Kako će nas internet zaboraviti?

O njemu se poslednjih nekoliko godina dosta diskutuje u Evropi i ono je konačno uvršteno u novi predlog sveobuhvatnog zakona o zaštiti podataka. Iako je Redingova novo pravo opisala kao skromno proširenje već postojećeg prava o zaštiti podataka, ono zapravo predstavlja najveću pretnju po slobodu govora na internetu u deceniji koja nam predstoji.

Pravo da budete zaboravljeni može da košta Facebook ili Google i do dva posto globalnog prihoda ukoliko, recimo, ne izbrišu fotografije koje ste postavili ali ste kasnije zbog toga zažalili, iako su one do tog trenutka već naveliko razdeljene. Ukoliko pravo ne bude preciznije definisano pre zvaničnog usvajanja regulative u toku sledećih godinu dana, to bi moglo da dovede do dramatičnog sukoba između američkog i evropskog shvatanja idealnog balansa između privatnosti i slobode govora, što bi značilo i znatno manje otvoren internet.

Pravo da budete zaboravljeni u teoriji se bavi velikim problemom digitalnog doba: veoma je teško da pobegnete od svoje prošlosti na internetu sada kada svaka fotografija, promena statusa ili tweet zauvek ostaju da žive na cloudu. A Evropljani i Amerikanci imaju drastično različita shvatanja tog problema.
Intelektualni koreni prava da budete zaboravljeni u Evropi leže u francuskom zakonu i njegovom le droit à l’oubli - ili „pravu na zaborav” - ono omogućuje osuđenom kriminalcu koji je odslužio kaznu i koji je rehabilitovan da se usprotivi objavljivanju činjenica vezanih za njegovo suđenje i zatvor.

Za razliku od toga, u Americi je objavljivanje nečije kriminalne istorije zaštićeno Prvim amandmanom pa je tako, recimo, Wikipedia odbila zahtev dvojice Nemaca optuženih za ubistvo poznatog glumca da se njihova zločinačka istorija izbriše sa glumčeve stranice na Wikipediji.

Evropski zakonodavci veruju da svi građani sada imaju otežan put ka brisanju svoje prošlosti s obzirom na to da internet snima sve i ne zaboravlja ništa - ti problemi nekada su bili ograničeni samo na osuđene kriminalce.

Kada je komesarka Reding 22. januara najavila novo pravo da budete zaboravljeni, naročito je skrenula pažnju na rizik da bi tinejdžeri mogli da otkriju kompromitujuće podatke zbog kojih bi kasnije u životu mogli da zažale.

Potom je istakla suštinu prava: „Ako neki pojedinac više ne želi da se njegovi podaci obrađuju ili skladište od strane kontrolora, i ako nema legitimnog razloga za njihovo čuvanje, ti podaci treba da budu izbrisani iz sistema”.

Redingova je umanjila posledice na slobodu govora: „Jasno je da pravo da budete zaboravljeni ne može da nadmaši pravo na totalno brisanje istorije”, kazala je.

Slično misle i novinari. Džon Hendel je u članku „Zašto novinari ne bi trebalo da se plaše evropskog ‘prava da budete zaboravljeni’” za Atlantic.com napisao da, iako bi prvobitni predlog nacrta pre godinu dana „potencijalno mogao da omogući ljudima da izbrišu bilo kakvu digitalnu referencu - od javnih beležaka, preko medija do društvenih mreža - za koju prosude da je nebitna ili neprikladna za njih”, Redingova je ponudila užu definiciju podataka koje ljudi imaju pravo da uklone: naročito „lične podatke koje su ti ljudi sami o sebi objavili”.

I „upravo je ova odredba ključ razumevnaja: Revizijom postojećeg prava insistira se na tome da korisnici interneta kontrolišu podatke koje oni sami stave online, ne reference u medijima ili bilo gde drugde”.

