao na prvi pregled psihijatra imao je srecu moglo je potrajati

Postovani,

Mala zamerka na primere logora smrti. Napisali ste samo Nemacka i NDH, mada je istorijska cinjenica da su istrebljivacki logori postojali i u SSSR, Kini i Kambodzi. Sve najbolje, pozdrav.

Odlican clanak. Narodi sa ovih prostora bi trebalo da ispituju i uce iz svoje proslosti da se ovakve stvari nikada ne bi vise ponovile. Nekada se mora iz vecnosti posmatrati sadasnjost.

Pre bih rekao da logori u SSSR, Kini, Kambodzi (i jos mnogim zemljama) spadaju u "Logore za sopstveno stanovnistvo", mada ljudski gledano, sve se to na kraju svede na isto - mucenje i smrt.

Drago mi je da je tekst naišao na pohvale zainteresovane publike, ali moram da dodam i neke opaske. Ne javljaju se logori uvek u svom “čistom” vidu. Postojali su karantini, kojima je pod izgovorom medicinske potrebe vršen politički nadzor: postojali su indijanski rezervati, u kojima su Indijanci trebali da budu “zaštićeni”, a u stvari su bili izolovani, i tsl. Možda se i u azilantskim centrima (West side Story) može videti neki prikriveni vid političke kontrole, ali treba biti na oprezu, da ne podvedemo baš svaku masovnu izolaciju pod pojam logora. Moglo bi se desiti da se time dodatno izmeni značenje tog termina i zamagle istorijske činjenice koje on iznačava.
Druga primedba je na brzopletost, odnosno na iznošenje sudova pre nego što je prezentovan i pročitan ceo tekst. Tipologija koja je izložena u prvom nastavku treba da olakša razumevanje ostalih nastavaka. Istrebljivački logori (fabrike smrti) su bili izuzetak, a ne pravilo logorske prakse tokom 200 godina. U to sam se uverio istražujući tokom nekoliko godina fenomen masovne izolacije. Logori u SSSR su odneli mnoge žrtve (kao i drugde u svetu), ali nisu bili namenjeni istrebljenju, već eksploataciji i prevaspitavanju. To će objasniti nastavci koji slede. O kineskim i kambodžanskim se jako malo zna. Naći u Srbiji knjigu o tome meni nije bilo moguće. Ako čitalac A. Cvetković može da me uputi na literaturu iz koje je saznao o prirodi tih logora rado ću ga slediti.
Osim toga, pitanje da li je zatvarano tuđe ili sopstveno stanovništvo nije validan kriterijum za identifikaciju logora smrti (kako, izgleda, smatra P. Srdanović): nemački Jevreji su bili sopstveno stanovništvo Trećeg Rajha, a Srbi, Jevreji u Romi sopstveno stanovništvo Nezavisne Države Hrvatske, pa su ipak istrebljivani. Nije put u logor uvek vodio kroz mučenje u smrt, broj logora iz kojih nije bilo izlaza verovatno je manji od 10, a postojalo je tokom poslednja dva veka na hiljade logora širom sveta. Ali da ni ja ne trčim pred rudu. Ovo je tek prva četvrtina priče o logorima.
A već iz ovih prvih komentara vidljivo je koliko je ovo osetljiva i provokativna tema.
S poštovanjem,

Goran Miloradović

Moja opaska se odnosila na komentar citaoca, ne na sam tekst (koji ionako nije dovrsen). Tekst je dobar i svidja mi se sto je napisan kao rasprava a ne kao esej (mada je moj sud o mucenju i smrti "esejisticki"). Do sada se uglavnom o ovoj temi pricalo subjektivno i sa emocijama (sto opet nije tesko razumeti). Jedino mi nije jasno sta ste mislili sa "... broj logora iz kojih nije bilo izlaza verovatno je manji od 10". Zar je moguce tako malo? Nekako mi se cini da je u istoriji bilo mnogo vise takvih primera. Ali da ne zurimo, cekamo ostale nastavke.
Pozdrav

Odlično.
Ko je autor članka (biografija)?

Sjajan tekst. Jedva cekam nastavak.

