Crni Ponedeljnik za "plave"

Valjalo je doći do četiri najbolje reprezentacije od ponuđenih 16. Eliminacije su počele još 1958. godine. Svoj tadašnji ogroman ugled, reprezentacija Jugoslavije je pokazala u kvalifikacijama.

“Plavi“ su prvo ugostili Bugarsku 31. maja 1959. godine na stadionu Partizana. U sastavu Beara, Belin, Crnković, Krstić, Šijaković, Tasić, Šekularac, Petaković, Zebec, Galić i Mihajlović, Jugoslavija je bez većih problema pobedila Bugare.

Već u 1. minutu, Galić je savladao Najdenova, da bi konačnih 2:0, postavio Lazar Tasić, tri minuta pre kraja utakmice. Revanš u Sofiji, pet meseci kasnije, bio je prilično rutinski. Poveli su Bugari u 50. minutu golom Dieva, da bi šest minuta kasnije, Muhamed Mujić, sprečio moguće iznenađenje i Bugare primorao da završnicu šampionata prate putem, nedovoljno nadolazećih TV prijemnika.

U četvrtfinalu, „plavi“ su igrali sa Portugalom. Na nacionalnom stadionu u Oeirašu, zapadnom delu Lisabona, 8. maja 1960. domaći su poveli golom Žoakima Santane u 30. minutu. Milutina Šoškića je u 70. minutu savladao Lukaš Da Fonseka. Devet minuta pre kraja meča, Bora Kostić je pogodio za „aktivnih“ 2:1 i koliko-toliko mirniji revanš u Beogradu.

Na stadionu JNA, dve nedelje kasnije, „plavi“ su igrali kao sat, pogotovo u drugom poluvremenu. Poveli su u 8. minutu golom Šekularca, u 29. je izjednačio Savem, da bi u poslednjem minutu prvog poluvremena Zvezdan Čebinac uspeo da anulira prednost koju su u ukupnom skoru imali Portugalci. Drugo poluvreme je bila posebna priča. Uz dva gola Kostića i jedan Galića, Jugoslavija je „rasturila“ goste sa 5:1 i tako uspela da se plasira u završnicu takmičenja.

Na finalni turnir su se plasirali Francuzi i Čehoslovaci, kao i reprezentacija Sovjetskog saveza koju nije želeo da ugosti Frankov režim, pa je „zbornaja“ preskočila polufinale sa Špancima.

Domaćin je bila Francuska, mečevi su igrani u Parizu i Marseju, a turnir je održan od 6. do 10. jula.

U polufinalu Jugoslavija je igrala sa domaćinom. U najavi „plavi“ su slovili za favorite, pogotovo zbog činjenice da su se dve godine ranije zbog povreda oprostili od dresa „trikolora“ Žist Fontejn i Rajmon Kopa. Francuzi su vodili 3:1 i 4:2, ali su na kraju morali „plavima“ da pruže ruku i priznaju poraz u jednoj od najuzbudljivijih utakmica u istoriji evropskih šampionata.

Povela je Jugoslavija u 11. minutu golom Milana Galića, ali je samo minut kasnije Žan Vinsen izjednačio na 1:1. U finišu prvog dela Ute je doveo domaće u vođstvo od 2:1, a počekom drugog, Visneski je povećao na 3:1. Ante Žanetić je ubrzo smanjio na 3:2, ali je u 62. minutu, Ute pogodio za, činilo se, nedostižnih 4:2. Ali tada počinje prava drama i veliki preokret. Kada imate u jednom timu nenadmašnog Šekularca, visokog i u skoku neprevaziđenog Dražana Jerkovića, potom golgetera Milana Galića i na krilu „tobdžiju“ Boru Kostića, onda 4:2 i nije neka prednost.

Prvo je u 75. minutu Knez smanjio na 4:3, da bi u naredna četiri minuta, Jerković sa dva gola rastužio ceo „Park prinčeva“ i odveo Jugoslaviju u finale. Ovo je bila i prva fudbalska utakmica koja je direktno prenošena u našoj zemlji uz komentar jedinstvenog Mladena Delića.

U drugom polufinalu na marsejskom „Velodromu“, Sovjetski savez je bez većih problema golovima Ivanova 2 i Ponedeljnika pobedio Čehoslovačku sa 3:0.

Finale, 10. jul, Pariz, „Park prinčeva“...

Tirnanić, Lovrić i Nikolić izveli su sledećih 11:
Vidinić, Durković, Jusufi, Žanetić, Miladinović, Perušić, Šekularac, Jerković, Galić, Matuš i Kostić.

Sa druge strane Kahalin je odabrao Jašina, Čokelija, Maslenjkina, Krutikova, Vojnova, Neta , Metrevelija, Ivanova, Ponedeljnika, Bubukina i Meskija.

Posle centaršuta sa desne strane, Galić je u 43. minutu savladao Jašina i doveo „plave“ u vođstvo. U drugom poluvremenu, naša reprezentacija je nastavila da napada, ostavljajući dosta prostora rivalu da u kontranapadima pronađe svoju šansu. Već u 49. minutu, posle šuta Bubukina i odbijene lopte od strane Vidinića, Metreveli je izjednačio na 1:1. To je i bio konačan rezultat regularnog toka.

U 23. minutu produžetka, Ponedeljnik je glavom postigao pobedonosni gol i potvrdio da je Sovjetski savez u tom trenutku imao fizički jači tim. Evropa je dobila prvog šampiona Evrope, a Jugoslaviji je kao uteha ostala činjenica da je dva meseca kasnije njena fudbalska reprezentacija stigla do prve zlatne olimpijske medalje i to na Olimpijadi u Rimu.