Hendel, izgleda, nije protumačio regulative koje su, zapravo, predložene tri dana kasnije, 25. januara. One nisu ograničene na lične podatke koje su ljudi „obelodanili sami o sebi”; naprotiv, one stvaraju novo pravo da se obrišu lični podaci, široko definisani kao „bilo koja informacija povezana sa podacima u pitanju”. Iz tog razloga one, verovatno, podržavaju pravo da se zahteva brisanje bilo koje fotografije ili podatka koje sam sâm postavio, čak iako su raspodeljene na „sto strana”, da ne spominjemo nelaskave fotografije na kojima sam ja ili informacije o meni koje drugi postavljau, bilo istinite ili ne.

Photo: altemark/Flickr

U često navođenom blogu od prošlog marta, Peter Flajšer, glavni savetnik za privatnost u Googleu, napisao je da pravo da budete zaboravljeni često pokriva tri različite kategorije, od kojih svaka predstavlha veću pretnju za slobodu govora od prethodne.

Prva je i najmanje kontroverzna: „Ako postavim nešto online, da li imam pravo da ga obrišem?” Pošto mi Facebook i druge društvene mreže omogućavaju da to učinim, stvaranje zakonski obavezujućeg prava ovde je krajnje simbolična i potpuno nepotrebna stvar.

Evropsko pravo da budete zaboravljeni predlaže i vršenje pritiska na Facebook da se pridržava sopstvene politike privatnosti koja omogućuje korisnicima da potvrde da su fotografije i drugi podaci obrisani iz njegovih arhiva pošto su uklonjeni od očiju javnosti.

Ali pravo na brisanje podataka postaje daleko kontroverznije kad se pogleda druga Flajšerova kategorija: „Ako objavim nešto i neko drugi to preuzme i ponovo objavi sa svom sajtu, da li imam pravo da i to obrišem?” Zamislite tinejdžerku koja zažali što je postovala sliku sebe sa flašom piva i kada je obriše otkrije da je istu sliku nekoliko njenih prijatelja postavilo kod sebe na sajt. Ako ih zamoli da uklone sliku, a njeni prijatelji odbiju ili ne može da im se uđe u trag, da li bi Facebook bio primoran da obriše slike sa profila njenih prijatelja bez saglasnosti vlasnika albuma, samo na osnovu pukog prigovora neke tinejdžerke?

Sudeći po nacrtu evropske regulative, podrazumevani odgovor je skoro sigurno potvrdan. Prema zakonu, kada neko zahteva brisanje ličnih podataka, provajder internet usluge „treba da izvrši brisanje bez odlaganja”, osim ako zadržavanje podataka nije „neophodno” za upražnjavanje „prava na slobodu izražavanja”, kao što je definisano u lokalnim zakonima zemalja članica. U drugom odeljku zakon kaže da postoji izuzetak od obaveze da se podaci uklone kad je reč o „obradi ličnih podataka isključivo u novinarske svrhe ili u svrhe umetničkog izražavanja”.

Ako kontaktiram Facebook, gde sam prethodno postavio spornu sliku, on mora na svoju ruku da preduzme „sve razumne korake” da bi identifikovao svaku relevantnu treću stranu i obezbedio uklanjanje sadržaja. Na kraju dana, Facebook će morati da se upetlja u razne vrste akcija koje podrazumevaju neprijatno određivanje granica što je ranije bio posao sudova. A mogućnost drakonskih finansijskih kazni za svakog kontrolora podataka koji „se ne povinuje pravu da neko bude zaboravljen ili izbrisan” - i do 1.000.000 evra ili dva odsto globalne zarade - mogao bi da navede te kontrolore da se u svakom dvosmislenom slučaju odluče za brisanje, što će dovesti do ozbiljno zabrinajavajućeg efekta.

A da biste stekli ideju koliko jeziv taj efekat može biti, razmislite o činjenici da to pravo može biti traženo ne samo od objavljivača sadržaja (Facebooka ili neke novine) već i od pretraživača Googlea i Yahooa koji nude link ka sadržaju.

Primera radi, španske vlasti za zaštitu podataka, tužile su Google i primorale ga da obriše linkove ka sramotnim novinskim člancima koji su, po španskim zakonima, inače legalni.

A tužbe protiv trećih strana takođe su preteće po slobodu govora u Argentini, kako pokazuje slučaj Virhinije da Kunje. Argentinska pop zvezda je pozirala za seksi slike kad je bila mlada, ali je nedavno u tužbi tražila od Googlea i Yahooa da ih ukloni, navodeći da su pretraživači prekršili argentinsku verziju prava da budete zaboravljeni.

