Istorija vakcina

Vakcine predstavljaju deo svakodnevnog života i nešto što se podrazumeva samo po sebi – barem kod nas. Međutim, odavno nije tako i u razvijenom svetu. U nekim zemljama određene vakcine nisu nikada ni uvođene, a drugim su odavno izbačene iz programa redovne vakcinacije dece i odraslih. U većini zemalja EU, vakcine nisu čak ni obavezne, već ih nadležne državne institucije jedino preporučuju. Ali, uz tu preporuku ide i obaveštenje roditeljima o mogućim neželjenim dejstvima. Tako, na primer, u Nemačkoj svaka država ima svoj plan vakcinacije za svoje sugrađane po preporuci dve nadležne institucije: to su RKI (Institut Robert Koh) i PEI (Institut Paul-Erlih). Ali, ista ta država propisuje i način na koji će se izvršiti vakcinacija (roditelji moraju da dobiju kompletnu informaciju o sadržaju i neželjenim dejstvima vakcine), a obaveza države je da nadoknadi štetu ukoliko se desi da osoba pretrpi neka neželjena dejstva. Čak i treća lica, odnosno oni koji dođu u kontakt sa vakcinisanom osobom i posle obole od iste bolesti, dobijaju odštetu.

Izumitelj vakcine – lekar ili prevarant?

Možda će se neko od čitalaca začuditi kako je moguće da ove "boce" mogu naškoditi, kada je njihova svrha da spreče nastanak "zloćudnih" dečjih i još mnogih drugih bolesti. U medicinskim knjigama piše da je izumitelj prve vakcine bio engleski lekar Edvard Džener (Edward Jenner). Naime, on je izumeo vakcinu protiv velikih boginja. Međutim, istorija tvrdi drugačije. Naime, Džener je živeo u vreme kralja Džordža III, kada medicinski ispiti nisu bili obavezni. I Džener je smatrao da ne mora da ih polaže, pa je na vrata svoje kuće okačio natpis "Hirurg i apotekar". Tek nakon "prakse" od 20 godina pomislio je da bi bilo dobro da nabavi i neke papire. Na kraju je stupio u kontakt sa Škotskim univerzitetom i po ceni od 15 funti dobio diplomu doktora. Tačno je i da je pre toga uspeo da dobije i članstvo u Kraljevskom društvu, ali je njegov poslednji biograf, dr Norman Mur, morao da prizna da je to učinio na prevaru – poslao je spis o gnežđenju kukavice, ali to je, kako navodi pomenuti biograf, bila gomila gluposti u koju nijedan savremeni ornitolog ne bi poverovao.

Dženerov "lek" za besnilo

Posle toga je pisao Oksfordskom univerzitetu i tražio da mu dodele počasnu diplomu doktora medicine. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja, najzad je uspeo da dobije toliko željenu diplomu. Zatim je šalje Kraljevskom koledžu u Londonu, tražeći i njihovu diplomu, ali su ga oni odbili rečima: "dok ne položi ispite, neće moći da je dobije". Ovakve stvari su bile moguće, jer Džener je živeo u doba velikog sujeverja, kada su pacijentima davali da gutaju žive žabe kako bi ih izlečili od glista, kada je mešana kravlja balega i ljudski izmet sa mlekom i puterom kako bi se izlečila difterija i kada je u malim kašičicama "serviran" mozak čoveka koji je umro nasilnom smrću da bi se izlečile boginje! Džener je čak izmislio i lek za besnilo. Naime, čoveka koga je ujeo besan pas trebalo je samo nekoliko puta zagnjuriti u neku brzu reku – pod uslovom da ga ne udavite. Kako je Džener tvrdio, ovaj tretman nije nikada omanuo. Očigledno je da je taj siroti "doktor" imao ideju da je osobu koju je ujeo besan pas zaposeo neki demon koga bi trebalo isterati na isti način na koji su nekada isterivani "đavoli" iz veštica!

Eksperimenti na ljudima

Kako god bilo, Džener je od seoskih mlekarica čuo priču da oni koji su preležali kravlje boginje nikada nisu oboleli od velikih boginja. To mu je dalo ideju kako da se proslavi. 1796. godine je iz sirotišta uzeo jednog dečaka po imenu Džejms Fips (James Phipps) izarazio ga limfom koju je uzeo iz vezikule zaražene krave. Nakon kratkog vremena ga je zarazio boginjama i kada se dečak nije razboleo, počeo je da traga za ljudima koji su nekada preležali kravlje boginje, ali nisu kasnije oboleli od velikih boginja. Po njemu, to je bio dovoljan dokaz da je inokulacija kravljim boginjama dovoljna preventiva za velike boginje. (Poznato je, međutim, da je Džener ubrzo nakon toga izvršio eksperiment na još jednom siročetu, dečaku Džonu Bejkeru, kome je ubrizgao tečnost iz obolelog konjskog kopita. Nakon toga je hteo da ga zarazi i virusom velikih boginja da bi video da li će oboleti, ali nije imao dovoljno vremena - odmah nakon tog eksperimenta dečak je umro od visoke temperature.)

Tako je započela priča o vakcinaciji. U mnogim evropskim zemljama je posle toga stupio na snagu zakon po kojem je ova vakcina postala obavezna.