Svojevrsni primer savremenih logora za izolaciju su azilantski centri za prvi prihvat stranaca Ogradjeni su zicom obezbedeni oruzanom silom ne retko sa sluzbenim psima Spominjem tu centar za osobe proglasene kao nepozeljni stranci gde je takodje poseban rezim obebedjenja i ophodjenja Pored izuzetno strogih mera fizicko tehnickog obezbedjenja imovine i lica desilo se da izgube zivote u vatrenoj stihiji .Postoje ambicije pojedinih EU parlamentarnih politickih partija odnosno ministara pravosudja i intergracije stranaca da se osnuju logori za strance gde bi se stranci vaspitavali prema zapadnim normama i cuvali To nije proslo od parlamenta dakle od demokratije Ipak imajmo na umu da su gradjevinski planovi i lokacije odredjene za sledeci put kad dodje na red za razmatranje i bude odobreno kao spasonosna mera da se naucimo reda u sivome svetu. Dragi zemljaci sto se tice izolacije mogu vam navesti i ovaj primer da je jedan nas (bivsi) zemljak zapao u psihoticnu krizu kao posledica Hercegovackog vojevanja. Izujedan od sluzbenog psa lezao je skoro tri nedelje na podu nepokretan u sopstvenom izmetu u glavnoj policijskoj stanici jednog EU grada u samoci i smradu dakle izolaciji U kriznom centru nije bilo lezaja za njega Tri nedelje je cekao na prvi pregled psihijatra imao je srecu moglo je potrajati

Postovani,

Mala zamerka na primere logora smrti. Napisali ste samo Nemacka i NDH, mada je istorijska cinjenica da su istrebljivacki logori postojali i u SSSR, Kini i Kambodzi. Sve najbolje, pozdrav.

Odlican clanak. Narodi sa ovih prostora bi trebalo da ispituju i uce iz svoje proslosti da se ovakve stvari nikada ne bi vise ponovile. Nekada se mora iz vecnosti posmatrati sadasnjost.

Pre bih rekao da logori u SSSR, Kini, Kambodzi (i jos mnogim zemljama) spadaju u "Logore za sopstveno stanovnistvo", mada ljudski gledano, sve se to na kraju svede na isto - mucenje i smrt.

Drago mi je da je tekst naišao na pohvale zainteresovane publike, ali moram da dodam i neke opaske. Ne javljaju se logori uvek u svom “čistom” vidu. Postojali su karantini, kojima je pod izgovorom medicinske potrebe vršen politički nadzor: postojali su indijanski rezervati, u kojima su Indijanci trebali da budu “zaštićeni”, a u stvari su bili izolovani, i tsl. Možda se i u azilantskim centrima (West side Story) može videti neki prikriveni vid političke kontrole, ali treba biti na oprezu, da ne podvedemo baš svaku masovnu izolaciju pod pojam logora. Moglo bi se desiti da se time dodatno izmeni značenje tog termina i zamagle istorijske činjenice koje on iznačava.
Druga primedba je na brzopletost, odnosno na iznošenje sudova pre nego što je prezentovan i pročitan ceo tekst. Tipologija koja je izložena u prvom nastavku treba da olakša razumevanje ostalih nastavaka. Istrebljivački logori (fabrike smrti) su bili izuzetak, a ne pravilo logorske prakse tokom 200 godina. U to sam se uverio istražujući tokom nekoliko godina fenomen masovne izolacije. Logori u SSSR su odneli mnoge žrtve (kao i drugde u svetu), ali nisu bili namenjeni istrebljenju, već eksploataciji i prevaspitavanju. To će objasniti nastavci koji slede. O kineskim i kambodžanskim se jako malo zna. Naći u Srbiji knjigu o tome meni nije bilo moguće. Ako čitalac A. Cvetković može da me uputi na literaturu iz koje je saznao o prirodi tih logora rado ću ga slediti.
Osim toga, pitanje da li je zatvarano tuđe ili sopstveno stanovništvo nije validan kriterijum za identifikaciju logora smrti (kako, izgleda, smatra P. Srdanović): nemački Jevreji su bili sopstveno stanovništvo Trećeg Rajha, a Srbi, Jevreji u Romi sopstveno stanovništvo Nezavisne Države Hrvatske, pa su ipak istrebljivani. Nije put u logor uvek vodio kroz mučenje u smrt, broj logora iz kojih nije bilo izlaza verovatno je manji od 10, a postojalo je tokom poslednja dva veka na hiljade logora širom sveta. Ali da ni ja ne trčim pred rudu. Ovo je tek prva četvrtina priče o logorima.
A već iz ovih prvih komentara vidljivo je koliko je ovo osetljiva i provokativna tema.
S poštovanjem,

Goran Miloradović

Moja opaska se odnosila na komentar citaoca, ne na sam tekst (koji ionako nije dovrsen). Tekst je dobar i svidja mi se sto je napisan kao rasprava a ne kao esej (mada je moj sud o mucenju i smrti "esejisticki"). Do sada se uglavnom o ovoj temi pricalo subjektivno i sa emocijama (sto opet nije tesko razumeti). Jedino mi nije jasno sta ste mislili sa "... broj logora iz kojih nije bilo izlaza verovatno je manji od 10". Zar je moguce tako malo? Nekako mi se cini da je u istoriji bilo mnogo vise takvih primera. Ali da ne zurimo, cekamo ostale nastavke.
Pozdrav