Google je na to odgovorio da ne može tehnološki da se prilagodi naredbi za tako širokim uklanjanjem fotografija, a Yahoo da je jedini način da se povinuje zahtevu da blokira sve sajtove koje spominju ime Da Kunje sa svojih pretraživačkih mašina.

Bez obzira na sve ovo, argentinski sudija je uvažio zahtev Da Kunje i, nakon što je novčano kaznio Google i Yahoo, naredio im je da uklone sve sajtove koji sadrže seksualne fotografije Argentinke.

Nakon žalbe pretraživača ova odluka je oborena na osnovu toga da su Gogle i Yahoo mogli da budu odgovorni samo ako su znali da je sadržaj pogrdan i klevetnički i ako su ga namerno ostavili.

Photo: ahans/Flickr

U argentinskim sudovima postoji najmanje sto trideset sličnih zahteva za uklanjanjem fotografija i sadržaja koje su uglavnom pokrenuli zabavljači i modeli.

Jedna od tužiteljki je manekenka za kupaće kostime, Jesika Toskanini, koja se slikala i za Sports Illustrated; kada korisnik Yahooa iz Argentine ukuca njeno ime u polje za pretraživanje, rezultat je prazna stranica.

Konačno, tu je Flajšerova treća kategorija zahteva za uklanjanje: „Ako neko drugi objavi nešto o meni, imam li pravo da to obrišem?” Ovo, naravno, ugrožava slobodu izražavanja na najozbiljniji način. Vrhovni sud SAD brani državama da odobravaju zakone koji sprečavaju medije u objavljivanju istinitih ali neprijatnih informacija - poput imena žrtve silovanja - dokle god je ta informacija pribavljena zakonskim putem.

Predloženi evropski zakon, međutim, tretira zahtev za brisanje istinitih informacija koje su drugi objavili identično kao zahetv za brisanje fotografija koje sam ja postavio a koje su potom drugi preneli: oba su deo definicije ličnih podataka kao „bilo kakve informacije koja se tiče” mene, bez obzira na izvor. Ja mogu da zahtevam ukidanje nekog sadržaja a teret je, ponovo, svaljen na treću stranu koja treba da dokaže da sadržaj potpada pod izuzetak koji se tiče novinarskog ili umetničkog slobodnog izražavanja.

To bi, na primer, od Googlea, umesto neutralne platforme moglo da napravi v.d. cenzora za Evropsku zajednicu. A pošto Google neće da igra tu ulogu, on bi umesto toga mogao da ostavlja prazne stranice kad god neki evropski korisnik ukuca ime nekoga ko se protivio nekom gadnom blogu ili nečijoj promeni statusa.

Iako evropsko pravosuđe vrlo široko definiše pravo da budete zaboravljeni, moguće je da će ono biti primenjivano prilično usko. Evropljani imaju dugu tradiciju deklarisanja apstraktnih prava privatnosti u teoriji, koji se potom ne sprovode u praksi. A ovaj zakon će možda biti dalje pročišćavan u narednih godinu i kusur dana, dok Evropski parlment i Savet ministara ne utanače detalje.

Ali, prilikom izveštavanja o nacrtu zakona, Redingova je kazala da želi da on bude dvosmislen kako bi se prilagodio novim tehnologijama u budućnosti. „Ovaj zakon treba da važi narednih 30 godina - mora biti vrlo jasan a opet dovoljno neprecizan da bi u njemu moglo da se manevriše promenama na tržištima ili u javnom mnjenju”, izjavila je ona zloslutno.

Štaviše, kada ova regulativa jednog dana bude obznanjena, ona će u čitavoj Evropskoj zajednici istog trena postati zakon, a ako se EZ povuče iz sigurne luke odobravanja koje je trenutno na snazi, ovaj okvir bi mogao biti nametnut i američkim kompanijama koje posluju u Evropi.
Teško je zamisliti da bi interent, proistekao iz svega toga, bio slobodan i otvoren kao što je danas.